Imaginacija predstavlja jedan vid vizuelnog mišljenja. Za razliku od mišljenja koje je usmereno na rešavanje problema i realnost, imaginacija je usmerena na kreaciju, stvaranje i nije ograničena okvirom spoljašnje realnosti. Imaginacija je vrsta mišljenja koja se ne podstiče dovoljno tokom razvoja i razvoj ove vrste mišljenja u potpunosti je zanemaren u obrazovnom sistemu. Odrasli takođe zanemaruju ovu vrstu mišljenja, misleći da ona nema neku značajnu funkciju. Ali zašto bi mi imali uopšte neku vrstu mišljenja ako to mišljenje nema nikakvu funkciju?

Sadržaj imaginacije može biti pozitivan ili negativan. Ljudi mogu zamišljati i pozitivne i negativne ishode nekih događaja, mogu zamišljati prijatna mesta i ono što žele da imaju ili mogu zamišljati ono čega se plaše i ono što žele da izbegnu. Zamišljanje kako će se razboleti, umreti, obrukati se pred publikom, pasti u nesvest, kako će mu/joj se svi smejati ili ga/je odbaciti, predstavlja primere negativne imaginacije. Ljudi koji su skloni anksiznosti, skloni su ovakvim imaginacijama, zamišljanjem najgoreg u nekog situaciji. Osobe sklone anksioznosti su zapravo talenotovane i imaju dara za imaginaciju, jedni problem je što oni ovaj svoj dar koriste za fokusiranje na negativno.

Pored toga što znamo da imaginacija nije isto što i realnost već kreacija našeg uma, jedan deo našeg uma ne pravi razliku između imaginacije i stvarnosti. Za taj deo uma realnost i mašta su isto. Kako to znamo? Prvo kada zamišljamo nešto (bilo pozitivno bilo negativno) i zaista se udubimo u taj proces, stvaramo emocionalne doživljaje koji je uskladu sa tim što zamišljamo. Ako zamišljamo nešto pozitivno stvorićemo osećanja prijatnosti, sreće, relaksacije itd., a ako zamišljamo nešto negativno stvorićemo osećanja teskobe, anksioznosti itd. Što se više udubimo i prepustimo imaginaciji ovi doživljaji postaju intenzivniji i življi. Ova vrsta emocionalnog doživljaja može biti podjednako intenzivna i realistična kao i kada emocionalno reagujemo na stvarne događaje, koje vidimo, čujemo ili možemo da opipamo. Primer za to je umetnički doživljaj. Kada odete u bioskop, pozorište, galeriju, kocert, šta je to što čini da uživate u umetničkom delu, šta pobuđuje vaše emocije, imaginacija ili analitičko kritičko mišljenje? Drugi snažan dokaz da imaginacija za jedan deo našeg uma može biti isto što i stvarnost jesu istraživanja koja dolaze iz neuronauka. Istraživanju su pokazala da kada posmatramo igrače na sceni u našem mozgu se aktivira isti set neurona odgovornih za pokrete kao i kod ljudi na sceni koji izvode ples. To se događa dok mi sedimo i samo posmatramo tuđe pokrete. Dakle, naš mozak imitira, zamišlja te pokrete što dovodi do aktivacije određenih grupa neurona. U jednom neurološkom eksperimentu, snimani su električni zapisi koji dolaze iz somatosenzronog korteksa majmuna svaki put kada je on vršio neke pokrete rukom (u tom eksperimentu majmun je igrao jednostavnu igricu na kompjuteru). Ti zapisi su zatim bili dekodirani i kompjuter ih je slao da bi upravljao robotskom rukom koja je oponašala pokrete koje je imao majmun. U jednom momentu majmun je slučajno otrkrio da samo ako zamišlja pokrete svoje ruke to je dovoljno da njegov mozak proizvodi iste nervne impulse koje kompjuter kodira i šalje robotskoj ruci koja biva pokrenuta ovim signalom. Neverovatno ali istinito.

