Ako bi smo hteli da na što jednostavniji način klasifikujemo traume mogli bi smo ih svrstati u dve grupe: razvojne i šok traume. To jedan od vidova klasifikacije koji koristimo u telesnoj psihoterapiji. U psihoterapijskom žargonu ove dve vrste trauma nazivamo još i traumama sa malim t i traumama sa velikim T.
Razvojne traume su bolna, povređujuća iskustva koja smo doživeli tokom razvoja u interakciji sa osobama koje su nas odgajile (roditeljima ili osobama koje su se starale o nama). Svaka od ovih pojedinačnih povreda nema snagu traumatskog iskustva niti može da sama po sebi naruši psihofizički integritet osobe. Ono što razvojne traume čini traumatskim i daje im snagu jeste, kumulativnost, nagomilavanje sitnih povreda koje stvaraju rane koje kasnije teško zarastaju a nikada ih ne možemo zaboraviti niti potisnuti u potpunosti. Jedan primer razvojne traume jeste odbacivanje od strane jednog (ili oba) roditelja, uskraćivanje ljubavi, vređanje, podcenjivanje i ponažavanje. Svako kritikovanje i vređanje dece kod deteta stvara osećanja odbačenosti koje dete sebi objašnjava sopstvenom neadekvatnošću. Ponavljana, kumulirana iskustva odbacivanja kod deteta će stvoriti trajni osećaj neadekvatnosti, manje vrednosti ili čak bezvrednosti. Razvojne traume dovode do karakteroloških defekata. Deca se brane od ovakvih iskustva stvaranjem niza mehanizama odbrane koji osobu štite od bola ali ujedno kasnije sprečavaju promene. Terapijski rad kasnije odvija se u smeru prepoznavanja tih odbrana i zamenom tih odbrana zrelijim oblicima mišljenja i ponašanja.
Šok traume predstavljaju traume u užem smislu reči. To su obično izolovani, pojedinačni i retki, veoma intenzivni negativni događaji. To su događaji u kojima osoba zbog negativne prirode događaja biva obično neočekivano preplavljena intenzivnim neprijatnim iskustvom koje nije u stanju da trenutno obradi. Zbog toga se u takvim situacijama aktiviraju bazičniji mehanizmi odbrane. Primeri šok trauma su: silovanje, izloženost brutalnom nasilju u ratu, iznenadni gubitak porodice i/ili imovine, situacije opasne po život itd. Osnovne karakteristike šok trauma su njihova neočekivanost (što izaziva šok), intenzivno iskustvo koje prevazilazi trenutne kapacitete za prevladavanje i aktiviranje bazičnih mehanizama odbrane. Šok kao i razvojne traume ostavljaju trajne posledice i ne mogu se izbrisati iz iskustva ali se mogu prevladati i integrisati sa ostatkom ličnog iskustva i ostatkom ličnosti.
U tabeli ispod date su osnovne karakteristike razvojnih i šok trauma.
|
Razvojne traume |
Šok traume |
| Nastaju kroz ponavljanu socijalnu interakciju sa roditeljima (ili onima koji odgajaju dete) | Tipično nastaje zbog kratkih i intenzivnih iskustava koja prevazilaze intezitet i opseg normalne socijalne interakcije |
| Podrazumeva umerenu aktivaciju nervnog sistema | Podrazumeva jaku aktivaciju nervnog sistema |
| Dovodi do stvaranja i aktivacije mehanizama odbrane (stvaranja karakteroloških obrazaca ponašanja u funkciji odbrane) koji su povezani sa voljnim nervnim sistemom | Dovodi do stvaranja i aktivacije ekstremnih psiholoških odbrambenih odgovora kao što su bori se ili beži, mehanizmi disocijacije, mišićna imobilnost (smrzavanje). Ovi mehanizmi su povezani sa aktivacijom nevoljnog nervnog sistema. |
| Povezane su sa Egom, svesni procesi učestvuju u organizaciji iskustva | Nedostatak svesne organizacije iskustva |
| Elastičnost u nošenju sa određenim količinama stresa | I male količine stresa mogu dovesti do fragmentacije |
| Psihoterapija može uključivati još stresa u radu sa ovom vrstom klijenata | Psihoterapija podrazumeva pažljivu modulaciju nivoa stimulacije. Ne koriste se katarzičke tehnike rada dok se ne stekne uvid u ono što leži u osnovi problema. |
Telesna psihoterapija ima neke prednosti u radu sa traumatizovanim klijentima u odnosu na druge psihoterapijske modalitete. Uz pomoć tehnika telesne psihoterapije moguće je zahvatiti i preraditi neka traumatska iskustva koja nisu verbalno kodirana u memoriji (jer potiču iz preverbalnih faza razvoja ili osoba naprosto nije bila u stanju da ih obradi verbalno), pospešiti emocionalnu ekspresiju, odnosno odpuštanje afekta kada je to potrebno i raditi na integraciji odcepljenih elemenata iskustva (misli, osećanja i telesnih senzacija).
Vladimir Mišić
dipl. psiholog
2 thoughts on “Dva tipa trauma”
Ovako kako citam ovaj clanak ima istine naravno,ja sam kroz djetinjstvo imala negativnih dogadjaja a najteze mi je palo od bliznjih koji su negativno uticali na mene,a sto najgore ni kriva ni duzna,a sada kada imam 22 godine sama sebe sam analizirala popricala sa svojim ukucanima jendostavno kad sam pukla na kraju misli mi se vrate unazad ,trudim se da ne mislim idem dalje a lijecenje dal je potrebno to me zanima…
„…pospešiti emocijalnu ekspresiju, odnosno odpuštanje afekta kada je to potrebno i raditi na inegraciji odcepljenih elemanata iskustava (misli, osećanja i telesnih senazcija).“
Bilo bismo Vam zahvalni, postovani dr Mišiću, kad biste gore navedeni deo recenice napisali tako da i laici mogu da razumeju. Hvala u napred.