Sigurno ste primetili da u svetu (naročito u zapadnim zemljama) ali i u našoj zemlji, postoji ogroman, gotovo beskonačan broj knjiga i audio-video programa koji se bave psihološkom samopomoći (engleski izraz – selfhelp). Te knjige i programi su namenjeni širokom krugu čitalaca. Tu spadaju razne knjige iz tzv. „popularne psihologije“, različiti audio-video kursevi u kojima autori daju praktične savete kako da prevaziđete određene psihološke probleme. Takva vrsta literature, preplavila je zapadna tržišta (pre svega u SAD) i ova vrsta biznisa donosi milionske zarade autorima i izdavačima tih materijala. Mnoge od takvih knjiga prevedene su i na naš jezik. Pored knjiga, tu su i različiti sadržaji koji se nude preko Interneta, u vidu mp3 kurseva, elektronskih knjiga, video prezentacija i sl.

Glavni problem sa ovom vrstom štiva je u tome što se većina takve literature sastoji od sadržaja koji su u potpunosti nenaučni, laički, neprovereni, dakle nisu u skladu sa saznanjima psihologije kao nauke i prakse. Zbog toga se takva vrsta literature obično i naziva „popularna psihologija“. Obično se u takvoj vrsti literature nude neki konkretni saveti, recepti i laka rešenja za brojne psihološke probleme. Često se takve „metode“ zasnivaju na tzv. „pozitivnom mišljenju“, po principu samo mislite pozitivno, uradite to i to i vaši problemi će biti rešeni. Dobar primer ovakve „prakse“ je trenutno veoma popularan program u SAD, pod nazivom „Law of Attraction“ i brojne slične varijacije na istu temu. Ovakve ideje zapravo uopšte nisu ni nove ni revolucionarne, jer takve ideje postoje decenijama unazad, ali su se samo menjali njihovi autori i nazivi „metoda“ i programa koji se nude na tržištu. Dakle, ono što se može pouzdano zaključiti jeste da ovakva vrsta štiva zaista jeste popularna ali nije i „psihološka“ u smislu psihologije kao nauke i prakse.

Da li to znači da od samopomoći nema nikakve koristi? Ne. Za razliku od literature koja se nudi na našem tržištu u zapadnim zemljama pored tzv. „popularne psihologije“ postoje brojne zaista korisne knjige i priručnici za rešavanje različitih emocionalnih problema (poput napada panike, depresije, preterane stidljivosti, besa, osećanja krivice itd). Autori ovakvih priručnika su obično psiholozi i psihoterapeuti sa višegodišnjom praksom i iskustvom u datim oblastima i u takvim priručnicima možete pronaći brojne, zaista korisne savete koji vam stvarno mogu pomoći. Primere takve literature možete pronaći na našem website-u pod menijem korisni linkovi.

Iako samopomoć (ako se bazira na primeni korisnih i proverenih metoda) može stvarno imati pozitivne efekte kod nekih ljudi, samopomoć nikada u potpunosti ne može zameniti psihoterapiju i psihološko savetovanje. Zašto? Postoji nekoliko razloga zbog kojih su efekti samopomoći ograničeni.

Prvo, samopomoć obično daje dobre rezultate kod ljudi koji pate od nekih blažih emocionalnih poremećaja i to obično pre nego što se stvari zakomplikuju, dok kod ljudi koji pate od ozbiljnijih (često višegodišnjih) emocionalnih problema ova vrsta pomoći daje slabe rezultate.

Drugo, ljudi su često skloni da pogrešno tumače savete i metode koji se nude u nekim od priručnika za samopomoć. Ljudi često upamte i shvate ono što im se sviđa a ono što im se ne sviđa ne shvate ili ne žele da primene, što za posledicu daje slabe efekte.

Treće, čak i kada ljudi saznaju neke korisne savete ili metode kojima mogu sebi pomoći oni su često skloni da se toga ne pridržavaju redovno ili naprosto izgube motivaciju u nekom momentu jer svaka promena zahteva rad, trud i istrajnost a često i prolaženje kroz neka neprijatna iskustva. U tom slučaju psihoterapija ili psihološko savetovanje imaju značajnu prednost jer psihoterapeuti i psiholozi nastoje da provere da li njihovi klijenti stvarno razumeju ono na čemu se radi, da li to i primenjuju u praksi i da li to rade na ispravan način. Svaka promena podrazumeva proces učenja nečeg novog (novog načina razmišljanja, osećanja i ponašanja) što podrazumeva uvežbavanje i postojanje povratne informacije o onome što se uči. Takođe, jedan od zadataka psihologa jeste i da motiviše klijente da menjaju svoje nepoželjne obrazce mišljenja, osećanja i ponašanja kako bi ostvarili željene promene i ciljeve. Upravo taj proces motivisanja igra važnu ulogu i pomaže klijentima da ne odustaju kada naiđu na prepreke i teškoće u rešavanju sopstvenih emocionalnih problema.

Četvrto, svi programi samopomoći su napisani tako da podrazumevaju iste metode rada za svakoga ko ih čita i primenjuje. Značajan nedostatak tih programa je u tome što ti programi i procedure nisu prilagođeni datom pojedincu i specifičnostima njegovog/njenog problema. Individualni psihološki tretman uvek polazi od zahteva pojedinca i njegovih specifičnosti što daje značajno veće efekte.

Takođe, neki ljudi i kada znaju šta su uzroci njihovih emocionalnih problema, često odlažu njihovo rešavanje jer su svesni da to zahteva određeni trud i određeni stepen frustracije. U tom slučaju psiholozi pomažu svojim klijentima da steknu uvid u to zašto klijenti odlažu rešavanje svojih problema i ohrabruju ih i uče kako da konstruktivno rešavaju svoje probleme.

Ali treba naglasiti i to da u okviru samog psihoterapijskog procesa, samopomoć igra presudnu ulogu. Zašto? Zato što je nužno da klijenti aktivno učestvuju (zajedno sa psihoterapeutom ili savetnikom) u rešavanju svojih problema, što podrazumeva da nauče da misle o svojim emocijama, mislima i ponašanjima, odnosno da ovladaju nekom vrstom samoanalize. Upravo ta vrsta samoanalize (koju podstiče psiholog kod svog klijenta) dovešće zajedno sa drugim metodama do željene promene. Ono što i jeste cilj svake dobre psihoterapije i savetovanja jeste da klijent na kraju nauči da bude sam svoj psihoterapeut kada napusti terapiju a ne da se stalno vraća na terapiju ili traži pomoć od neke druge osobe.

Vladimir Mišić dipl. psiholog