Šta je suprotnost imaginaciji? Kirtičko mišljenje. Jedan deo našeg uma zadužen je za kritično mišljenje, analizu realnosti. Ovaj vid mišljenja korisitimo svakodnevno u socijalnoj interakciji i rešavanju problema. Ova vrsta mišljenja služi da nas poveže sa spoljnim svetom, napravi jasnu granicu između naših fantazija i želja i onoga što dolazi spolja. Kritičko mišljenje služi nam da obacimo sve one informacije koje prema našoj proceni nisu istinite ili koje nas mogu ugroziti. Na imaginaciju i analitičko (kritičko mišljenje) ne treba gledati kao na dva suprotstavljena oblika mišljenja. Ovde je reč o dve vrste mišljenja sa različitim funkcijama. Kao što ne zamišljamo stalno nešto tako stalno nismo ni analitični i kritični. Na primer: kada odemo u bioskop i gledamo neki film, da bi se uživeli u film i imali emocionalni doživljaj mi za vreme dok traje film zaboravimo na taj kirtički deo uma i prepustimo se fikciji koja nam dolazi sa platna. Kada bi smo kritički razmišljali o filmskim scenama, konstatovali bi smo da se takve stvari ne dešavaju u realnosti i na takav način i onda ne bi smo bili više u stanju da uživamo u umetničkom i emocionalnom doživljaju koji proizvodi film.

Kakve veze ima imaginacija sa emocionalnim problemima? Ako ste u stanju da negativnom imaginacijom stvorite intenzivna osećanja anksioznosti, straha, stida i sl., to onda znači da ste u stanju da učinite i suprotno. U stanju ste da pozitivnom imaginacijom stvorite intenzivna osećanja prijatnosti, sreće, opuštenosti i sl. Samo vam je potrebna vežba.

Kako ćete vežbati pozitivnu imaginaciju? Na početku pronađite neko mirno i udobno mesto na kome se osećate sigurno i na kome vas niko neće prekidati na kratko. Odaberite temu koja će prožimati vašu maštu. Neka to bude neka prijatna tema, nešto što će vas podstaći da doživite pozitivne emocije, pozitivno iskustvo. Neke od pozitivnih tema su: relaksacija, sigurno mesto, dobro zdravlje i snaga, uspeh u nečemu što radite, ljubav itd. Odaberite temu u skladu sa onim što želite da postignete. Na primer, ako želite da budete opušteni, odaberite temu relaksacije kako bi u svom umu proizveli relaksiranost.

Pre nego što zatvorite oči i počnete isključite na trenutak vaš kritički deo uma. To je onaj deo uma koji analizira i filtrira informacije. To vam trenutno nije potrebno. Cilj imaginacije nije da zamišljate nešto relistično niti da pravite planove, cilj je stvorite u sebi određenu vrstu iskustva, doživljaja. Zašto je to cilj? Zato što ako ste u stanju da prozvodite željena stanja i pozitivne emocije bićete u stanju da upravljate vašim raspoloženje, motivacijom i mišljenjem. Dakle, fokusirajte svoju pažnju na unutrašnje iskustvo i doživljaj a ne na analizu.

Kada ste isključili na trenutak analitičko mišljenje i odabrali temu spremni ste za imaginaciju. Zatvorite oči i počnite da kreirate mentalni film. Zamišljate scene, događaje, zamišljajte kako se osećete, obratite pažnju na detalje scena koje zamišljate i doživljaja koji kreirate. Obratite pažnju i na zvukove, mirise koje zamišljate. Režirajte vam mentalni film u skladu sa temom koju ste odabrali, dopustite sebi totalnu slobodu i kretivnost.

Kada ste uspeli da kod sebe proizvdete pozitivna iskustva to vam može koristiti kasnije kao pozitivni resurs u menjanju raspoloženja. Ako budete vežbali pozitivnu imaginaciju bićete u stanju da lako i brzo proizvedete željene emocije i pozitivna iskustva. Naučićete da se lako prebacite iz negativnog u pozitivno raspoloženje. Pozitivna iskustva možete kasnije prizvati u sećanje i asocirati ih sa situacijama u kojima želite da se tako osećate. Na primer: ako se osećate napeto, hronično brinete, zaustavitre brigu na sekund i setite se vašeg sigurnog mesta i osećaja relaksiranosti koje ste doživeli u vaše mentalnom filmu, to će podsestiti vaš um da se opusti. Ako želite da sebe motivišete podsetite se kako ste se osećali kada ste zamišljali uspeh u aktivnosti koju želite da ostvarite. Na taj način stvorićete kod sebe pozitivan naboj, stanje uma u kojem dominiraju pozitivna osećanja , osećaj snage i verovanje u sopstvene sposobnosti. Naučite vaš um da radi za vas umesto da radi protiv vas i vaših ciljeva.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog