Ljudi koji izbegavaju emocije zapravo izbegavaju da dožive i izraze svoja osećanja a takođe mogu izbegavati da ih izazovu kod drugih. Emocije su za njih izvor pretnje, i mogućnost da ih dožive, pokažu, misle o njima, ili izazovu kod drugih čini da se osete ugroženim (ovde isključujemo psihopatiju i narcizam jer redukcija afekta u tim slučajevima dolazi od odsustva empatije a ne izbegavanja emocija).

Osobe koje izbegavaju osećanja pokušavaju da smanje rizik njihovog doživljavanja korišćenjem tzv. sigurnih ponašanja. Uobičajena sigurna ponašanja uključuju distrakciju (promena fokusa sa osećanja na obavljanje nekih radnji van konteksta date situacije npr. čišćenje, čitanje novina, gledanje televizije, itd.), korišćenje humora, intelektualizacija, ,,skretanje“ s teme, ili prosto ,,presecanje“ emocija. Postoje takođe i manje funkcionalna ponašanja kao što su disocijacija (potpuno odsustvo afekta), prejedanje, uzimanje psihoaktivnih supstanci i samopovređivanje.

Da li je izbegavanje osećanja predstavlja neki vid poremećaja?

Ovi ljudi mogu imati veoma siromašan ,,emocionalni“ rečnik i teže od drugih uspevaju da razlikuju i prepoznaju sopstvene emocije. Izbegavanje osećanja nije dijagnoza, ali se može javiti kod različitih poremećaja. Obično se javlja kod različitih poremećaja ličnosti, socijalne anksioznosti i hipohondrijaze; takođe je često kod ljudi koji su doživeli neku vrstu zlostavljanja, nasilja, psihološke povrede. Uobičajene posledice koje donosi izbegavanje emocija su teškoće u formiranju i održavanju emotivnih veza, nisko samopouzdanje i psihosomatski poremećaji.

Izbegavanje emocija takođe utiče na usmeravanje pažnje. Pažnja je povišena i selektivno usmerena na registrovanje emocija, kod sebe i kod drugih u cilju da se one izbegnu. Dalje, ukoliko se emocije primete dolazi do interpretacija tipa: ,,Nisam siguran/-a ovde“, ,,Pogrešno je prikazati svoja osećanja“. I na kraju, postoji selektivno pamćenje koje govori da će biti kritikovani ako izraze osećanja, da će biti odbačeni zbog toga, ili biti zbunjeni jer drugi neće razumeti kako se osećaju. Ako se od osoba koje izbegavaju osećanja traži da se ,,otvore“ i govore o njima  oni će to doživeti kao nešto najstrašnije i njihov izraz lica će govoriti ,,Ja ne smem da idem tamo, suviše je opasno“.

Zašto ljudi izbegavaju emocije?

Najverovatnije je da postoji nekoliko uzroka zbog kojih dolazi do izbegavanja emocija:

• Iskustvo: na primer, porodica u kojoj je izražavanje svojih osećanja bilo verbalno ili neverbalno nedozvoljeno ili neuobičajeno, bolni ili traumatični događaji koji su negativno povezani sa izražavanjem osećanja-omalovažavanje, kritikovanje, izdaja, odbacivanje, zlostavljanje, nasilje, itd.
• Genetska ili biološka predispozicija osetljivosti nervnog sistema
• Različiti aspekti kulture uslovljeni nacionalnošću, polom, godinama ili religijom: za neke kulturološke  grupe  izbegavanje izražavanja emocija je normalno ponašanje
• Posttraumatski stresni poremećaj koji je praćen specifičnom traumom

Iracionalna uverenja koja doprinose održavanju izbegavanja emocija

Doživljavanje određenih emocija je odraz slabosti/labilnosti/nedostatka kontrole

Obično  ljudi koji izbegavaju emocije, pogotovu one negativne kao što su bes i tuga, to rade zato što misle da su one posledica njihove slabosti, nedostatka kontrole i labilnosti ili neuspeha. Doživljavanje osećanja oni odmah povezuju sa pojavom depresije ili pojavom eskalirajuće agresivnosti. Ovakva uverenja mogu poticati od ranijih negativnih iskustava (npr. ako je u porodici neko bio depresivan ili agresivan). Javljaju se i neka kulturološki uslovljena uverenja npr.,,Jaka osoba ne sme imati osećanja koja je mogu poremetiti i uznemiriti“, ,,Loše je ne osećati saosećanje i zahvalnost“.

Izražavanje emocija će otkriti drugima naše slabosti

Uverenja o izražavanju emocija odnose se na to kakvu će percepciju drugi stvoriti o nama na osnovu njih (npr. postoji strah da ćemo ispasti slabi, smešni, nezreli, nerazumni) i kako će se drugi ponašati kada opaze naše emocije (npr. biće uznemireni i neće moći da izađu na kraj sa njima, biće odbijajući, kontrolišući, neprijateljski, agresivni). Ovakva uverenja obično glase: ,, Drugi će otkriti kakav/-a sam u stvari i odbiće me“, ,,Ako postanem blizak/bliska sa nekim biću povređen/-a“, ,,Niko ne želi da zna kako se ja osećam, nikome nije stalo“, ,,Ljudi će me iskoristiti ako pokažem bilo kakav znak slabosti“, ,,Sramno je priznati da si nesiguran/-a, uplašen/-a,tužan/tužna“, ,,Muškarci moraju biti sposobni da sakriju svoju tugu“.

Nemogućnost registrovanja emocija

Nemogućnost  da se registruju i razumeju neke emocije dovodi do konfuzije i nesigurnosti. Ovakve osobe osećaju da nešto nedostaje i da im se nešto dešava ali ne mogu da odgonetnu šta je. Prepoznavanje da je nešto što je rutina za druge za njih veoma teško ili neizvodljivo, utiče na to da sebe doživljavaju kao čudake, neprlagođene, neprihvaćene, defektne.

Kod emotivne konfuzije doživljava se samo fiziološka komponenta osećanja a ako se emocijama pripišu i psihološki faktori to kod ovih osoba izaziva začuđenost, iritaciju ili uvređenost. Kada su negativna osećanja učestalija, može se javiti potreba za medicinskom pre nego za psihološkom pomoći. Intenzivni strah od negativnih emocija može uticati na to da se ona potpuno odbace, ,,zatrpaju“ hranom, alkoholom ili dolazi do samopovređivanja.

Neki ljudi se plaše svih nepoznatih osećanja, uključujući i pozitivna. To može biti razumljivo u smislu da uvek postoji strah od novine ali i u slučaju da je su takve osobe bile povređene od strane osobe koja je istovremeno za njih bila izvor ljubavi, brige ili podrške.

U terapiji je se radi na osporavanju ovih iracionalnih uverenja i usvajanju novih koja će doprineti da se katastrofična očekivanja o doživljavanju i ispoljavanju emocija ,,ugase“.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja