Kada zauzmemo pasivan stil života, sami sebi oduzimamo sopstvena prava i uvodimo sebe u ulogu žrtve. Pasivan stav podrazumeva nepriznavanje vlastite sposobnosti da donosimo odluke, brinemo o sebi i živimo u skladu sa vlastitim željama. Osoba koja je preuzela ulogu žrtve poriče odgovornost za sopstveni život. Ako neko nema odgovornost za svoje ponašanje, onda ne može ni da pogreši (što predstavlja kratkoročnu dobit) ali zato ne može ni da upravlja sobom i živi kvalitetan život (što predstavlja mnogo veću i dugoročnu štetu).
Zašto neki ljudi preuzimaju ulogu žrtve?
Neki ljudi to čine iz straha a neki iz pasivne agresivnosti. Pasivna agresivnost je pasivan način da se izrazi nezadovojstvo, ljutnja ili čak osveta. Strah može biti snažan uzrok pasivnog stila življenja. Strahovi koje ljudi nisu u stanju da prevaziđu mogu voditi izbegavanju, povlačenju i posledično pasivnom stilu života.
Čega se plaše osobe sklone pasivnosti?
Uglavnom se plaše:
- Izražavanja osećanja (pre svega nezadovoljstva, ljutnje) – neizražavanje osećanja vodi u zatvorenost u sebe, još veći pad energije i umrtvljenost što povećava stepen pasivnosti. Osobe sklone pasivnosti plaše se da izraze svoja osećanja pre svega zbog straha od obacivanja ili osude.
- Odbijanja, neprihvatanja od strane drugih – osobe sklone pasivnosti veoma brinu da li će biti prihvaćene od drugih i teže da izbegavaju svaku vrstu neprihvatanja ili kazne. Oni smatraju da je odbijanje ili neprihvatanje užasno, nepodnošljivo iskustvo, koje “potvrđuje“ njihovu negativnu sliku o sebi.
- Neprijatnosti – izbegavanje neprijatnosti, pre svega nastale usled hroničnog strahovanja, frustracije i ulaganja napora neophodnog za ostvarivanje ciljeva. Osobe sklone pasivnosti imaju nisku toleranciju na frustraciju jer skriveno veruju da bi stvari u životu morale da se odvijaju lako i bez napora. Ovakav stav doprinosi da oni frustracije doživljavaju kao nesavladive i zbog toga često odustaju od ciljeva kada naiđu na prepreke.
- Narušavanja slike o sebi – osobe sklone pasivnosti pogrešno veruju da njihova slika o sebi zavisi od količine prihvatanja od strane drugih. Zbog toga oni imaju zahtev da se moraju dopasti drugima, makar to značilo i gubitak lične slobode. Osobe sklone pasivnosti često ne prave razliku između ljubaznosti i pasivnosti i nastoje da se uvek ponašaju u skladu sa etiketama „Ja sam fin“, „Ja sam učtiv“, „Ja uvek pomognem drugima“, „Ja sam neko ko se ne zamera nikome“ itd. Ova vrsta stava često vodi u neprirodno, izveštačeno ponašanje koje nije u skladu sa unutrašnjim, autentičnim željama i motivima osobe. Iako osoba sklona pasivnosti zapravo žudi za prihvatanjem, on/ona svojim izveštačenim, previše ljubaznim i pokornim ponašanjem često proizvodi suprotan efekat – da je drugi ljudi manje poštuju i zanemaruju njene želje, osećanja i potrebe.
Osobe koje zauzamaju pasivan stil života veruju da ih ova filozofija štiti od lične odgovornosti, mogućnosti da greše, odbacivanja i kritike. Pasivna osoba živi u staklenom zvonu i ponaša se izveštačeno jer ne priznaje svoje želje i osećanja. Dugotrajna pasivnost koja je postala stil življenja može dovesti do depresije, agorafobije i psihosomatskih tegoba.
Dr Vladimir Mišić
psiholog i psihoterapeut
email: onlinepsihoterapija@gmail.com
www.vaspsiholog.com
8 thoughts on “Pasivnost kao životna filozofija”
Da li se pasivna osoba moze izleciti???
Pasivnost nije bolest to je jedan zivotni stil koji moze dovesti do psiholoskih tegoba. Ovakve osobe imaju pogresna odnosno iracionalna uverenja o razlicitim stvarima koja ih specavaju da aktivno resavaju probleme koji ima se nadju na putu. Uvidom u iracionalna uverenja i njihovim menjanjem moguce je promeniti pasivan nacin funkcionisanja.
Mozes li mi reci tacno sta osoba koja je pasivna treba da radi da bi promenila taj stil zivota i vratila se na pravi put..
Za svaku osobu je to individualno. Prvo treba proceniti koje su to sfere gde je pasivna, kakva su njena razmisljanja, ponasanja i osecanja. Onda konkretno postvljati ciljeve sta treba promeniti. Sve se ovo radi u okviru psihoterapijiskih seansi.
Hvala puno na savetima. pozdrav
Ja recimo ne zelim ni sa kim da komuniciram,,,gledam da sto manje komuniciram sa nekim,,ako je ikako moguce izbegnem ga,,da uopste i ne komuniciram…Mislim da se plasim i da kazem zdravo nekom..Bezim od svakoga,,ljude sam doziveo kao zle,,ne kao osobe,,vec kao nekog koga se treba kloniti.Jer oni ne mare ni za sta,,svima je bitno trenutno zadovoljstvo,,pohlepni su na malo..Nije im bitno preko cega ce sve morati da predju da bi dobili ono sto hoce,,i da li ce vecina da ispasta.Danas su svi hladni,,okrutni,,vise nalik vostanim figurama.Cini mi se da je covek ljut ako ga nesto pitas,,bilo sta,,svi su puni sebe .. Onda sam poceo polako da bezim od svih,,ako su me nesto pitali,,cutao sam,sklonio se,ne odgovorvisi na pitanja,,ili odgovorim,,klimanjem glavom.Nekad sam jedva cekao da me neko potkaci,,da bih ga fino izudarao,,samo zato sto je covek,a kako sam boksovao jedno vreme,umeo sam lepo da izudaram,ali i to je bilo zbog ponasanja,,nikoga vise ne postuju,,ni starije,sve se promenilo..Ne volim da imam kontakt sa ljudima uopste…Bezim negde,a ni sam ne znam gde,,u stvari,najvise vremena provodim sa mojim pravim prijateljem…Ovnoliki kunic APA… Pricamo tako uvece,,znam da me nista ne razume,mozda me i razume,,ali nije ni bitno…Najbolje se osecam kad pricam sa njim,,imam osecaj da se oslobadjam neceg loseg,kao da on upija ovo sve sto ja osecam,da skidam sav teret sa ledja…Jos uvek stvaram svoj svet,,koji ljudska ruka nece moci da unisti,,u koji ljudski faktor nece moci da dopre..
Isao sam i kod psihijatra,ali bezuspesno…Jedino sto su zakljucili…Bilo je da sam natprosecno inteligentan,i da tesko podnosim sve ovo,kao da sam ostao negde zarobljen…Velika mi uteha od toga.Ako vidim nesto,ili osetim neki miris za koji samo ja znam recimo,,odjednom se sve zavrti oko mene,i kao da se sve menja,sve se vrti,krece polako,a zatim brze i brze,taj trenutak je trenutak za koji zivim.Taj trenutak se ne moze opisati,mora se doziveti.Opisao bi to kao ponovno radjanje,,blazenstvo..Mozete li mi vi reci sto je to tako,,sto se plasim kontakta sa ljudima,sto ih izbegavam,,ne mrzim ih,,vec ih zalim???Mozete li mi bar pomoci nekim savetom???Unapred Hvala…
I ja sam pasivna sve ovo sto je opisano u tekstu mogu u sebi da prepoznam i pokusavam ali ne mogu da se izborim sa tim. Osecam da me nesto blokira da osecam strah od svega nisam bila uvek takva ali okolnosti su me promenile,osecam da sam u zacaranom krugu kako da izadjem iz toga pomozite!!!!!!
I ja se nazalost prepoznajem u ovom tekstu.Godinama se zrtvujem za,prvo svoju decu,pa i za sve ostale.znam da gresim ali tesko je promeniti nesto sto je postalo deo moje licnosti.Najgore mi je kad vidim da osoba koja je razmazena,ljubomorna sebicna ,koja nikad nepriznaje svoju krivicu a lako svaljuje svoje greske na drugog svojim osmehom i sarmom privlaci ljude i niko ko je poznaje ne bi rekao nista lose o njoj.A ja koja poturam svoja ledja i prihvatam njene greske kao svoje,dok ona mudro cuti, iima obraza da iako je nemi govorila jedno,ako se sef neslaze sa tim misljenjem kaze pa ja sam joj rekla…Protiv svih je predamnom, a kad dodje ta osoba menja ponasanje i sve je ok.Tesko mi je sto sam takva sto nemogu da uzvratim istom merom i polako osecam da me povremeno hvata depresija.Ona prihvacena ja odbacena. tesko je izaci na kraj sa osecajem nemoci. Puno toga ima da se pise o njenom ponasanju a i mom da bih docarala sve ono sto se desava.Moja zelja da se promenim rezultira time da upadam u jos gore odbacivanje jer moj nacin je ozbiljan,direktan i bez sarma Pisem ovo da bih bar malo izbacila iz sebe sav bol,povredjenost i osecaj nemoci