Samo mali deo populacije pati od ozbiljnih (kliničkih) oblika depresije koji zahtevaju tretman stručnjaka (psihijatara i psihologa), dok veliki broj ljudi iz opšte populacije (tzv.“normalnih“) pati od blažih (subkliničkih) i različitih oblika depresivnosti i strahova. Jedan od osnovnih uzroka (a ujedno i posledica) depresivnosti, apatije, odsustva zadovoljstva, interesovanja, motivacije, rutinskog i šablonskog način života, osećanja usamljenosti i praznine jeste upravo nedostatak smisla, svrhe, nekog višeg cilja koji je ljudima potreban kako bi se osećali ispunjeno, sigurno, stabilno, organizovano i usmereno u dosezanju i ostvarivanju željenih životnih ciljeva i dugoročnog zadovoljstva. Upravo nedostatak smisla, nedovoljno struktuiran i osmišljen način života čini da se ljudi osećaju frustrirano, apatično, zabirnuto i neispunjeno, pa čak i besno, kako na sebe tako i na druge i društvo u celini. Učestala agresivnost (ponekad i brutalna) kod mladih ljudi u našoj sredini (čiji smo svedoci sve češće) upravo je povezana sa deficitom smisla i svrhe.
Svima nam je jasno koji su to globalni, društveni faktori u našem društvu doprineli urušavanju smisla i svrhe življenja, kako kod mladih tako i starijih članova našeg društva (ratovi, hronična politička nestabilnost, nezaposlenost i ekonomske krize, dugogodišnja izolacija naše zemlje, kriminal na svim nivoima društvene hijerarhije, odsustvo kažnjavanja onih koji nanose štetu društvu i pojedinicima itd.). Svi ovi globalni faktori nažalost deluju na sve nas, pojedince u ovom društvu, bez obzira da li smo mi toga svesni ili ne. Ali pored ovih globalnih faktora (na koje kao pojedinci uglavnom ne možemo da utičemo) postoje i individualni, lični, psihološki faktori koji utiču na naš doživljaj smisla, svrhe i lične ispunjenosti a koji su na sreću pod našom kontrolom i na koje možemo veoma uticati. U ovom tekstu mi ćemo razmatrati upravo te činioce.
Kako se baviti temom smisla i svhe življenja?
Neko će reći da je to čisto filozofsko pitanje. U ovom tekstu mi ćemo prići rasvetljavanju ove teme isključivo sa psihološkog stanovišta, sa ciljem unapređenja psihičkog funkcionisanja ljudi, podizanja kvaliteta života i prevencije mentalnog zdravlja. Da bi smo sebi pomogli, potrebno je da sve naše pojedinačne emocionalne probleme i konflikte sagledamo u jednom širem kontekstu a to je upravo problem smisla ili svrhe. Dakle, krenućemo od vrha ka nadole, od opšteg ka pojedinačnom.
Iz biološkog (evolucionističkog) ugla gledanja, mogli bi smo reći da je smisao življenja samo jedan, a to je produženje vrste (razmnožavanje i briga o potomstvu u funkciji produženja vrste). Evoluciju neinteresuje pojedinac, već samo vrsta. Ovaj princip važi podjednako i za ljude kao i za druge niže životinjske vrste. Međutim, za razliku od nižih životinja, ljudi imaju svest (koja u evolucionom smislu predstavlja najvišu psihičku funkciju). Zahvaljujući svesti ljudi su u stanju da misle o sebi, sopstvenim mislima, osećanjima i ponašanjima, o drugima, o životu, ljubavi ili bilo kojoj manje ili više apstraktnoj temi. Upravo svest je ta psihološka funkcija koja nas čini da se pitamo, da osmišljavamo sopstveni život, kreiramo svoje želje i cilje itd. Dakle, sa stanovišta inidividue (pojedinca) ne postoji samo jedan smisao, samo jedna svrha življenja, postoji samo univerzalna potreba ljudi da osmišljavaju svoj život i svoju egzistenciju.
