U tekstu ljubomora i posesivnost na našem sjatu, govorio sam o razlici između ljubomore i posesivnosti. Ako niste pročitali ovaj tekst, pročitajte ga. U ovom tekstu govoriću o dve različite vrste posesivnosti, o tome kako da ih prepoznate i šta možete da očekujete od osobe koja ima jednu ili drugu vrstu posesivnosti.
U čemu je razlika između posesivnosti i ljubomore?
Posesivnost nije isto što i ljubomora. Ljubomora postoji kada je osoba zabrinuta da može biti ostavljena ili prevarena od strane partnera zbog postojanja neke treće osobe koja je zaista u kontaktu sa njenim / njegovim partnerom. Ako treća osoba postoji, ljubomora je realan strah, zabrinutost za opstanak veze i nije pokazatelj psihopatologije. Ljubomora kao realan strah pomaže osobi da se zaštiti i donose prave odluke.
Posesivnost potiče od engleske reči “to possess” što znači posedovati. Posesivna osoba želi da neki način da poseduje onu drugu osobu sa kojom je u vezi. Postoje dve vrste posesivnosti jedna je “benigna” i može se prevazići a druga je “maligna”, zloćudna i ne može se prevazići.
Šta je to „benigna“ posesivnost?
“Benigna” posesivnost se javlja kod osoba koje su nesigurne u sebe. To su osobe koje su gladne ljubavi i pažnje. S jedne strane oni jako žele da dobiju ljubav i pažnju a s druge strane pošto je nisu dobijali u dovoljnoj meri u svojoj porodici oni se plaše da je neće dobiti, da ne zaslužuju ljubav, da će biti odbačeni, ostavljeni, iznevereni, povređeni ili prevareni. Razlozi za nastajanje ove vrste posesivnosti su: nedovoljno ljubavi od strane roditelja, zanemarivanje, preterana kritika od strane roditelja, vršnjaka, prethodna negativna iskustva u vezi (ostavljanje, prevara, vređanje ili uslovljavanje od strane bivših partnera). Svi ovi faktori udruženi sa nedovoljno ljubavnog iskustva dovode do javljanja ove vrste posesivnosti. Pod nedostatkom ljubavnog iskustva podrazumevamo da osoba nije imala dovoljno iskustva u vezama, naročito nije imala iskustvo vezivanja i odvezivanja od partnera. Neke osobe su imale puno veza i vezica, i kvantitativno gledano oni imaju iskustva. Ali većina tih iskustava mogu biti površna. Pod iskustvom se ne podrazumeva samo broj veza nego stepen dubine (intenziteta) vezivanja, ostvarene bliskosti i emocionalnog iskustva.
Da li ste dostigli elementarnu zrelost u ljubavi?
Da bi osoba sazrela u ljubavnom smislu ona mora da iskusi sve lepote vezivanja za nekog ali i sav bol odvezivanja od nekog s kim je bila duže u vezi. Osobe koje nisu prebolele odvezivanje posle duge i intenzivne ljubavne veze se obično preterano boje ostavljanja. Tek kada osoba prođe kroz iskustvo bola koji nastaje kao posledica odvezivanja osoba je zrela, slobodna i ima bolji kapacitet da uđe u novu vezu bez straha od odbacivanja i gubitka. Ono čega se ljudi plaše nije prevara i gubitak sam po sebi, već sopstveni bol koji osećaju povodom gubitka ili prevare. Osobe koje nisu imale iskustvo odvezivanja zamišljaju taj bol kao preplavljujući i onda zbog toga ostaju grčevito u vezama koje im suštinski ne odgovaraju ili stalno strahuju od ostavljanja.
Nekada se dešava da osoba strahuje da će je partner ostaviti, proverava ga, ispituje, sumnja u njegovu iskrenost. A na kraju se ispostavi da ona je ta koja nije dovoljno zagrejana i da zapravo ona želi da ode iz te veze, napusti njega ali se ujedno toga i plaši, jer se plaši odvezivanja, bola i toga da bude sama ili ima osećaj krivice. Ko ne nauči da bude sam nije sazreo za zrelu ljubav i kvalitetnu vezu. Nema ničeg lošeg u tome da se bude sam neko vreme.
