Nemali broj puta još tokom odrastanja dešavalo nam se da osetimo da smo odbačeni od strane drugih; prijatelja, simpatije, nastavnika, devojke/dečka, neko i od roditelja. U odraslom dobu, najteže nam pada da budemo odbačeni od emotivnog partnera, bilo u fazi udvaranja, bilo nakon dugogodišnjeg zabavljanja ili braka. Osećanje odbačenosti deluje na nas snažno obično je to osećaj kao da smo ostali sami na svetu, da nema nade, da smo manje vredni i da zbog toga i ne zaslužujemo da budemo voljeni i prihvaćeni. Dakle, nakon toga što sebi protumačite i osetite da ste bili odbačeni, počinjete da manifestujete niz depresivnih reakcija… Da li uopšte ima smisla osećati se odbačenim?!
Ne odbacujte sebe!
Postoje dve faze osećanja odbačenosti. Prva faza je osoba X vas je odbacila, a druga faza je vi ste odbacili sebe. Prema tome, mi možemo biti ostavljeni ili, ako hoćete, odbačeni od strane drugih ali da ujedno ne odbacujemo sami sebe. Onog trenutka kada odbacimo sami sebe počinje da se javlja to teško osećanje odbačenosti, a ne kada to drugi urade. To što niste prihvaćeni od nekog drugog ne znači da manje vredite i da ne možete nikada biti srećni. Vaša sreća ne zavisi od toga da li će vas drugi prihvatiti ili odbaciti već samo i jedino od toga koliko vi sebe prihvatate. Ne odustajte od sebe, dozvolite sebi da iznova počnete jer jedino vi upravljate sopstvenim osećanjima.
Osećanje manje vrednosti i odbačenost
U osnovi osećanja odbačenosti je zapravo osećanje manje vrednosti koje odbačena osoba ima i razvija. Uobičajeno je da osobe koje se osećaju odbačeno prihvataju tuđe kritike „zdravo za gotovo“ jer se to uklapa u njihovu negativnu sliku o sebi. Postoji tendencija da onog ko ih je odbacio stavljaju iznad sebe i smatraju ga superiornim, a sebe inferiornim u odnosu na njega. Važno je znati da odnosi među ljudima nisu nikakav vid takmičenja i da ne pobeđuje onaj ko prvi ode ili ko se kratko zadržava. Često oni koji ne mogu da se zadrže u nečemu duže imaju strah od vezivanja, odnosno odbacivanja, pa prema tome ne zaslužuju nikakvo posebno vrednovanje, te su njihove „pobede“ kratkog daha.
Kao što smo već napomenuli u prethodnom tekstu, nemoguće je svideti se svakome jer se ni vama ne dopadaju svi ljudi. Odbacivanje treba prihvatiti kao sastavni deo života. Od odbacivanja možete i dobiti jer shavtite da osobe koje su vas odbacile zapravo i nisu bile neke srećne kombinacije za vas. Svakodnevno nešto/nekog odbacujemo ili prihvatamo i često se to dešava a da ne primetimo, ono što je važno je da ne odbacimo sebe jer mi smo jedina osoba koja realno to može.
Mr Sanja Marjanović
dipl.psiholog i psihološki savetnik
kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417
kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com
20 thoughts on “Da li je osećenje odbačenosti realno?”
zdravo htela bih odgovor na moje veliko pitanje veoma sam zbunjena i nervozna pod velikim sam stresom svaki dan deset godina zivim sa jednim covekom volim ga iz sveg srca imamo tri cerke a on mene nikad nije voleo maltretira me svaki dan govori ruzne reci vredza i jos mnogo toga dali mozete dami pomognete sta da radim u ovakvoj situaciji
nikad nepricamo nista
Hvala na konciznom i jasnom članku, poruka je jaka! Hvala još jednom 🙂
Zahvaljujemo se na lepim recima. Srdacan pozdrav.
Gospodjo glupi she.jebo vas ko can reko da ste psihologa OVO JE TOLIKO NAKLAOANJE GLUPOSTI DA MI SE SERE OD VAS I NA VAS.Uopste ne pomazete,ali to je tipicmo za vas psihologe.
