Siguran sam da ste do sada čitali o tome da treba živeti u sadašnjem trenutku. O tome govore mnogi, budisti, ljudi koji se bave meditacijom, Echart Tolle i mnogi, mnogi drugi. To je zaista istina. Jedini način da budemo srećni, ispunjeni i mentalno zdravi je da živimo u sadašnjem trenutku, sada i ovde. Ali šta to zaista znači i kako da to ostvarimo u praksi? Koje sve prepreke treba da otklonimo kako bismo zaista mogli da živimo u sadašnjem trenutku? To su neka od pitanja na koja ću odgovarati u ovom tekstu.

Živeti u sadašnjem trenutku ne znači nemati prošlost i ne planirati svoju budućnost. Živeti u sadašnjosti samo znači ne biti vezan, ne biti rob “prošlosti i budućnosti”. Zvuči jako jednostavno i logično zar ne? Ali zašto onda to mnogima ne polazi za rukom? Zašto mnogi i dalje veći deo svog bivstvovanja žive u “prošlosti i budućnosti”?

Prošlost i budućnost su konstrukti uma

Zašto stavljam “prošlost” i “budućnost” pod znake navoda? Zato što ne postoje u realnosti. Ako živite u “prošlosti ili budućnosti” vi ustvari živite u svojim mislima, u svojoj imaginaciji, u svom umu. U realnosti postoji samo sadašnjost i ništa više. Prošlost podrazumeva mentalnu rekonstrukciju i sećanja na događaje koji su se nekada desili. Budućnost se odnosi na zamišljanje nečega hipotetičkog što želimo ili ne želimo da nam se desi. To znači da su i prošlost i budućnost samo konstrukcije uma, nastale zahvaljujući imaginaciji.

Da bismo putem imaginacije konstriusali neke doživljaje potrebno je da se koncentrišemo, da se udubimo u te imaginacije kako bi smo ih kreirali, produbili i kreirali emocije i telesne senzacije. To znači da je za to potrebno ulaganje svesnog napora. Ako se neudubljujemo u sopstvene misli i emocije one ubrzo nestaju, gube se i blede. Imajete tu činjenocu na umu kada se misli i emocije ponovo pojave u vašem umu. Probajte da usmerite vašu pažnju na nešto što se dešava u sadašnjosti ali se u isto vreme neopirite mislima i osećanjima koja su tu jer su i ona tu u sadašnjem trenutku. Samo se nemojte baviti njima i videćete šta će se desiti. Probajte ovaj mali eksperiment sa nekim emocijama umerenog intenziteta. Ako imate jake negativne emocije i negativne misli koje se uporno ponavljaju prvo naučite kako da se nosite sa njima.

Ljudski um ima sposobnost imaginacije, sposobnost da zamišlja stvari koje ne postoje u sadašnjem trenutku. Naš um može da stvara mentalne slike, misli, emocije i telesne senzacije. Ta četiri elementa čine svaki naš svesni doživljaj. Kada je neki od tih doživljaja koji stvaramo u umu praćen jakim emocijama i telesnim senzacijama, mi imamo doživljaj, odnosno utisak da to što zamišljamo jeste realnost. Ljudi imaju implicitnu tendenciju da sve što doživljaju u svom umu i telu proglase za realnost, za apsolutnu istinu. Na primer, ako osećam strah znači da je situacija u kojoj sam trenutno opasna. Da li je to zasita tako? Nije, ali ljudi kada doživljavaju emocije oni često zaborave na to da su ti doživljaji posledica onoga što zamišljaju a ne nužno onoga što se zaista dešava izvan njihovog uma.

To je to subjektivna realnost kreirana u umu. Subjektivna realnost nije isto što i spoljašnji svet. Svako ko želi da izađe iz unutrašnjeg matriksa i sveta imaginacije kako bi živeo u sadašnjosti treba da nauči da kada automatski i po navici upadne u svoj svet mašte, podseti sebe na razliku između mašte i realnosti. Pogledajte ovaj video i tamo ćete otkriti kako da to praktično uradite.

Zašto je opasno živeti u svetu imaginacije?

Imaginacija sama po sebi nije no dobra ni loša. Da li nam ona koristi ili nas gura u patnju zavisi od načina na koji je koristimo. Imaginacija je kao vatra, dobar sluga ali zao gospodar. Sposobnost imaganacije je i dar i prokletstvo koje mi ljudi imamo. Dar je zato što su sva naučna otrkića i sva umetnička dela nastala uz pomoć imaginacije. Svaki čin kreacije je produkt imaginacije.

