Doživljaj stida u određenim socijalnim situacijama podstaknut je time da ćemo se pokazati kao neadekvatni, „nedorasli zadatku“, da će naše slabosti izaći na videlo i da će to drugi ljudi u našoj okolini pronecenti negativno što će samo potvrditi našu predpostavku o sopstvenoj neadekvatnosti.
Osobe koje se stide…
Osobe koje se stide pokušavaju da izbegnu sve situacije koje će isprovocirati osećanje stida kako bi izbegli da se osećaju neprijatno. Obično se dešava da postoje vidljive manifestacije kada osoba doživi stid; crvenjenje, znojenje, ukčenost pokreta, „zavezan jezik“, nespontanost, brzopletost, osećaj ,,propadanja u zemlju“. U takvim trenucima provlači se misao da bi najbolje bilo da nestanete, pojavite se negde drugde i zaboravite na sve ono što se dogodilo. Ali znate da je to nemoguće. Ljudi koji imaju problema sa sopstvenim stidom obično se istog stide. I sama pomisao na to da su stidljivi obuzima ih užasavanjem, samookrivljavanjem i naravno stidom. Oni obično misle na sledeći način „ Sram me je što sam slabić i pokazujem da se stidim pred drugima. Ja zaista nisam sposoban za bilo šta.“ Lanac zaključivanja može voditi i dalje ali poenta je u tome da dodatni stid povodom stida još više pogoršava situaciju.
Kako prevazići stid povodom stida
Kako se rešiti ovog začanog kruga neprijatnih osećanja koje sužavaju spektar naših aktivnosti? Prva činjenica koju moramo znati je da stid predstavlja osećanje koje je svojevrsno ljudskom rodu i da je svako od nas u nekoj novoj i značajnoj situaciji osetio ovu emociju. Prema tome, ne treba nas biti sramota što imamo normalne ljudske reakcije. Korisnije bi bilo razmišljati na ovaj način „ To što pokazujem stid ne čini me slabim već pripadnikom ljudske vrste.“ Dalje, kada se čovek ne bi ničega stideo onda bi to bio znak da mu ništa nije značajno, da ne ceni ničije mišljnje, da nije u skladu ni sa kakvim moralnim načelima i da smatra sebe višim i značajnijim od svih drugih. Ekstremna bestidnost je karakteristika psihopatoloških načina reagovanja.
Ono što se nameće kao zaključak je da nas ne treba biti sramota sopstvenog stida. To jeste neprijatno osećanje ali je sasvim prirodno i ne treba izbegavati situacije u kojima se ono javlja. Sam stid se prevazilazi upravo ostajanjem u situacijama koje su isti izazvale. Kako sve više postajemo svesni sopstvenog stida kao nečega što je zdravo i prolazno, lakše će nam biti da ga prihvatimo i da se sa njim izborimo.
Mr Sanja Marjanović
dipl.psiholog
kontakt: 064 64 93 417
vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com
skypename: psihologsanja
1 thoughts on “Šta raditi sa stidom povodom stida”
Hvala na ovom tekstu. Deluje korisno.
Kod mene se stid pojavi tako da ga nisam ni svesna, jer balgo pocrvenim, najcesce kad mi neko iskreno udeli neki kompliment ili pohvalu. Ali kad mi prisutni skrenu paznju da sam se postidela recima: „Jao, pa, ti si pocrvenela, pa, ti si se stidis “ i slicno onda jos vise pocrvenim da osecam da mi se obrazi zagreju. I onda je meni najbolje da se skloni iz datog okruzenja, jer ce se komentri nastaviti u istom pravcu a ja cu jos vise crveneti, a nekad i preznojati se. I ne znam kao drugacije da se postavim, jer je reakcija mojih obraza brza od mojih misli. Dok oformilm misli :“opusti se…udahni… nije to nista narucito….i drugi se stide…ovi nemaju obzira sto to naglasvaju, itd…“ moji obrazi bukte . Do duse, u prisnijem i opustenijem drustvu se sam sebi smejem kako sam se postidela. Imam vise od 30 godina. 🙂