Genralizovani anksiozni poremećaj (GAP) zvanično se definiše kao postojanje kontinuiranog i intenzivnog osećanja anksioznosti i brige povodom različitih događaja. Osoba procenjuje da je brigu nemoguće kontrolisati i najčeće ispoljava najmanje tri od sledećih simptoma: osećaj uzemirenosti, lako umaranje, probleme u koncentraciji, mišićnu tenzija, poremećaj spavanja. Iako osobe koje imaju ovu vrstu problema pre govore o nekim drugim simptomima, hronična briga je zapravo ključna karakteristika ovog poremećaja.
Šta je hronična briga?
Svi mi manje ili više brinemo, te je brga nešto što je opšte prihvaćeno i normalno. Međutim, kada je briga hronična i ponavlja se iznova i iznova u velikom broju različitih situacija onda ona postaje disfunkcionalna. Kod osoba sa GAP-om briga može trajati od nekoliko minuta do nekoliko sati, osoba percepira da ne može da je kontroliše a osećanje anksioznosti se sve više intenzivira. Briga počinje spontano ali je problem u tome što se njeno trajanje svesno produžava jer postoji pogrešno uverenje da je briga korisna. Pa tako, osoba smatra da treba brinuti jer će se tako doći do rešenja ili prevenirati „katastrofa“, takođe osoba smatra da dok brine ona je bolje sebe pripremila za slučaj da se nešto desi. Na žalost, briga samo povećava senzitivnost i preokupiranost potencijalno ugrožavajućim informacijama iz sredine, a katastofični „scenariji“ koji se smišljaju u glavi tokom kontinuirane brige nanovo iniciraju i održavaju uznemirenost.
Brigu je nemoguće zabraniti
Međutim, pored toga što ove osobe veruju da je briga korisna oni uviđaju da ih previše brige opterećuje i da ih ona može dovesti do toga da neće moći normalno da funkcionišu (više o pogrešnim uverenjim o brizi pročitajte ovde). Usled ovakvog uverenja osobe bivaju zabrinute što toliko brinu (javlja se tzv. briga povodom brige) te pokušavaju da svoju brigu kontrolišu i da „zabranjuju“ sebi da brinu. Zabranjivanje odn. supresija brige ne dovodi do rezultata, jer se sadržaji brige usled zabrane ponovo vraćaju što još više potkrepljuje uverenje da osoba nije u stanju da kontroliše svoju brigu i da će je ona potpuno preuzeti kontrolu nad njom.
Kako zaustaviti hroničnu brigu
Pre svega je važno shvatiti da je briga proces koji je beskorisan i da se njome ne rešava problem. Kada brinete o nečemu zapitajte se šta postižete brigom? Da li ćete brigom postići da se stvari poprave ili reše? Umesto da brinete u problemu preduzmite konkretne korake ka njegovom rešavanju, nekada ne možete odmah rešiti problem a nekada on nije pod vašom kontrolom to treba prihvatiti i pustiti da prođe neko vreme.
Dakle, prvo treba registrovati brigu kao nešto što je štetno i reći sebi „Stop, ponovo brinim a to je beskorisno“. Zatim, „Da li mogu da rešim sada ovaj problem?“ ako je odgovor „NE.“, onda se prosto prepustite stvarima koje možete da radite i koje trenutno zavise od vas, možete raditi i abdominalno disanje kako biste se opustili i smanjili napetost koja je nastala usled preterane brige ili raditi bilo šta drugo što trenutno zavisi od vas. Takođe, umesto da unapred predviđate negativne ishode događaja, možete zamišljati pozitivan ishod situacije o kojoj brinete to je bar podjednako verovatno kao i negativan ishod jer i jedno i drugo je plod vaše imaginacije pri čemu vam prvi način razmišljanja donosi napetost i uznemirenje a drugi pozitivna ili umirujujuca osećanja i više energije za preduzimanje konstruktivnih aktivnosti. Svakako ishod koji ne zavisi direktno od vas će se odigrati već na neki način i kada se to desi onda treba time da se bavite pre toga nema apsolutno nikakvog smisla.
Mr Sanja Marjanović
dipl.psiholog
kontakt: 064 64 93 417
vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com
skypename: psihologsanja
13 thoughts on “Hronična briga kao simptom generalizovanog anksioznog poremećaja”
Kako da se rešim te brige ??
I mene zanima kako se resiti tolike zabrinutosti kao i brige povodom brige.
Nekad deluje sve kao zacarni krug.
Preporucujem ti (i ostalima) fascinantnu knjigu od Ester i Džerija Hiksa „Trazi i Dobices“.
Pozdrav 🙂
Postovana, to i jeste zacarani krug koji se mora prekinuti kako bi se obezbedilo normalno funkcionisanje. Nekada osoba sama ne moze to da uradi jer ne zna kako ili nema kontinuitet te joj je potreban adekvatan psiholoski tretman. Srdacan pozdrav. Sanja Marjanovic,dipl.psiholog
Pre nekih mesec dana javio mi se problem sa disanjem,…imam potrebu da udahnem duboko, a ne mogu i to me nervira, a uz to se javlja i pojačano zevanje! Završila sam na hitnoj, urađen mi je EKG, koji je u redu i rečeno mi je da je problem psihološke prirode. Dobila sam neke tablete koji mi baš i nisu pomagale, pa sam prestala da ih pijem, a odlučila sam se za psihoterapiju i to geštalt po preporuci poznanice psihologa. Nije mi jasno kako to da mi se odjednom javio fizički problem, a već godinama živim životom kojim nisam zadovoljna,…Istina je da se previše brinem i strepim „šta će biti“, kao da želim da se pripremim za svaki slučaj za nešto loše,…Zanima me da li će mi terapija pomoći i da li se taj problem sa disanjem može zauvek ukloniti? Hvala
Postovana, problem koji imate vezan je za anksioznost koju izaziva preterana briga (odnosno misli „sta ako“ + negativnan ishod, pri cemu se obicno predvidja neka vrsta „katastrofe“). Neretko se psiholoski problemi prenose na somatiku, ukoliko nisu dovoljno osveceni. Sto se tice izbora psihoterapije, na to ne bih mogla da Vam odgovorim iz kolegijalnih razloga. Ali da, uz adekvatan psiholoski tretman moze se resiti ovakav problem. Srdacan pozdrav. Sanja Marjanovic, dipl.psiholog
Slazem se sa vama. Ja imam i brigu i tzv brigu povodom brige,
i nervozu i nervozu zbog nervoze, depresivnost i depresivnost povodom iste.
I zaista ne znam vise sta da radim…
sto vise zelim da se otrgnem sve manje uspevam..
Postovana, ukoliko niste mogli sami da se izborite sa problemom koji navodite bilo bi dobro da se za pomoc obratite nama ili nekom drugom strucnom licu. Srdacan pozdrav.
Zabrinutost je način da uz korišćenje mašte stvorimo nešto što ne želimo, jer dobijamo ono o čemu razmišljamo, hteli mi to ili ne. Bez obzira na to da li je posredi misao o nečemu što želimo ili misao o nečemu što ne želimo – naša pažnja joj otvara vrata i propušta je u naše iskustvo! Kad vidimo nešto što ne želimo da doživimo i usredsredimo se na to, dovikujući mu glasno NE, uključujemo ga u svoje iskustvo. Dakle, ne pozivamo ga svojim DA i ne teramo ga svojim NE, samo naše usredsređivanje predstavlja poziv. Naša pažnja otvara vrata! Sve dok smo svesniji onoga što ne želimo, ono što želimo ne može nam doći.
Postovana,
u vezi sam sa deckom vec skoro godinu dana.Nasa veza je bila prilicno dobra i stabilna,uz povremene trzavice iz kojih smo izlazili sve blizi.Medjutim,dobio je mogucnost studiranja u drugoj zemlji i od tad se stvari pocinju lagano mijenjati u smislu nekakvog zahladjenja odnosa,a na dva mjeseca prije njegovog odlaska svadje su bile sve ucestalije,ali opet kazem,sitnice su bile povod,i zblizavale su nas.Medjutim,jedno vece je izasao sa drugaricom i sa mnom,gdje je ona ubacila „kosku“ iz zavisti,a svi smo popili.Tu smo se mi prepirale ,ali se situacija smirila.Medjutim,mni je bilo tesko zbog toga sto je takva prema meni,i nisam odmah htjela kuci,vec sam htjela da sjedim na klupi u blizini moje kuce,a decko je insistirao da idem kuci.Konacno kad sam krenula,dogovorili smo se da se vidimo ujutro.Ujutro me nazvao i rekao da se necemo vidjeti,pa je naveo trivijalan razlog.Od tad su poceli problemi.Razgovori u kojima me kritikuje,a ne vidi svoje mane,u kojima on nije siguran sta osjeca prema meni ,da li uopste osjeca dovoljno da bude sa mnom u vezi.Ja kad sam htjela da raskinem-nije dao.Jedno vece smo pricali,i trazio je da mu dam neko vrijeme,par dana, da se skonta sta misli,pod izgovorom da postaje sve anksiozniji i da mu to muti emocije prema meni.U prvi mah sam rekla da necu da me zavlaci,i posto mu nisam dala vrijeme,raskinuli smo.Sutradan sam ga nazvala da pricamo,pa sam mu ipak dala vrijeme da se smisli.15 dana je proslo do naseg ponovnog susreta,gdje mi se on javio par puta,govoreci kako mu nedostajem,kako gleda moje slike,kako ga zanima sta radim,koju muziku slusam u tom trenutku… Kad smo se konacno uzivo sreli,prvo smo sat vremena pricali o tome kako mu se vratio stari problem-anksioznost.Prije 5 godina je jedva izasao iz toga,i sad mu se to navodno opet vratilo,pa ne spava,ne jede,nekad ima faze kad ne moze da se umiri,a nekad faze duboke potistenosti zbog koje je pomisljao i na suicid.Bio je kod psihologa,i ona mu je rekla da to nije strasno koliko on to vidi kao strasno,i da se samo fokusira na sadasnji trenutak.Medjutim,imam osjecaj da se on svemu tome samo prepustio.Konacno,kad smo dosli na temu nase veze,rekao mi je kako je shvatio da me voli,ali da nije siguran da mi moze pruziti dovoljno ljubavi tako anksiozan i da je anksioznost potpuno transformisala njegovu licnost,da nema vise poleta,entuzijazma,humora u sebi.Medjutim,jako je grub i hladan prema meni,iako sve radim da mu olaksam.Toliko,da pomisljam da namjerno pretjeruje sa anksioznoscu predamnom ,da bi me natjerao da ja raskinem,jer on mozda nema hrabrosti za to.Moze li anksioznost toliko promijeniti ljudsku licnost? Moze li uciniti da osobane moze pokazivati ljubav prema drugima ili je to samo izgovor kojim me forsira na ono za sta on nema hrabrosti -raskid?
Postovanje ja imam zelcani problema.Nervozu zelca nemam nikakve boleve ali imam jaku nervozu i stalno mislim na to kako da rodim drugo dijete imam strah od toga.SVE je u kuci ok super se slazemo nikakvih problema nemam svi su mi podrska al ja ludim.Ne mogu da spavam,te misli su mi 24 stata u glavi kako kad rodim drugo dijete necu imati vremena nizasta da me suprug nece maziti i da nece imati vremen za mene da od djece nista necu moci stici na vreme.molim vas odg
postovani,imam problem koji me trenutno strasno tisti….Naime,upoznala sam oca nakon 23 godine,culi se,videli se,i ostalo je na tome da se cujemo i opet vidimo…Mada od tada on se ne javlja,i sad mene jako unistava to da on mene ne zeli kao cerku cim mi se ne javlja vise,,,,ne znam sta da radim,a glupo mi je da ja njega zovem da ne bude da ga molim……hvala na odgovoru…
Postoavana, ne mogu Vam dati kratak odgovor na ovo pitanje. Ukoliko ste u mogucnosti javite nam se za razgovor. Srdacan pozdrav. Sanja Marjanovic, dipl.psiholog