Kao što je istina da je kreativnost produkt imaginacije isto tako je tačno da je svaka patnja produkt imaginacije. Životinje nemaju sposobnost imaginacije, zato ne pate i žive isključivo u sadašnjosti. Životinje mogu osećati bol ali ne i patnju jer za to je potrebna mašta. Ljudi emocionalno pate zbog toga što se uživljavaju u svet svoje mašte i tako sebi stvaraju, održavaju i produbljuju negativne emocije, strasti i repetitivne negativne misli.

Imaginacija sama po sebi nije opasana niti štetna ali je opasno živeti u imaginaciji a ne znati napraviti jasnu razliku između sveta mašte i realnosti. Većina ljudi živi u mašti koja se iznova i iznova rekreira stvarajući emocije, misli i želje.

Šta nas čini zarobljenim u “prošlosti i budućnosti”?

Mnogi pričaju o tome zašto je štetno živeti u “budućnosti ili prošlosti” ali retko ko kaže zašto smo taoci “prošlosti i budućnosti” i kako izaći iz tog začaranog kruga. Razlog zašto živimo u “budućnosti ili prošlosti” jeste vezanost.

Postoje dve vrste vezanosti:

1. vezanost za ono što želimo
2. vezanost za ono što ne želimo

Vezanost za lepo, prijatno, vezanost za ono što želimo

Vezanost za ono što želimo jeste vezanost za lepe trenutke iz prošlosti, nešto lepo što smo imali a sada više nemamo. Vezanost postoji i za ono što bismo želeli da imamo lepo u našem životu ali to još uvek nemamo. Ljudi se jako teško odriču nečeg lepog, nečeg što im pričinjava zadovoljstvo, teško se odriču nečega što vole. Ljudi se toga grčevito drže i ne žele to da puste. To je vezanost.

Evo jednog primera za vas. Pitajte sebe, da li imate neke lepe uspomene iz života? Siguran sam da imate. Drugo pitanje, da li biste želeli da ih pustite da odu, odnosno da nestanu ta lepa osećanja koja vas vezuju za ta sećanja, za te slike iz prošlosti? Siguran sam da ste odgovorili sa NE. Pitajte sada sebe a zašto ne puštate te lepe uspomene i ta lepa osećanja da odu? Zašto ih čuvate, zašto se držite za njih? To činite zato što mislite da ako ih pustite i ona se potroše (a sigurno hoće ako ih pustite) da ćete izgubiti nešto dragoceno, da ćete osiromašiti. Da ćete izgubiti jedan deo sebe, jer ste se identifikovali sa tim osećanjima i sećanjima, jer ste se identifikovali sa vašom životnom pričom. To svi mi radimo.

Držanje za nešto čega više nema ili nečega što još nije došlo nas drži taocima “prošlosti ili budućnosti”, odnosno drži nas taocima našeg unutrašnjeg sveta mašte. Boraveći u tom svetu mašte mi zapravo ne osećamo svoje autentično prisustvo. Ne možemo živite u mašti i u sadašnjem trenutku u isto vreme. Život u sadašnjem trenutku je život bez mašte. Samo u sadašnjem trenutku možemo doživeti istinsku sreću i ispunjenje. U mašti nikada ne možemo naći ispunjenje, sreću i mir. Samo u sadašnjosti mođemo osetiti svoje prisustvo.

Vezanost za bol

Vezanost za bol takođe postoji kao što postoji vezanost za lepo. Kako je to moguće? Pa zar ljudi ne žele da izbegnu bol a ne da ga čuvaju i održavaju? Da, ljudi žele da izbegnu bol i bežući od njega ga zapravo nesvesno održavaju, hrane i iznova i iznova ponovo re-kreiraju. Bol kao i prijatnost umiru, nestaju, tope se ako se mi ne držimo grčevito za njih.

Svaki put kada želimo da izbegnemo bol ili neprijatnost mi ga zapravo održavamo. Kako? Što više pokušavam da pobegnem od bola to mi se on sve više vraća, uporno i uporno, jer ja pokušavam uporno da ga ne osetim, da ga izbegnem, da ga kontrolišem. Ali u stvari on tako kontroliše mene jer mu ja nedam da dođe, nedam sebi da ga osetim skroz i da ga pustim da ode.

Jedan profesor je to opisao kroz jednu jednostavnu i sjajnu metaforu. On je pitao svoje učenike šta bi se desilo kada bi držali u ruci čašu vode 15 minuta. Šta bi se desilo kada bi držali tu čašu dva sata u ruci? Šta bi se desilo ako bi to radili ceo dan? Čaša vode ima samo negde oko 200 grama. Šta bi se tek desilo kada biste u ruci držali jedno bure sa turšijom od oko 100 kila i sl.