Postoje različite aktivnosti, oblasti i načini na koje ljudi osmišljavaju svoj život. Ljudi mogu pronaći smisao u prijateljstvu i zabavi, ljubavi (u vezi, braku, porodici i brizi prema deci), poslu (karijeri, dostizanju poslovnih uspeha, stalnom usavršavanju, rešavanju novih izazova), religiji, sportu, umetnosti i stvaralaštvu (u bilo kom domenu) itd. Dakle, smisao nije jedan, kao ni načini putem kojih se ostvaruje.
Kao što je pogrešno smatrati da postoji samo jedan smisao, isto tako je pogrešno posmatrati smisao kao fenomen za koji važi pravilo sve ili ništa (potpuni smisao naspram potpunom besmislu). Pravilnije je na smisao gledati kao na kontinuum, neku zamišljenu skalu na čijim krajnjim ekstremima uslovno rečeno postoje besmisao i potpuna ispunjenost (i jedan i drugi ekstrem se teško dostižu). Takođe, smisao je multidimenzionalan, ima više dimenzija, odnosno aspekata.
Aspekti smisla i svrhe
Aktivnost – ljudi su po svojoj prirodi aktivna bića i teško tolerišu neaktivnost i pasivnost. Ljudi teže intelektualnoj, emocionalnoj i motornoj aktivnosti i stimulaciji. Život bez aktivnosti nema smisla. Što smo više aktivni jači je naš osećaj smisla.
Osećanje pripadnosti i ljubav – svaka jedinka teži osećanju pripadnosti koja se ostvaruje kroz različite vidove socijalnih aktivnosti i uključenosti u različite društvene grupe (kao što su vršnjačke i prijateljske grupe, porodica, veza, pripadnost nekoj organizaciji, društvu i specifičnoj kulturi, upravo pripadnost ovim grupama daje snažno utemeljenje našem identitetu, odnosno osećanju celovitosti i pripadnosti). Davanje ljubavi i osećaj da smo voljeni i prihvaćeni od strane nama bliskih osoba takođe jača naš osećaj smisla.
Altruizam i moralnost – kao što ljudi brinu o sebi i svojim potrebama, većina ljudi ima potrebu da brine i o drugima (pre svega bliskim osobama i osobama kojima je pomoć potrebna) i da pored sopstvenih interesa uzimaju u obzir i interese, potrebe i osećanja drugih (ova vrsta ponašanja počiva na urođenoj sposobnosti empatije).
Moć – pod osećanjem moći podrazumevamo težnju ljudi da imaju kontrolu nad sopstvenim životom, sopstvenim mišljenjem, osećanjima i ponašanjima. Moćna osoba se oseća sigurno i spremna je da pomogne drugima kojima je pomoć potrebna. Jedina prava moć je moć nad samim sobom. Suprotnost pravoj moći je nemoć. Postoje generalno dve vrste nemoći. Prva je ona koja proizilazi iz subjektivnog (ali pogrešnog, nerealističnog) osećanja bespomoćnosti, nemogućnosti kontrole nad sobom i svojim životom. Ovakvo stanovište nije realistično iz razloga što bez obzira koliko je neko bio žrtva surovih okolnosti bilo koje vrste, pojedinac uvek ima moć da svoj život osmisli, preusmeri i reorganizuje na više ili manje poželjan način. S druge strane nemoć se može ogledati i u patološkoj potrebi da se vlada i manipuliše drugima, da se drugi eksplatišu i ponižavaju iz čega neke osobe crpe zadovoljstvo jer je to njihov jedini način da se osećaju celovito i dostojno postojanja. Ali zapravo ovakve osobe karakteriše osećanje duboke praznine, besmisla, zavisti a često i jake mržnje prema sebi i drugima.
Samoostvarenje i samopotvrđivanje kroz rad (profesionalnu delatnost) – pored pukog preživljavanja, rad pruža ljudima osećanje produktivnosti, nezavisnosti, korisnosti i samopotvrđivanja, a u nekim slučajevima može biti i izvor novih saznanja i ličnog razvoja.
Stvaralaštvo i kreativnost – omogućavaju snažan osećaj unutrašnjeg zadovoljstva. Stvaralac u susretu sa produktom svog rada doživljava intenzivno zadovoljstvo i motivaciju (ovde se govori o bilo kojoj vrsti stvaralaštva a ne samo o onoj koja ima umetničku ili estetsku vrednost, na primer, svaki zanatlija je stvaralac).
Zadovoljstvo – ljudi teže zadovoljstvu i izbegavanju svega što nanosi bol i nezadovoljstvo. Svaka vrsta zadovoljstva, počevši od onih najsitnijih svakodnevnih i kratkoročnih zadovoljstava pa sve do viših oblika zadovoljstva doprinose osećaju smisla.
Frojd je smatrao da je mentalno zdrava osoba, osoba koja je sposobna za rad i za ljubav. Iz ove definicije jasno sledi da su rad i ljubav važni aspekti, takoreći stubovi smisla. Kada je u pitanju smisao, potrebno je reći da se smisao ne može svesti na puko zadovoljenje organskih potreba. Zadovoljenje organskih potreba je nužno (za preživljavanje), dok postojanje smisla nije, ljudi mogu živeti i bez smisla, biti potpuno inertni, pasivni, apatični i sl. Ali osmišljavanje svog života i pronalaženje svrhe u raznim sferama života nužno je za dosezanje viših nivoa zadovoljstva i psihosomatskog blagostanja.
Šta možemo zaključiti iz svega ovoga?
Na osnovu svega rečenog, možemo zaključiti da smisao ne treba tražiti na jednom mestu i za to postoji nekoliko razloga. Prvo, videli smo da je smisao multidimenzionalan. Drugo, oslanjanje samo na jedan od aspekata života jako sužava kvalitet življenja i ne može nikada kompenzovati nedostatke u ostalim sferama života (ka na primer: zapostavljanje porodice, društvenog života i sl. zarad karijere, bogaćenja i sticanja društvene moći). Treće, smisao i svrha nije nešto što je unapred dato i urođeno, osmišljavanje sopstvenog života zahteva aktivan pristup, napor i traganje. Mnogi ljudi toga nisu svesni i zauzamaju pasivnu poziciju u sopstvenom životu. Onaj ko zauzima pasivnu poziciju u svom životu ima višestruku štetu. Pasivnost često vodi osećanju bespomoćnosti i besmisla, zavisti i zavisnosti od drugih i okolnosti uopšte, što sve zajedno u suprotnosti sa ljudskom težnjom za kontrolom i sigurnošću.
I na kraju treba reći u čemu se ogleda lekovitost smisla, svrhe življenja. Smisao neutrališe osećanja praznine, usamljenosti i apatije a daje nam snagu i motivaciju za ostvarenje željenih ciljeva i prevazilaženje nezaobilaznih životnih teškoća i prepreka, smisao je stub koji nas održava na vetrometini života. Smisao nam daje snagu za uspehe, uspesi vode zadovoljstvu a zadovoljstvo povratno jača naš osećaj smisla i svrhe.
Dr Vladimir Mišić
psiholog i psihoterapeut
email: onlinepsihoterapija@gmail.com
skype: vaspsiholog
www.vaspsiholog.com
8 thoughts on “Smisao i svrha”
Imam drugaricu za koju sam mnooogo zabrinuta!Naime, u osnovnoj skoli je bila vukovac(isle smo zajedno, a sad idemo u razlicite srednje), ali onaj kakav se retko susrece-vecinu gradiva(koliko je bilo moguce)je zaista ucila sa razumevanjem, stekla znanje i zacementirala prilicno dobru osnovu, no kad je upisala gimnaziju, neke stvari su pocele da menjaju mesto i vreme boravka.Jos tada u prvoj godini mi je pricala da hoce da uci sa razumevanjem kao i u osnovnoj i unapred zacrtala isti uspeh, no naravno to nije bilo moguce u toj meri, jer je gradivo tada bilo znatno obimnije i slozenije, a nije bilo bas moguce dobiti svaki put peticu, a bogami ni cetvorku, jer je to stariji uzrast, interesovanja druga, u svakom slucaju potreba za sto brzim zavrsetkom obaveza kako bi se moglo izaci van…E tu, tu se desio raskorak…Ona je sve to uvidela, ali nije htela da mi prizna(ajde sto nije meni, vec sebi, a to je najbitnije)na polugodistu je bila odlicna, ali na kraju vrlo dobra.Nije to meni bilo strasno, ali njoj jeste.Sada u drugoj godini je takodje na polugodistu bila vrlo dobra, ali malko losiji vrlo dobar od proslogodisnjeg, a sad, sad je sva prilika da ce biti isto, ali problem je u tome sto ce joj se to odraziti na zdravlje pre ili kasnije, a ja to ne bih volela, vec bih htela sve to da sprecim ili makar da ublazim i problem je pored tog jos jedan, a to je sto se ona potpuno izgubila, poremeto joj se sistem ucenja(kaze ne zna kako da uci), motivacije nema, smisla takodje, zvucace Vam smesno, ali moja je teorija kao da je „upala“ u neki vid depresije i ne moze da se izvuce, pokusavam da nadjem neko resenje, da je izbavim iz tog „pakla“, ali i kad nadjem i pokusam ili ne vredi tj. ne uspe ili uspe, ali privremeno i cini mi se jos gore.Moram da naglasim da je svesna toga, ali da na vidiku nema niceg sto bi je izvuklo i vratilo u normalu.
