Mnogi ljudi upotrebljavaju termin depresija a da pritom ne znaju pravo značenje tog pojma. Treba istaći da ne postoji jedna vrsta depresije i da taj pojam može imati različita značenja. Laici često koriste termin depresivnost da bi označili depresivno raspoloženje, odnosno pad raspoloženja. Svako od nas je sklon povremenim padovima raspoloženja koja se javljaju kao reakcija na raznovrsne nepovoljne životne okolnosti (gubitak posla, neuspeh u školi, neslaganja sa bliskim osobama, neostvarenje nekih važnih želja i ciljeva itd). Ovakav pad raspoloženja uključuje osećanje umora, pada energije, pad motivacije, javljanje tuge, žalosti i drugih neprijatnih osećanja, trenutno povlačenje iz socijalnih odnosa itd. Ovakva vrsta reakcije dešava se svima povremeno, kada se stvari u životu ne odvijaju onako kako to mi želimo. Ova vrsta reakcije je normalna, ne smatra se poremećajem, ona kratko traje i nakon nekoliko dana prolazi sama od sebe, nakon čega osoba nastavlja da normalno funkcioniše.

Vrste depresije

Pored toga što depresivnost može biti normalna reakcija na nenormalne (nepovoljne) životne okolnosti, depresivni spektar reagovanja može se manifestovati od blage depresije (koja se smatra emocionalnim poremećajem) pa sve do depresije sa psihotičnim simptomima (halucinacije, sumanute ideje, stupor itd) koja se smatra duševnom bolešću i koja zahteva bolničko lečenje. Psihijatri i psiholozi kada procenjuju depresivnost pacijenta oni procenjuju intezitet (jačinu izraženosti depresivnih simptoma), kvalitet (da li pored standardnih simptoma depresije postoje i psihotični i somatski simptomi depresije), trajanje (trajanje depresivnih manifestacija i ponavaljanje depresivnih epizoda tokom života). Uopšteno gledano, psihijatri razlikuju dve vrste depresija: unipolarnu (podrazumeva samo ispoljavanje depresivnih simptoma) i bipolarnu (depresivni simptomi se smenjuju sa hipomaničnim ili maničnim simptomima – simptomima povišenog raspoloženja). Na osnovu dijagnostičkih kriterijuma psiholozi i psihijatri depresiju mogu dijagnostikovati kao: blagu, umerenu, tešku, ponavljajuću, kao depresivnu epizodu sa ili bez psihotičnih simptoma itd. Dakle, na depresiju ne treba gledati kao na pojavu sve ili ništa, već taj fenomen treba posmatrati kao kontinuum (skalu) koji se proteže od normalnog depresivnog reagovanja, preko blage i umerene depresije pa sve do depresije kao duševne bolesti.

Kako se depresija leči

U zavisnosti od dijagnoze koju uspostavljaju psihijatri i psiholozi zavisiće i način tretmana depresivnog poremećaja. Blaži oblici depresije veoma uspešno se tretiraju bez lekova uz pomoć KBT (kognitivno bihejvioralne terapije), dok teži oblici zahtevaju i farmakološki tretman (uzimanje lekova – antidepresiva i još nekih lekova koje psihijatri prepisuju u zavisnosti od težine i kvaliteta poremećaja). Obimna istraživanja u svetu su pokazala da najbolje i najbrže rezultate u lečenju depresije daje kombinovana terapija, psihoterapija zajedno sa uzimanjem lekova. Zašto je to tako? Lekovi (antidepresivi) utiču na biohemijsku ravnotežu određenih supstanci u mozgu koje su odgovorne za neuronsku komunikaciju (neurotransmiteri). Kod osoba koje pate od ozbiljnijih depresivnih poremećaja dolazi do narušavanje te ravnoteže i uzimanje lekova dovodi do stabilizacije i uravnotežavanja tih supstanci, što za posledicu ima otklanjanje depresivnih simptoma. Međutim, lekovi ne mogu da promene način razmišljanja i psihološke uzroke depresije, što dovodi do toga da postoji mogućnost ponovnog depresivnog reagovanja nakon prestanka uzimanja lekova. Iz tog razloga, preporučuje se psihoterapijski tretman depresivnih poremećaja, čiji je cilj upravo menjanje tih psiholoških uzroka depresije.