Tako isto je i sa bolom. Zamislite kako je neprijatno kada držite toliko bola u sebi, nagomilavate ga i ne date mu da ode jer verujete da je izbegavanje bola rešenje za bol. Pogrešno verujete da ćete se osloboditi bola tako što ćete ga izbegavati.

Šta treba uraditi sa bolom da bi ste ga se zaista oslobodili? Treba da ga prihvatite. Šta to znači? Treba da ga osetite najjače što možete kada se on pojavi, prigrlite ga oberučke, osetite bez opiranja i pustite da se desi šta god. I desiće se, bol će proći ako mu se ne oprirete, ako ga ne kontrolišete i ako ne pokušavate da ga izbegnete.

Da li je meditacija dovoljna za vraćanje u sadašnji trenutak?

Nije. Iako je meditacija sjajna stvar, nije dovoljno meditirati da biste sebe trajno usidrili u sadašnjem trenutku. Meditacija je sredstvo da se vratite u sadašnji trenutak, da zaobiđete misli, maštu i um, kako biste se vratili u sada i ovde. Međutim to traje samo privremeno, samo dok meditirate. Posle ćete se brzo vratiti u svoje stare mentalne navike, opet ćete se vratiti mašti.

Meditacija vodi u prosvetljenje (život bez emocionalne patnje, sada i ovde) ali na isključivo iskustveni način. To je ok, ali je to mnogo spor i težak put. To je isto kada bih išao od Beograda do Subotice, peške. Da li mogu stići do Subotice peške? Naravno da mogu, ali trebaće mi puno vremena i snage. Da li postoji bolji način da dođem do Subotice? Pa mogao bih da idem autobusom. I to će me koštati vremena i truda ali ću stići pre i biću odmorniji.

Da bismo naučili da živimo u sadašnjem trenutku nije dovoljno da samo osetimo sadašnji trenutak i kratkoročno se oslobodimo vezanosti za misli i emocije. Porebno je da imamo neke uvide koji će promeniti našu percepciju i omogućiti nam da se lako vratimo u sadašnji trenutak kada spontano i automatski iskliznimeo iz njega i ponovo uđemo u svet mašte, svet misli i emocija.

Da li se možemo u potpunosti osloboditi uma, mašte i misli? Naravno da ne možemo. Šta je realno da očekujemo i šta zaista možemo da učinimo?

Možemo da naučimo da:

1. pravimo jasnu granicu između stvarnosti i mašte, sadašnjeg trenutka i “prošlosti / budućnosti”
2. da naučimo da zaista upravljamo našim mislima tako što se nećemo uživljavati u njih, tako što ćemo naučiti da upravljamo svojom pažnjom. Ko zna da upravlja svojom pažnjom on zna da upravlja sobom, svojim unutrašnjim svetom.
3. se prepustimo bolu i pustimo ga da ode, da se nebi ponovo vraćao
4. oslobodimo svojih želja koje ne možemo da ostvarimo kako ne bismo patili zbog toga
5. osetimo sebe van identiteta koje smo usvojili tokom razvoja

Kako da se oslobodimo vezanosti da bismo mogli da živimo u miru sadašnjeg trenutka?

Oslobađanje od vezanosti je proces i svakako se neće desiti preko noći. Zato se i zove vezanost. Vezanost je navika koju smo stvorili još od malih nogu i tu naviku praktikujemo skoro ceo život. Zato treba vremena i prakse da bismo se oslobodili te navike, postepeno. Oslobađanje od vezanosti podrazumeva prihvatanje distanciarnje od unutrašnjeg sveta mašte, prihvatanje emocija i odustajanje od želja.

Prihvatanje osećanja

Šta podrazumeva prihvatanje osećanja? Prihvatiti osećanja znači osetiti i pustiti da osećanja odu, ne pokušavati da ih zadržite, umanjite, oterate ili na bilo koji način kontrolišete. Da biste u tome uspeli treba da napravite jasnu razliku između onoga što osećate u svom umu-telu od realnosti koje je izvan vas. Pročitajte nešto o tome ovde.

Drugo, potrebno je da znate zašto to radite. Osećanja ne treba kontrolisati jer će onda ona kontrolisati vas. Osećanja treba doživeti i pustiti da odu pa tek onda misliti o njima ako je to zaista nepohodno. Analiziranje osećanja i sebe u momentu dok ih doživljavate nije produktivo.