Iskustiti odvezivanje je druga važna lekcija u ljubavnom sazrevanju. Odvezivanje može biti bolno čak i kada smo se totalno ohladili od partnera. Na primer, zamislimo da sam bio u vezi sa devojkom sedam godina, to je prilično duga veza zar ne? Već posle pet godina ja sam se totalno ohladio, ona me više ne privlači, ne vidim našu zajedničku budućnost, previše smo različiti i to je sada jasno kao dan. Međutim u isto vreme proveli smo mnogo vremena zajedno, imamo mnogo lepih uspomena, zajedničkih putovanja, prijatelja i sl. Ja sam joj mnogo učinio i pomogao u životu i ona meni isto toliko. Jednistavno rečeno mi smo se vezali, zbližili i postali jako dobri prijatelji. Ja u potpunosti poznajem njen život do detalja, sve one intimne strane, lepe i bolne, ona isto tako. Više se ne volimo kao muškarac i žena ali se volimo kao ljudi, kao prijatelji. To naravno nije dovoljno za vezu između muškarca i žene i mi raskidamo. U mom srcu se sada javlja jedan paradoks. S jedne strane ja sam srećan što više nisam u toj vezi, ponovo osećam slobodu, sa radošću provodim vreme sam ili gledam druge devojke. Ali u isto vreme osećam neku tugu, nostalgiju, neku prazninu, neki gubitak. Nedostaje mi bivša partnerka, nedostaje mi parče mog života koji smo proveli zajedno, sada znam da je to završeno i da nikada više takvog života neće biti. Taj deo mene jednostavno želi da odtuguje gubitak, neće ispariti iz mene za par dana. Osećam se srećno i slobodno a u isto vreme tužno, nostalgično. Jedno raspoloženje, smenjuje drugo. Većina ljudi kada se nađe na takvoj emotivnoj klackalici počinje da potiskuje onu negativnu stranu i tako blokira proces odvezivanja. Odvezivanje je moguće samo ako priznamo i osetimo tugu, dozvolimo joj da nesmetalno dođe i prođe. Potiskivanje remeti taj proces i usporava odvezivanje. Zato, ako ste tužni nakon prekida veze, to je ok, prihvatite tugu jer to će vam pomoći da se odvežete.
Šta je to „maligna“ posesivnost?
“Maligna”, zloćudna posesivnost nije izraz nesigurnosti i gladi za ljubavlju već najčeće izraz psihopatsko-narcističkih crta ličnosti koje postoje kod određene grupe poremećaja ličnosti. Ove osobe pre svega teže kontroli i posedovanju partnera u pravom smislu te reči. Oni žele da znaju gde se njihova partnerka kreće, šta radi kada nisu zajedno i sl. Osoba analizira i kritikuje njene / njegove prijatelje, rodbinu i sl. Takva osoba pokušava da ostvari potpunu kontrolu i uticaj nad partnerom tako što će redukovati njen / njegov krug prijatelja i članova porodice, naročito onih kojima se on / ona ne dopada i koji uviđaju da se radi o manipulaciji i kontroli a ne ljubavi. Ove osobe manipulišu, lažu, igraju igru vruće-hladno, ograničavaju slobodu partneru a sve to pod izgovorom ljubavi, sve kao za njihovo dobro.
