Kada izgubite nešto ili nekoga koga volite to je jako bolno. Nakon gubitka značajne osobe kod vas će se pojaviti bura osećanja sa kojima je teško izboriti se kao što su bes, krivica, iznenađenje odnosno šok. Ipak, dominantno osećanje je osećanje tuge za koje imate osećaj da vas nikada neće napustiti. Iako su sva ova osećanja neprijatna i preplavljujuća, ona predstavljaju normalnu rakciju na gubitak. Njihovo prihvatanje kao dela procesa tugovanja je neophodno kako biste se osećali bolje.
Šta treba znati o procesu tugovanja
Ne postoji pravi ili pogrešan način tugovanja ali postoje zdravi načini kako da se suočite sa bolom. Način tugovanja je potpuno individualan i zavisi od mnogo faktora kao što su struktura ličnosti osobe, lični stil prevladavanja teškoća, životno iskustvo, religioznost, stepen bliskosti sa osobom koju ste izgubili i način na koji ste izgubili blisku osobu. Proces tugovanja zahteva vreme. Isceljenje se dešava postepeno-to je proces koji ne možete požurivati. Neki ljudi se osete bolje nakon nekoliko nedelja ili meseci, kod nekih se pak proces tugovanja meri godinama. Bitno je biti strpljiv i dopustiti da se vaš proces tugovanja odvija prirodno u skladu sa vama.
Jedna od glavnih zabluda ljudi o tugovanju je da će bol prestati brže ako ga ignorišemo. Paradoksalno, samo prihvatanje i izražavanje svojih osećanja može doneti izlečenje u protivnom samo se može desiti da ,,stvari“ budu još gore. Osobe koje pokušavaju da ignorišu proces tugovanja, obično se upuštaju u rizična ponašanja kako bi ,,ubile“ bol, uz konzumiranje psihoaktivnih supstanci ili teraju sebe da misle kako se ništa nije dogodilo. Potiskivanje neprijatnih emocija može nakon nekog vremena usloviti i stvaranje psihosomatskih oboljenja (više o tome možete pročitati ovde). Iako je priznavanje bola, tuge i sopstvene slabosti jako teško, to nije nešto što se ne može preživeti i ne može podneti.
Iako sebe smatrate hrabrim i ne pokazujete svoja osećanja, nemojte oklevati da zaplačete ako vam se plače ili potražite pomoć od bliskih osoba. Ponekad je samo prisustvo drugih osoba kojima verujete jako značajno da se izborite sa osećanjem patnje. I zapamtite, pokazivanje osećanja tuge i patnje i potreba da vam se neko „nađe“ u trenucima kada osećate bol nije odlika slabića već normalna reakcija svakog ljudskog bića.
Dešava se da u periodu tugovanja imate dane kada ste potpuno zaboravili na svoju tugu a posle nekog vremena vam se osećanja bola vrati kao bumerang iako ste mislili da je najgore prošlo. I ovo spada u normalan proces tugovanja, vremenom će doći bolji dani iako i nakon mnogo godina možete opet osetiti bol posebno ako vas nešto iz spoljašnje sredine podseti na dragu osobu. Neka sećanja i osećanja vezana za bliske osobe ne blede ni nakon njihove smrti, sasvim je u redu sećati se pozitivnih stvari o osobi koja nije više sa vama. Bitno je da ne poričete gubitak bliske osobe i da ne tražite istu takvu u drugome jer je to samo korak nazad u procesu prevladavanja patnje.
Mr Sanja Marjanović
dipl.psiholog i psihološki savetnik
kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417
kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com
3 thoughts on “Tugovanje-ono što znate i što ste mislili da znate o tome”
Postovana, pre otrpilike pola godine sam izgubio baku, umrla je u bolnici. Iako je bila jako stara zapravo umrla je u svojoj 91-oj godini zivota.Emocionalno sam bio vezan za nju jer me je ocuvala i podigla u svakom smislu te reci. moj prolem je sto ne skoro niko to ne razume i ne shvata me za ozbiljno. Jako me povredjuju i bole komentari kao sto su: stara je bila (samo sto ne kazu i trebala je)ili kad cujem komentare baksuzi zive po 90-100 god. drugarica jedna mi je rekla da je bila baksuz bez grize savesti pa se kasnije jos i nasmejala uz komentar izvini ja sam iskrena samo. Mislim da nije u redu i da niko ne bi trebalo sebi da da za pravo da diskutuje o tome koliko ce ko i kako da zivi generalno mislim za svakog.Postoji li nacin da se odbranim od takvih komentara li da budem objektivan, ne pristrasn ili jos manje patetican. Nedavno sam ostavio komentar ovde na temu „specificne fobije“ Molim samo za jos jedan odgovor jer bi mi sa zaista znacio a svakako da cu u skorije vreme verovatno i licno da vam se obratim za pomoc jer mi je zaista neophoda i ne svidja mi se moje stanje gde mi se samopouzdanje srozalo toliko da nisam u stanju vise da kontrosisem svoje emocije i samim tim stvorim odbrambeni sitem kako bih se zastitio od svakodnevih udarca. Hvala unapred
moze li taj proces tugovnja biti uzrok napr svakodnevnog stresa, anksioznosti (emocionalni problemi koje se povrate) napr svadja sa muzem itd ? Mislim da process tugovanja moze i te kako isto da traje dugo a da se ne radi o smrti nego ove primjere koje sam navela ili?
I dali treba i tad dopustiti tugu bes itd jer imala sam namjeru sve to nekako da potiskujem i zato ja mislim mi thelo sad reaguje (opsesivne misli uz to napad straha u toku dana koji dolazi i prolazi) cesto zbog toga sam tuzna i nervozna i dali treva da pustim to sve da profje bilo kolino da traje taj process ?dali se meni to dogadja zato sto sam uvjek potiskivala svoje emocije i nekad nisam ni smjela da budem besna itd da nebi povredila osobe koje volim itd zbog respekta sam mislila bolje da cutis itd