Treba da znate da vaša osećanja nisu činjenice niti istine o vama i vašem životu. Vi ne morate da se ponašate u skladu sa njima, ne morate da ih shvatate previše ozbiljno i bukvalno. Vi niste vaša životna priča i osećanja koja su reakcija na tu priču. Vaša osećanja su samo način na koji ste naučeni da reagujete i puštajući ih da odu vi zapravo učite da više ne reagujete tako. Učenje je proces i to postepen, nema instant rešenja.

Odustajanje od želja

Ovo je za mnoge najteži deo ali i najvažniji. Odustajanje od želja podrzumeva da postanete svesni svojih želja i da odustanete od njih ako se one ne mogu ostvariti. Ljudi nikada ne pate zato što nešto nemaju, već pate zato što veruju da nešto moraju imati, da im je to neophodno.

Nesreća i bol se javljaju iz tog konflikta. Ja moram da imam X a nemam X. Na primer: drugi ljudi me moraju poštovati, to mi je neophodno da bih ja sam sebe poštovao. Da li je to zaista tako? Da li vam je zaista neophodno da imate X? Zašto? Šta će biti ako ne dobijete X? Pitajte sebe ta pitanja a umesto X mislite o željama koje vi niste zadovoljili.

Ako odustanete od insistiranja da nešto što ne možete imati imate, nestaće unutrašnji konflikt a sa njim i patnja i bol. Možete biti srećni i bez ostvarenih želja. Ono što vam je potrebno nije da ostvarite baš svaku vašu želju nego da naučite kako da ih se odreknete. Razlimilite o tome ozbiljno.

Kako to izgleda u realnom životu? S jedne strane ste vi i vaše želje, strasti, snovi i fantazije. S druge strane je život, realnost, drugi ljudi i okolnosti koje vi mahom ne možete kontrolisati. Između ta dva često se stvara konflikt, negativni naboj, to se dešava kada su ta dva u suprotnosti. Život vam nikako ne daje ono što vi hoćete. U tom slučaju moguća su dva scenarija.

Prvi je da vi i dalje nastavite da insistirate da dobijete ono što hoćete i mnogo se napatite zbog toga. Takođe, ponekad je moguće da vas upornost dovede do toga da ipak dobijete ono što ste hteli, na ovaj ili onaj način. Ovaj scenario je mučan i bolan i krije u sebi jedan problem. Taj problem se sastoji u tome što ako se vodite tom filozofijom u životu imaćete mnogo glavobolja jer će vam život mnogo puta nuditi nešto što nije u skladu sa vašim željama.

Drugo, verujući u filozofiju da je sreća posledica ispunjenja vaših želja, bićete srećni jako malo vremena. Preispitajte vaše verovanje: biću srećan kada dobijem ono što želim. Pitajte sebe: Šta se zaista dešava kada dobijete ono što želite? Osećate li zadovoljstvo? Koliko intenzivno? Koliko to zadovoljstvo zaista taje? Koliko je to zadovoljstvo u poređenju sa mukom, neizvesnošću i anksioznošću koju ste osećali dok ste čekali da se vaša želja ostvari?

To je pirova pobeda. I kada se želja ostvari vi opet tragate za nekim novim ciljem. Nikad kraja, zašto? Zato što istinsko ispunjenje ne dolazi od zadovljenja neke želje. Istinsko zadovoljstvo i ispunjenje dolazi od kontinuiranog života u sadašnjosti u miru, spokoju i ne vezivanju za zadovoljstva i bol.

Zadovoljstvo vs. bol

Zadovoljstvo i bol su međusobno neraskidivo povezani. Kao što su pismo i glava različite strane istog novčića tako su bol i zadovoljstvo deo jedne celine. Ko teži zadovoljstvu on izbegava bol. Ko izbegava bol, imaće više bola i manje zadovoljstva. Ko pokušava da kontroliše bol, bol njime vlada i automatski ima manje zadovoljstva.

Bol i zadovoljstvo su sastavni i neizbežni delovi života. Ne treba da ih izbegavate, kontrolišete ili zadržite jer tako postajete vezani za njih a to je klopka. Život je reka zadovoljstva i bola koji se međusobno smenjuju. Ako pustite da ta reka nesmetano teče bićete srećni.

Drugi scenario je da kada primetite da patite zbog nečega što nemate naučite da odustanete od toga kako više ne biste patili. Ja sam razvio posebnu tehniku za te svrhe. Razvio sam je pre svega za sebe jer sam i sam mnogo patio zbog svojih neostvarivih želja. Ako želite da naučite taj metod kontaktirajte me putem emaila onlinepsihoterapija@gmail.com.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com