Kod blažih oblika depresije dobar psihoterapijski tretman daje odlične rezultate. U takvim slučajevima obično se radi o blagom depresivnom reagovanju koje može biti odgovor na gubitak neke značajne osobe, depresivnost kao sastavni deo trenutne životne krize, niza nepovoljnih događaja itd. Ljudi veoma različito reaguju na nepovoljne životne događaje. Nakon tih događaja ne javlja se depresija kao poremećaj kod svih ljudi. Zašto? Depresivni poremećaj se javlja samo kod ljudi koji su predisponirani (imaju predispoziciju) za depresiju. Uzroci te predispozicije mogu biti biološki (genetska predisponiranost, postojanje drugih organskih poremaćaja), psihološki (odbacivanje, zlostavljanje, zanemarivanje, prezaštićenost, odsustvo ljubavi u porodici, traumatska iskustva itd – što sve zajedno vodi razvoju specifičnog pesimističnog sistema uverenja o sebi, drugima i svetu), socijalni (siromaštvo i egzistencijalni problemi, otuđenosti, socijalna izolovanost, anomija itd).

Treba istaći da depresija nije osećanje, kako to mnogi pogrešno shvataju. Depresija je sindrom (skup simptoma) koji uključuje kognitivne, afektivne i somatske (telesne) simptome. U sklopu depresije (depresivnog sindroma) mogu biti različite neprijatne emocije kao što su: intenzivna tuga, osećanje praznine, očaj, anksioznost, bes, osećanje krivice, osećanja bezvrednosti, bespomoćnosti, beznadežnosti, anhedonija (odsustvo uživanja) itd. Od kognitivnih simptoma javljaju se smanjena koncentracija i pažnja, sumorni i pesimistički pogledi na budućnost, ideje o samopovređivanju ili samoubistvu itd. Od telesnih simptoma mogu se javiti: promene u telesnoj težini, nesanica ili hipersomnija, gubitak seksualne želje, umor i pad energije, neredovna menstruacija, smanjeni apetit, opstipacija, suva usta, glavobolje itd.

Čuveni američki psihijatar (osnivač kognitivno bihejvioralne terapije) Aron Bek je opisao depresiju kao kognitivnu trijadu: negativno viđenje sebe, negativno viđenje sveta, negativno viđenje budućnosti.

U skladu sa REBT (racionalno emotivno bihejvioralna terapija) teorijom, depresija uključuje:

Uverenje u sopstvenu neadekvatnost
Uverenje da je „užasno“ nemati nešto što osoba smatra da „mora“ imati
Uverenje da je „užasno“ što je nešto onako kakvo je i da „ne treba“ biti takvo.

Neki REBT autori dele problem depresije u tri tipa, svaki sa svojim bazičnim iracionalnim uverenjima. Depresija može biti izazvana samo-optuživanjem, obrazac mišljenja koji vodi samo-optuživanju je sledeći:

Ja nisam uspeo/Pogrešio sam/Povredio sam nekog
Trebao bi biti savršen i ne bi trebao činiti loše stvari
Prema tome ja sam loša osoba i zaslužujem kaznu

Drugi način ulaska u depresiju je preko samo-sažaljenja. Iracionalna suština samo-sažaljenja je sledeća:

Hteo bih da bude onako kako ja želim
Užasno je ako nije tako/ako ne dobijem ono što hoću

Treći način ulaska u depresiju je preko sažaljenja drugih. Iracionalna suština sažaljevanja drugih ljudi (ili okolnosti) je u ideji: Ja bih trebao da se uzbuđujem oko problema drugih ljudi/okolnosti u svetu.

Depresivno reagovanje je reakcija na gubitak ili neuspeh koji prema proceni osobe ima značajne posledice za budućnost. Depresivne osobe su sklone sagledavanju samo negativnih aspekata gubitka ili neuspeha, razmišljanju o svim drugim gubicima i neuspesima koje su doživeli tokom života, razmišljanjima o svojoj nesposobnosti da sami sebi pomognu, isključivom sagledavanju bola i svoje crne budućnosti

Na kraju, treba dati i neki praktični savet. Ako primećujete da imate neke od navedenih depresivnih simptoma koji traju dve ili više nedelje, preporučuje se da se obratite za pomoć nekom od stručnjaka za mentalno zdravlje (psihijatrima, psiholozima). Te stručnjake možete pronaći u državnim institucijama (domovi zdravlja, institut za mentalno zdravlje, institut za psihijatriju itd, pogledati pod korisni linkovi) ili privatnim praksama (psihološka savetovališta ili psihijatrijske ordinacije).

Vladimir Mišić dipl. psiholog