Ova vrsta posesivnosti se ne može prevazići jer ona potiče iz devijantne strukture ličnosti osobe koja ima taj problem. Osoba se ne može promeniti kao ličnost. Ovde je reč o patološkoj simbiozi u koju mogu da upadnu osobe koje su takođe sklone patološkoj simbiozi (kao na primer: narcistička i zaivsna osoba) ali i osobe koje nisu patološke ličnosti ali imaju sklonost da preterano veruju drugima, empatične su i imaju sklonost ka osećanju krivice. Tipičan primer je normalna, dobra, empatična devojka koja je imala narcističkog oca koji je nije voleo, stalno ju je nešto kritikovao i omalovažavao što je kod nje stvorilo osećaj da nije dovoljno dobra, da nije voljena, da je uvek kriva za nešto, da njeno mišljenje nije važno itd. Ta devojka, gladna ljubavi nailazi sutra na momka koji joj posvećuje mnogo pažnje (na početku), čak preteruju u tome, donosi joj ruže i hranu na posao, šarmira celu njenu okolinu (prijateljice, familiju, kolege sa posla), spreman je da se žrtvuje, doleti avionom u drugu državu da je poseti i sl. Ona naravno pada na te gestove, oseća se kao princeza i sve joj to jako prija. Kasnije kada je momak skroz osvojio i opčinio, on počinje sada sa drugom pričom. On joj govori sa kim da se druži a sa kim ne, koje su njene drugarice i drugovi zli i pokvareni, koji članovi porodice manipulišu sa njom i sl. Zatim on traži da se ona uvek slaže sa njim, da misli isto što i on, da mu se ne konfrontira. Devojka se sada nalazi u stanju konfuzije, prvo ruže i kraljevski tretman a sada kontrola, agresija i ograničavanje slobode. Posle nekog vremena ona odlučuje da ga napusti ali onda nastaje drama, gde on preti da će da se ubije ili njoj preti nasiljem, dolazi kod nje kući, zove njene roditelje, drugarice i sl. Jedini način da se ona odvoji od njega je da se totalno izoluje od njega, izbriše njegov telefon, zabrani drugaricama i rodbini da stupaju sa njim u kontakt i ako je potrebno prijavi ga policiji ako on pokuša da je uznemirava.
Zašto je važno da znamo razliku između ove dve vrste posesivnosti?
Zato što ova prva je nešto što se može prevazići a druga ne može. Iako je poseivnost generalno nešto loše u vezi, nešto što guši vezu, osoba koja ima posesivnog partnera se može naći u dilemi da li da ga ostavi ili ne. Problem se javlja kada s jedne strane osoba joj odgovara jer ima puno kvaliteta ali je s druge strane posesivna i to guši vezu. Tada treba imati u vidu o kojoj vrsti posesivnosti se radi. Da li je osoba samo nesigurna i ljubavno nezrela ili se radi o osobi koja ima neki poremećaj ličnosti.
Ako ste posesivni i želite da se rešite te vrste samoterora, zakažite vaš termin savetovanja putem skajpa. Ja ću vas naučiti kako da se oslobodite posesivnosti, straha od obacivanja i ego anksioznosti što će vam omogućiti da imate više samopouzdanja i gradite veze na zdravijim osnovama, jer je to jedini način da budete sreći u ljubavi.
Dr Vladimir Mišić
psiholog, psihoterapeut
email: vlada39@gmail.com
www.vaspsiholog.com
skype: vaspsiholog
24 thoughts on “Dve vrste posesivnosti”
Possesivne osobe , ljubomorne osobe su devijantna stanja….imao sam to godinu dana. Cura je svih par mojih frendica zeljela maknuti od mene pod izgovorom „ja sam ljubomorna i takva sam“…. radila scene oko bilo kakvog pokusaja da mi se bilo koja od tih dugogodisnjih osoba javi i pita kako sam. Kako je sve bivalo nepodnošljivije, i sve vise agresivnih reakcija koje su postajale svakodnevnica, počeo sam radi „mira u kuci“ podilaziti doticnoj samo da se stvari ne ponavljaju. Znaci, posesivna osoba je definitvno poremecaj, nezrelost, itd itd…. to nije ljubav, to je trazenje problema u drugome…Za nju nije bilo rjesenje da upozna sve ljude oko mene, i da se uklopi, nego me je htjela izolirati….maknuti, a sve ljude oko mene omalovaziti, obezvrijediti…zanimljivo je da je vjerojatno ideju da mi se itko obrati dozivljavala kao „osobni“ napad……cesto govoreci da „nemamo se sta mi druziti sa njenim frendicama ili mojim drustvom“….. ljubav nije posjedovanje, ljubav je povjerenje i sloboda…..
okej je..mogu da te razumem..ali i kada vam se da ta sloboda i poverenje hah..i tu padnete..pozdrav
Hvala na predivnom tekstu.
