Ako se borite sa nekim od anksioznih poremećaja (generalizovani anksiozni poremećaj, panika, fobija, opsesivno-kompulsivni poremećaj), verovatno ste se zapitali šta uzrokoje takav vid problema. Na primer, zapitate se „Zašto imam panične napade?,  Da li je to nešto urođeno ili je poteklo usled načina vaspitanja, stresnih događaja i situacija?, Šta pokreće razvoj fobija?, Zašto se plašim nečega za šta znam da nije opasno?, Šta uzrokuje opsesivnost i kompulsivnost?“

Simptomi anksioznih poremećaja obično izgledaju iracionalni i neobjašnjivi tako da je prirodno postaciti pitanje „Zašto?“. Ali pre nego što detaljnije uđemo u priču o uzrocima, treba reći da postoje dve glavne ,,stvari“ koje treba imati na umu. Prvo, iako vam informacije o uzroku anksioznoh poremećaja daju uvid u to kako se oni razvijaju, takvo znanje vam nije neophodno da problem koji  imate i prevaziđete. Na efikasnost  raznovrsnih psihoterapijskih tehnika koje smo opisivali u našim dosadašnjim tekstovima kao što su relaksacija, desenzitizacija, zamena iracionalnih uverenja racionalnim, suočavanje sa emocijama,  ne utiče poznavanje uzroka vašeg problema. Drugim rečima, nije vam neophodno da trošite energiju i vreme na to da saznate zašto imate određeni problem koliko je bitno da aktivno radite na njegovom rešavanju. Ovo je česta greška koju klijenti prave kada žele da se pozabave svojim problemom pa to može biti jako opterećujuće za njih i otežavti proces oporavka. Drugo, možete biti zabrinuti oko toga da postoji samo jedan uzrok vašeg problema i konstantno tragati za njim iako postoji više faktora koji ga mogu izazvati. Ovo je karakteristika ljudskog uma da uvek traga za jedim, suštinskim uzročnikom i ako njega otkrije onda je problem rešen. Dakle, bez obzira da li se nosite sa paničnim napadima, socijalnom fobijom, generalizovanim anksioznim poremećajem, ili opsesivno-kompulsivnim poremećajem ne postoji jedan uzrok čijim otkrićem i eliminacijom ćete rešiti problem. Problemi sa anksioznim poremećajima počivaju na uzročnicima koji se nalaze na različitim nivoima. Ti nivoi obuhvataju genetsku predispoziciju, porodični “background“ i način vaspitanja, učenje putem uslovljavanja, skorašnje stresne događaje i sitaucije, način razmišljanja i lični sistem uverenja, mogućnost da izrazite svoja osećanja, itd.

Neki stručnjaci u oblasti anksioznih poremećaja zagovaraju tezu o postojanju jednog uzročnika, te u takvim slučajevima imamo ili one za koje je uzrok isključivo biološki ili one za koje je uzrok isključivo biološki. Biološka struja smatra da do anksioznih poremećaja dolazi ulsed biološkog odnosno fiziološkog disbalansa u organizmu ili mozgu. Pa je tako postojala tendencija da se panični i opsesivno-kompulsivni poremećaji tretiraju isključivo na biološkom nivou odnosno medikamentima čiji je uticaj biohemijski.

Korisno je zanti da fiziološke disfunkcije mogu biti značajni za panične napade ili opsesivno-kompulsivne poremećaje jer to ima izvesne implikacije na tretman ovih poremećaja. Ali, to ne znači da je uzrok ovih poremećaja isključivo biološki. Postavlja se pitanje: „ Šta je uzrok psiholoških poremećaja kako takvih jer problem anksioznosti vidimo kao psihološki problem?“ Moguće je da hronični stres, psihološki konflikti ili potisnuti bes kao psihološki faktori utiču na pokretanje određene fiziologije u organizmu koja iznosi određeni poremećaj na svetlo.

Sa druge strane, orjentacija isključivo na psihološke uzročnike je takođe jednostrana i pogrešna. Ovde se zastupa teza da su, na primer, socijalna fobija ili generalizovani anksiozni poremećaj prouzrokovani razvojem u haotičnoj, nesređenoj porodici u kojoj je bilo zapostavljanja, psihofizičkog zlostavljanja te je to uzrokovalo nesigurnost ili stid kod osobe koja je razvila simptome fobije i anksioznosti. Iako može biti tačno da je vaše porodično okruženje značajno doprinelo vašem tekućem stanju, nije racionalno pomišljati da je to jedini uzrok vašeg problema. Kao što verovatno možete da zaključite iz iskustava ljudi koje ste sretali u životu i njihovih porodičnih priča, ne važi pravilo da sva deca iz disfunkcionalnih porodica razvijaju anskiozni ili neki drugi psihološki poremećaj. Prema tome, zaključak koji možemo da donesemo je da postoji 1) genetska predispozicija za razvoj anksioznog poremećaja, i 2) određeni porodični uslovi čija neadekvatnost utiče na ubrzani razvoj ovog problema.

Da sumiramo, ne postoji isključivo biološki ili psihološki uzrok anksioznih poremećaja. Fiziološki disbalans može biti podstaknut stresom ili nizom psiholoških faktora; psiholoških problema, nečega što se nalazi spolja i nema veze sa onim što čovek nosi u svom nasleđu. Ne postoji način da se izmeri koji od ovih faktora utiče prvi ili koji je suštinski. Ovo saznanje nam pomaže da u tretmanu ovakvih poremećaja imamo pristup problemu na nekoliko različitih nivoa; biološkom, ponašajnom, emocionalnom, mentalnom, interpersonalnom. Sa druge strane, za osobe koje imaju anksiozne poremećaje ovo saznanje ne treba da utiče na brigu o tome da li su oni svojim nasleđem zarobljeni u sopstvenom problemu ili obrnuto da li je njihova ne tako sjajna porodična situacija doprinela da ostanu u psihološkom smislu neadaptibilni. Fokus treba staviti na rešavanje problema a razmatranje o uzrocima ostaviti stručnjacima.

Sanja Marjanović

dipl. psiholog