Molim Vas da detaljno iscitate ovo i da mi date savet, uputstvo, predlog, na sta treba da obrati paznju…bilo sta, samo da je vidm zdravu, ponovo sa njenim prelepim osmehom od uva do uva, zadovoljnom, motivisanom, sa smislom, sa uspostavljenim sistemom za ucenje i normalnim ocenama i jedna od najitnijih stvari, ato je da vreme organizuje na pravilan nacin kako bi imala vremena da za sve..
Unapred mnogo zahvalna
Pozdrav,mene interesuje ko moze da mi odgovori,cemu sve,ako cemo svi mi umreti ? Iz ugla religije mene kao verujuceg muci to pitanje odavno,pitah svestenika al izbegao da mi odgovori. NPR u Bibliji pise na kraju da ce u poslednje vreme izbiti sveopsti sukob koji ce unistiti celu civilizaciju itd da ne smaram. Ako se vec sve zna pa zasto zivimo,cemu trud,rad,ljubav,usavrsavanje, i sve gore pomenuto kad ce sve to pojesti crv? Jos jedan primer oni koji su se borili i gradili staru Jugoslaviju,kako je ona zavrsila ? Da sam ja jedan od onih koji ju je stvarao pitao bih sam sebe,zasta sam se borio,gde mi odose godine trud,mladost za sta ??? Cemu sve? Hvala nadam se da ste razumeli sta sam hteo reci,pozdrav.
Brate Marko, upravo zato što si verujuci treba da znas i nemoj nikad da zaboravis da posle svakog stradanja dolazi Vaskrsenje, a posle naveceg stradanja na kraju isorije covecanstva dolazi sveopšte Vaskrsenje. Da li cemo mi docekati taj dan konacnog stradanja u toku ovog našeg ovozemaljskog zivota- nije nam dato da znamo jer uostalom svako od nas ima neki svoj „sudnji dan“ za koji se spremamo na kraju naseg ovovremenog zivota, a do tada nam ostaju Ljubav, Vera i Nada. Proroci su nam vec dali tumačenje: na kraju vremena Vera ce preci u znanje, Nada u ostvarenje, a Ljubav je vec savrsenstvo po sebi i nema u sta drugo da se preobrazi… Eto sta je i konacan smisao i savrsenstvo, u Ljubavi prema Bogu i bliznjima, a koji se može dostici na razlicite načine i iduci različitim putevima i razvijajuci razlicite darove (talente) o cemu se govorilo i u ovom psiholoskom osvrtu.
Glavu gore i ne brini se previse za sutra “ jer dosta je svakom danu zla svojega“
Sa Verom i uz pomoc Boziju je sve moguce..
Aleksandar
Pozdrav imam pitanje uvezi opsesivne misli. Informisala sam se u skoro svakoj stranici o okp. Koji me je dosta pomagal a najvise vas clanak. Moje pitanje je da negde pise da treba opsesivne misli slike i nagone treba ignorisati a negde da se prihvate dok strah od tih misli ne prestane sad sam malo zbunjena. Ili je to igborisanje drugi deo napr kad sam se vec par puta suprostavlajla tim mislima i povjedila pa onda jao sledi ignorisanje tih misli posto sam hi vec prihvatila pa da ignorisem malo je tesko pitanje ali bi mi pomoglo u vezi mog problema heli ignorisanje jedna vrsta prihvatanja
Poštovana,
Prihvatanje podrazumeva da opsesivne misli prihvatate kao deo anksioznosti, odnosno kao simptom anksioznog poremećaja koji nema veze sa Vašim namerama i Vašom ličnosću, dok ignorisanje podrazumeva da im ne pridajete značaj jer su to samo misli koje dođu kada je anksioznost povišena, i prođu kada se anksioznost snizi. Kada im pridajete značaj one postaju opsesivne i zastrašujuće.
Srdačan pozdrav!
Ja sam čitavog života, do sada, pokušavao da pronađem smisao u različitim sferama, međutim ništa nije moglo da me zadovolji i ispuni. Bavio sam se svim i svačim, od sporta, preko hobija, obrazovanja…do humanitarnih delatnosti. I u mnogo čemu sam bio prilično uspešan. Sav „smisao“, odnosno smisao svog života sam uspeo pronaći tek u kasnim dvadesetim. To je bila ljubav sa jednom osobom. Sve sam posvetio tome, dao sam 100% sebe. Uživao sam u svakom trenutku i to mi je bilo uzvraćeno sa njene strane. Prošao sam od procesa idealizovanja, u ranim fazama zaljubljenosti, do potpunog prihvatanja realnosti sa svim njenim vrlinama i manama. Voleo sam i volim je, i samo to je ono što je uspelo da ispuni moj život u potpunosti. Na kraju, samo to je i ono što sam oduvek želeo. Naravno, podrazumeva se da mi je uvek bio potreban „odgovor“ sa njene strane, jer sam i ja želo biti voljen. Desile su mnogo životne okolnosti koje su uticale da se ona promeni i da sebe pronađe u nečemu drugom. Nakon dve godine veze me je ostavila. I to me je u potpunosti dotuklo, upao sam u duboku depresiju iz koje ne vidim izlaz. Sve mi je jasno, sve razumem, nikoga i ništa ne okrivljujem jer sam svestan kako funkcioniše život…međutim, bol, praznina, patnja, tuga za gubitkom mog smisla su preveliki, toliko da često razmišljam o smrti kao jedinom izlazu, ne zato što želim to već zato što hoću da sve nestane i da se završi. Ne vidim nikakav spas niti izlaz. Jasni su mi svi saveti da bi trebalo da se porenem, da izlazim, da se bavim nečim, da se družim i upoznajem ljude…i sve sam to radio i ranije, a ništa me nije nimalo ispunjavalo. Bivalo je uvek sve gore i gore, a praznina u meni je rasla, sve dok se nije desila ta ogromna ljubav koja je postala jedina važna u mom životu, a samim tim i ta osoba koju volim. Više nemam ništa, nemam čak ni sebe jer sam i to njoj poklonio, a ona je to odnela sa sobom. Ne znam šta da radim i kako da nastavim dalje, nisam više ni tako mlad, četvrta decenija je počela, da imam veru i nadu i ludost koje donose makar male radosti. Ogromnoj patnji doprinosi i moj melanholično-nostalgični karakter, umetnička strast i razbijanje glave egzistencijalističkom filozofijom i pitanjima bez odgovora. Ne spavam gotovo nikako, jedem nazor i malo, posao obavljam mehanički, družim se nazor i retko sa prijateljima (svakiput mi je sve gore to vreme provedeno sa njima), osećam kao da jedva dišem. Ne plašim se ničega, ne strepim, samo sam mrtav iznutra i to me kida. Ne može mi niko pomoći, a najgore je što to ne mogu ni sam.
Noby, nemoj se predavati! Treba ti neko da te nasmeje, posto si i sam vec melanholik. P.s. i treba da uzmes neko drugo stivo za citanje. Svet je vec dovoljno sumoran i ne mozes ga menjati. Posebno ne ovaj neoliberalni kapitalizam. Ti zivis za ljubav-onda veruj da ti se opet desiti moze.
Postovani i ja se ponekada pitam isto sto i Marko. Koja je svrha svega kada cemo svi jednog dana da nestanemo to pitanje se najcesce java kada me obuzme anksiozni strah od smrti. Ne smatram sebe previse religioznom osobom