Hvala vama Monika!
Dr Vladimir Misic
Supruga sam uhvatia u prevari…doata lari je izgoovoreno…napokon je sve priznao i krenuli smo dalje. Ali ja se stalno vrcam nazad..kopam postavljam pitanja..imam zelju da ga kaznjavm. Volim ga i ne mogu da zamislim svoj zivot bez njega…ali mi se stalno vraca slika sa dr zenom…. On je bio mojnsuper heroj. Divan otac muz. Sve smo imali… Veliki je moralista i ovo sto je napravio ne lici na njwga. Nije u njegovoj prieodi. Sad unistavam i sebe i njega. On se trudi a ja sve to gazim…
Vladimire, sta ako ja primecujem da imam taj najgori oblik posesivnosti? Hoces da kazes da to ne moze da se promeni nikad?
Ne mogu nista da kazem o vama jer nisam sa vama nikada razgovarao, nisam vidovit. ne treba donositi takve zakljucke ako nisu zasnovani na cinjenicama. Ja nikoga ne etiketiram, nemojte shvatiti nista licno mozda se to ne odnosi na vas
Dr Vladimir Misic
ja vec trecu godinu imam napad straha i panike,pijem rivotril i aktapax,kako da se resim lekova
Postovani,
U vezi sam sa mladjim momkom koji je definitivno maligno posesivan. Odvojio me od porodice i prijatelja….a ja jos nisam skupila hrabrost da presjecem.
Moj savjet svima je da procitaju ovaj tekst i kad kod partnera uoce ove simptome bjeze glavom bez obzira, sto dalje i sto brze, jer se maligni posesivci ne mijenjaju, svakim danom i svakom tolerancijom su jos vise posesivni…..
Hvala na tekstu!
mogu li sa zakažem besplatnu prvu seansu Skypea, da bi mi pomogli u rešenju svoje zavisnosti, a možda i posesivnosti one „gore“ vrste. Upravo sam završila vezu od 5 godina na daljinu, koja je sa početka izgledala kao iz bajke, i imala puno planova, koji su kasnije jednom situacijom pogoršali stanje, pri čemu smo se oboje „trudili“ i naravno sve palo u vodu, sa puno gorčine i totalnog prekida svakog kontakta. Teško prolazim kroz period tuge i prihvatanja stanja u kome sam, već nepunih 2 meseca.
Hvala
Imao sam najposesivnije ponasanje na svetu,nisam bio ljubomoran da ce neko da mu preotme devojku,jer sam bio siguran da u mene gleda kao u boga,VEC SAM BIO LJUBOMORAN VISE NA NJENE DRUGARICE,I NA TO KAKVE JE PRICE ONE SERVIRAJU O MENI,TRPELA ME 8 MESECI,i onda CAO,da li moze to nekako da se zaleci u buducnosti ?
Mrvica
Zdravo. Ja neznam odakle da pocnem u vezi sam sa ozenjenim muskarcem osam godina,moram da napomenem da sam i ja udata. Taj muskarac je stariji od 15 godina i jako ga volim i stalo mi je do njega ,i sve je super ,samo što sam pricajuci sa prijateljicom skonatala da on ima probelma sa posesivnoscu i to gorim oblikom . Zeljela bih opsirnije razgovorarati sa vama .
Lijep pozdrav!!!
Prepoznala sa coveka u drugoj kategoriji koji mi je napravio dete, tridna sam, ali pametna i obrazovana, resena da na vreme pobegnem. Nikada nisam imala susret sa ovakvom vrstom ljudi, duboko sam razocarana u sebe, jer nisam mogla da ga „procitam’, jer sam dozvolila da ostanem trudna, ali sa druge strane skola koja je hvala Bogu kratko trajala. Mucenje
tri godine sam provela pored maligno posesivnog coveka..vezu ste mi opisali od pocetka do kraja..neverovatno je da se ponasaju kao po nekom sablonu…uzasno sam se plasila da ga ostavim jer sam saznala da se samopovredjivao…kada sam prvi put to uradila nastao je haos lomljava pretnje po celu noc dan,prepustila sam se i vratila se…kada sam ga ostavila pre dva meseca nije rekao nista..bio je hladan i rekao da ce se osvetiti,za sta pojma nemam i sve vreme mi je u glavi gde sam ja u toj prici
Ja dugo ne mogu naci covjeka za sebe, da imamo nesto. Sto se dogada?
Poštovani ,
da li odgovaratei na mail?
Poštovani,
Možete nam se javiti putem mail-a, dobićete odgovor u najkraćem mogućem roku.
Srdačan pozdrav!
Ja sam maligni posesivac. Imamo troje dece, kontrolišem je gde god stignem: find samsung, google maps, čitam poruke, … ona mnogo poslovno putuje. na tim putovanjima ima organizirane žurke. voli da se zabavlja i izlazi sa frendicama. Nikako mi to sve ne pomaže u mom stanju. kada smo zajedno, ok sam. Kada nismo, ja sam katastrofa. ne mogu da spavam po noči a da ne znam gde je. U svemu vidim prevaru. kada se vrati kući ništa ne priča. saznao da ne priča jer se boji moje osude za verovatni ništa. Otvorena je, vedra i nasmejana osoba. Lako sklapa prijateljstva. Kada smo zajedno u društvu ona je sa svima, najmanje sa menom. obično sam stojim u kutu. glumim da sam ok. Sve njege osobine ili mane meni moju situaciju čine još gorom. Ne želim joj nanositi bol, volim je, ali ne mogu van iz sebe, ne mogu si sam pomoć. bojim se da ću morati preči da dio o rastavi, jer je možda to najbolje rešenje za našu obitelj i za verovatno bolje odrastanje naše dece.
kamo srece da su svi oni dovoljno racionalni, kao ti…
Nije mi jasno zasto kazete da se „maligna posesivnost“ ne moze prevazici. Mislim da ako je osoba svesna da ima problem i zeli da ga se resi, putem psihoterapije moguce je. Mozda ne 100% ali se mnogo traume iz detinjstva daju izleciti. Jedino sto osoba treda je da zeli da se promeni. Zar ne?
Pokušavam da dokučim da li je moj bivši maligni posesivac, ili se samo preklopila njegova frustracija oko nekih stvari iz moje prošlosti sa željom da me odvoji od mog najboljeg druga geja (inace je i homofob), da me izoluje, kontroliše…
Zbog njega sam u svadji sa kumovima, mada on tu nije ništa uradio niti uticao, već su se oni naljutili na mene što sam ih navodno ispalila zbog njega (ne kajem se, teški ljudi, lakše mi je bez njih).
Inače je uvek voleo kada ga moja mama razume ili u nečemu podrži, jer umem i ja da budem nezgodna, da prenaglim i kažem nešto što ne mislim. Naravno, mama je i mene podržavala, generalno nas.
Nije imao ništa protiv našeg porodičnog prijatelja, mada je zapitkivao malo…
Jeste bio ljubomoran nenormalno.
Stalno mi je zamerao prošlost do tačke kada se svađamo i vređamo kao psi. Popuštala sam i plakala jako. I nije se ni tu smirivao.
A, posle se pomirimo, vodimo ljubav, izlazimo, setamo, mazimo se, provodimo se kao da ništa nije bilo.
Stalno je potencirao da ja moram da priznam i da pokažem da sam voljna da se promenim, da mu dokažem da nisam ista kao pre.
I to sve bude lepo sve dok on ponovo ne poludi i ne resi da to sve srusi i da preti raskidom.
Ili traje dok ja imam strpljenja da s njim staloženo komuniciram onda kad mu opet dođu neke frustracije.
Realno, ja jesam u početku bila grozna prema njemu, ali nije ni on ništa bolji bio prema meni, ali nikad nije hteo da prizna.
Pa, onda otkopava ratne sekire…
Ja sam jako dugo depresivna i neposredno pre te veze sam prezivela jaku psihicku krizu koja se jedva završila i bukvalno uletela u novu s njim.
Odbrambeni mehanizam mi je u početku bio izrazito jak bes, a onda na kraju nikakva odbrana. Samo pasivno trpljenje. Pa, puknem i onda bude jos gore.
Uvek on prvi zapocne svadju. A, kaze da sam ja ta koja prva počinje.
Poslednji put kad smo se jako pokačili, meni je bilo jako krivo i htela sam baš jako da popustim, da mu dozvolim da se istrese dok se ne pomirimo, što je rezultiralo ucenom da imamo seks kakav meni ne prija i na šta sam ja pristala.
Ne toliko što sam bila ucenjena, već da vidi da to nije vođenje ljubavi, već izdrndavanje i da se i njemu smuči. Imala sam utisak da mu se smučilo.
Posle smo bili nežni i imali normalno seks.
Skroz me je ubedio da sam ja za sve kriva i trudila sam se iz petnih žila da budem blaga, staložena, nežna jer to mi je garantovalo mir s njim. Čak i kad me napada sam bila takva.
Krivila sam svoju depresiju, svoj visokofunkcionalni autizam za sve moje reakcije, htela sam da to iskorenim iz sebe, tražila, guglala i naiđem na naučni članak koji mi je ulio nadu u neki organski uzrok koji bi mogao da se leči režimom ishrane.
Jer me je toliko pritiskala i toliko sam bila ubeđena da sam doterala cara do duvara s njom i da ja zaista povređujem njega, a da toga nisam u prvi mah svesna. Htela sam da nam uspe i htela sam da iskorenim i depresiju i autizam.
Rekla sam mu za to i on se poneo vrlo posesivno i pitao me šta on dobija time ako bude rešio da zajedno sa mnom sve to prebrodi, da li ću ga ostaviti zbog nekog drugog ko mi se bude svideo.
U redu, nisam mislila da je takva reakcija u redu i prikladna, ali sam ga ipak zagrlila i rekla mu da meni treba pouzdan covek i ja cu mu biti pouzdana zena, da ne misli, da ne brine…
Da bi me sutradan ostavio na cedilu kada sam imala anksiozan napad i kada sam se upinjala da mu objasnim sta je uopste anksioznost jer on to nije znao. Gusila sam se, a on se ponasao kao da ja sad ko xna sta izmisljam.
Rekao mi je da mi fali zivotne radosti, da uvek tesko pricam, kao da to radim preko volje, da on voli devojke koje pricaju kao navijene trista na sat, da ja samo mracim i pricam o problemima, da sam razmazena i da izmisljam probleme, da on ne moze da se nosi sa mojim cutanjem i losim osecajima jer to prenosim i na njega…
I naravno da sam egocentricna. Skoro me je bio ubedio u to da sam takva. A, zapravo toliko mi je bilo tesko, toliko sam bila preopterecena sobom, uvek sam imala potrebu da iskazem sta me muci, a nisam nalazila ni reci, ni sagovornika, pa bih se zapetljala… A, zamerke pljuste na sve strane.
I napicila sam ga na kraju zbog svega i raskinula. Poblokirala sam ga svuda.
Bila sam kod psihijatra i rekao mi je da je ta veza bila destruktivna po mene, ali mi nije rekao nista o njemu.
Dosao je veceras, iznenada mi banuo da me vidi, i tu je opet poceo sa svojim glupostima i ja sam ga terala. Ponovila sam mu sve ovo i opet je drzao do toga da sam ja kriva, rekao mi je da sam histericna i da ga ne molim posle 3 dana da se pomirimo. Izbacila sam ga iz stana.
Inace ima obicaj da banjava kad se posvadjamo, i dok se svadjamo voli me da me dodiruje po ramenima, vratu, rukama i sad je to radio, ali sam mu sklanjala ruku…
Pokusao je i da me poljubi, ali sam se izmakla.
Zbuni me tako skroz na skroz.
Ne mislim da mu se vratim, sad sam bila odlucna i planiram da to bude tako, ali volela bih da znam da li me je voleo, da li su njegove frustracije cisto narcisticke, ili je to drugi vid frustracija koji je resiv. Mozda problem u komunikaciji, u zeljama, ciljevima…
Volela bih da se on samo ponasao detinjasto, nezrelo i neizviljeno, sa nekim dubokim frustracijama koje ipak nisu narcizam, ipak je mladji malo od mene, a ja sam malo zrelija… Jer ako je narcizam, mene bi to jako slomilo.
Ali zelim to da dokucim. Jer ako nije, a posto sam sigurna da ce se vracati, bar da mogu da probam ponovo da popricam sa njim o svemu, da ne dozvolim da me opet povuce na dno, vec da drzim do sebe i da i njemu pomognem razgovorom, jer mi je ipak stalo. Tesko mi je, ali ako nije narcizam, ja bih njemu svakako dusu dala i ne bih htela druge.
Znam da je nezgodan, ali bar da nije narcis…
Ako neko ima slicna iskustva, pa da mi kaze?
Da znam da li da ga oteram ako ga prepoznajete kao narcisa ili da pokusam s njim ipak da razgovaram.
Dopisivali smo se i culi telefonom. Pokusala sam na sto lepsi nacin da mu objasnim gde gresi, ali opet je reagovao burno uz negiranje, nabijao mi na nos sta je sve cinio za mene, na kraju me je izazvao, pa sam reagovala zesce. Ni to nije u stanju da razume.
Posle me je izvredjao na sve najgore moguce nacine i rekao mi je da sam zasluzila da me kumovi ostave, da sam jadna, da uvek sve krecem iz pocetka jer sam nesposobna i da sam frustrirana jer nemam sredjen zivot.
Nema taj razumevanja za moje stanje, nikad to nije pokazao, nikada me nije tretirao kao ravnopravnog partnera, dovodio je u pitanje moj zdrav razum i zdravu procenu njegovog ponasanja, tako sto bi obezvredjivao to sto kazem i negirao svoju krivicu.
Ali i dalje ne mogu da shvatim da li je samo nezreo, frustriran, ne moze pravilno da shvata stvari i da li to samo govori u besu jer je uveren da je pruzio dovoljno ljubavi i da mi nije uzvraceno i pati, ili je zaista zlonamerni narcis.
Mada ja sam mu na kraju napisala da jeste narcis i psihopata, da mu je igra provaljena, da je ocajan jer je izgubio kontrolu, shvatio da nema moc nadamnom, dzabe je dolazio, sta je ocekivao… I blokirala sam ga opet.
Ne mogu. Kako god da bilo, depresivna sam, bolesna i ne treba mi neko da me jos vise razboljeva, bilo elementarnim nerazumevanjem i nezreloscu, a pogotovo ne narcistickim ego tripovima.
Ali volela bih da znam sta je od ta dva, jer ako je narcis, lakse ce mi biti mnogo da prebolim sto pre to saznam, jer mene ubi ovo razmisljanje jeste ili nije.
Ako je narcis bice mi drago da sam se skota otarasila i necu se ni osvrtati, dobro sam pobegla.
Ovako ako nije, bice mi teze jer znam da ipak ima osecanja, plus ce me drzati u nadi da cemo ipak moci jednog dana da pricamo o tome, da ce uvideti svoje greske…
Ali cu mu ipak oprostiti. Bar da znam da cu ipak moci da pricam s njim sledeci put kad me kontaktira, jer nece moci doveka da negira krivicu i problem i da mu ne dopire do mozga. Jer ako nije narcis, sve i da je najtvrdoglaviji i najnezreliji, ipak ima savest.
Svakako ja gledam mnogo vise sebe sad, da sebe sredim, a on kad se javi, pricacu s njim i drzacu se svog stava, pa sta bude i necu dozvoliti da me tangira to sto prica ili pise.
Zelim ipak da znam da li bi vredelo da se upustim u to sledeci put kad me bude kontaktirao, jer necu da se ispostavi narcis. Jer to je gubljenje vremena onda.
Udavih. Ali mi je vazno vase misljenje. To mi je jedna od vaznih stavki da se organizujem kako da lecim depresiju i rasporedim prioritete.
Poštovani, molim vas direktan odgovor.
Da li se POSESIVNOST bilo koje vrste može prevaziči ili ne?
Zdravo!
Postoji li ne[to nakon maligne posesivnosti? Neki treci stepen nagore, pa eto i nabolje ?