Sest godina sam sa covekom starijim od mene devet godina od tih sest godina ,cetiri zivimo zajedno ,znaci dve godine smo se zabavljali i sve je bilo u redu ,emotivno i seksualno mogu slobodno da kazem da smo uzajamno zadovoljavali nase potrebe.Medjutim od kada zivimo zajedno on mi nije prisao u seksualnom smislu ni jednom,pokusavala sam na sve nacine da ga ^zavedem^ ,ali bez uspeha .U svakodnevnom zivotu mi ponekada i uputi neki znak paznje kao npr.kaze mi neku lepu rec ili mi kupi nesto sto volim .Htela sam i da odem,naravno tu je bilo suza ,lepih reci ,obecanja itd.Meni konkretno seks kao seks je trebao ,ali sam zelela i dete.Sada posle cetiri godine osecam se lose ,depresivno ,bolesno ,ma sva losa osecanja ovoga sveta su u meni.Nemam vise zelju ni za seksom ,ni za detetom ,vise me nista ne ispunjava ,osecam se prazno .Volela bih da mi Vi date neki savet sta mi je ciniti,sta dalje ,ostati ili otici ?Hvala.
Postovana, ne mozemo Vam odgovoriti jednim savetom, potrebno je da nam se javite za psiholosko savetovanje kako bismo mogli u celini da sagledamo Vas problem i da ga adekvatno resavamo. Nase kontakte imate sa desne strane pocetne stranice sajta. Srdacan pozdrav.
Postovani, ja imam problem sa osjecanjem odbacenosti. Svjesna sam svojih kvaliteta, ali nikako ne mogu da me ‘podignu’, iako su mnogobrojniji od onih koje imaju, recimo, ljudi oko mene pred kojima se ja osjecam manja nego zrno. Ubija me unutrasnji glas koji me omalovazava i sprecava da se borim za nesto. Nekada sam i pokusavala da nesto uradim, ali uvijek bez vjere u uspjeh i nakon pada, bilo bi jos teze i govorila bih sebi da moram shvatiti kako mi nista ne ide od ruke, da mi je takva sudbina… Uljubavnom zivotu pogotovo. Cak se vise i ne usudjujem zaljubiti, ne smijem se zainteresovati ni za koga iz straha da ce uslijediti jos jedan pad. Svi oko mene me pitaju kako to da nemam momka, da mi se niko ne svidja, nikome ne mogu objasniti. I kada mi pridje neki momak, imam utisak da samo zeli da me ismije. Odmah stavljam granicu. Tako sam postala arogantna i nepristupacna. Zivim u malom gradu gdje sam vec etiketirana, i mislim da sam postala objekat ismijavanja sto nije ni cudo, s obzirom na moje ‘ukoceno’ ponasanje prateci tudje poglede na meni i opterecivanjem tudjim misljenjima.
Medjutim, posto su se kasnije pojavil i panicni napadi, socijalna anksioznost, depresija….hvatala sam se za slamku. Onda sam jedan period bila uzvisena, natjerala sam sebe da razmisljam drugacije. I kao da mi je dunuo neki vjetar u ledja, sve mi je izgledalo ljepse, lakse za ostvariti, a svaki pad sam razumno prozivljavala. Medjutim, opet se vratilo sve na isto.
Sada, posto sam vidjela svijet i samu sebe nekim drugim ocima, shvatila sam da je sve stvar percepcije. Shvatila sam da je sav taj osjecaj u meni, a ne tamo negdje vani…
Zbog toga zelim nesto promijeniti. Sta mi Vi savjetujete da radim, jer koliko god ja razumno i u moju korist shvatala situaciju, moja osjecanja u neka unutrasnja ubjedjenja suprotna mom glasu razuma. Ako zelim napraviti neki korak i kazem sebi da ja to mogu, ubija me osjecaj neuspjeha i, ne shvatam zasto, ali svaki ishod bude u skladu sa mojim losim ‘predosjecajem’.
Zelim samo da znam je li postoji mogucnost da se izvucem iz svega ovoga, koliko mi je potrebno vremena za to, jer sam sve vise zabrnuta i zbog nekog mazohistickog osjecanja u meni. Nekada imam potrebu da nozem iskidam ovaj splet negativnih emocija u meni, ili da jednostavno iskocim iz svoje koze…. A, ipak, jednim djelom patim za sobom i zelim sebi pomoci. Znam da mogu mnogo vise i mnogo bolje, samo mi je potreban izlaz iz ovog lavirinta….
Postovana, kao sto ste rekli, i sami ste negde pokusali da promenite svoje gledanje na svet i time dosli do napretka. Kljuc jeste u tome da promenite svoja disfunkcionalna uverenja i misli koja Vas uvode u osecanja depresije, anksioznosti, stida. Ako u startu razmisljate o tome da necete uspeti u necemu najverovatnije ce se tako i desiti a onda samo potvrdjujete svoju hipotezu da ste nesposobni i da manje vredite. Dakle, potrebno je da rekonstruisete sopstvene misli koje Vas uvode u losa osecanja jer takve misli su samo u Vasoj glavi i kao sto ste rekli, ono sto je van nije uzrok Vaseg stanja vec ono sto Vi stvarate u sebi i time se osujecujete. Ukoliko ne mozete sami sve ovo da sprovedete mozete nam se javiti za psiholosko savetovanje kako bismo Vam pomogli da resite Vase probleme. Sradacan pozdrav.
Zdravo.Imam 24 godina,student sam i imam velikih problema sa stidljivoscu,samopouzdanjem(na veoma niskom nivou),tesko izrazavam svoje emocije u drustvu.Tesko i ostvarujem nova poznanstva.Imam 5-6 istinskih pravih drugara.Imam velikih problema u ostvarivanju komunikacija sa devojkama,tako da im i ne prilazim u gradu sto je uzrokovalo dugogodisnji moj nedostatak emotivnih i seksualnih veza.Cak i najosnovnija opustena konverzacija sa nekom devojkom a jos gore sa nekom koja mi se dopada predstavlja problem i manifestuje se kroz nervozu,znojenje,drhtavim glasom,zamuckivanjem ili totalnom blokadom govora.U trenucima kad treba da pridjem devojci ne znam sta bih rekao,ili pomislim kako sam skroz nezanimljiv,bez smisla za humor tako da odmah odustajem.Kako godine prolaze sve mi je teze i osecam kako mi vreme vec prolazi a nisam se uopste ostvario i doziveo neke najintimnije emotivne/ljubavne trenutke.U poslednje vreme imam veliku podrsku svog najboljeg druga koji je susta suprotnost od mene i koji mi “drzi strah“ sto bi se reklo,i koji pokusava da me uputi kako treba prici,slati “signale“,flertovati ,biti uocljiv.Medjutim meni je i dalje sve to veliki problem jos iz tinejdzerskih dana, jer znam da opet sve ostaje na meni,sam moram sa tim da se izborim.Na koji nacin da se izborim sa ovim problemima,tj. kako da gradim svoje sampouzdanje kod devojaka i kako da komuniciram sa njima,kako da prebrodim preteranu stidljivost ,kako da budem uocljiviji?Nadam se da imate razumevanje za moje probleme i da cete mi nekako savetima pomoci. Meni licno mnogo znaci sto sam jos sa nekim podelio ovaj veliki emotivni problem koji me vec godinama tisti i muci.Unapred hvala na odgovoru.Pozdrav
Postovani, ono sto ste opisali jeste anksioznost koja se javlja u socijalnim situacijama a kod Vas prevashodno u situacijama kada postoji mogucnost da ostvarite komunikaciju sa suprotnim polom. Vas problem je resiv, ali ne jednim savetom. Ukoliko ste u mogucnosti mozete nam se javiti za psiholosko savetovanje kako bismo mogli adekvatno da Vam pomognemo, postepenim resavanjem jednog po jednog problema sa kojim se suocavate.Srdacan pozdrav.
Postovani,
Ne znam da li ce se moj „slucaj“ uklopiti u ovu temu ali se ovde pronalazim. Sve sto je moglo da se upropasti, upropastila sam. Kada sam na kraju samu sebe odbacila nakon sto su me svi odbacili ,izvukla sam neku snagu iz sebe i izborila se za fizicki opstanak jer sam se nasla na dnu a onda sam dozivela najlepsu emotivnu vezu u zivotu. I evo zivim bajku sa najboljim bicem koje sam ikada upoznala, ali sada nemam kontankt sa spoljnim svetom jer sam se iz njega izopstila da tako kazem (nemam posao, prijatelje,socijalni zivot). Ne bih da pisem detalje jer sve price koje citam u svakoj se negde pronalazim. Mnogo je stvari koje sam cinila protiv sebe dovelo do mog fizickog i psihickog samounistavanja. Vise ne krivim okolnosti i tek sada znam da je uzrok moje samodestrukcije sto sam u najranijem detinstvu bila bez bez emotivne paznje svoje majke. Roditelji su pokojni, sada nemam ni prijatelje ni porodicu uz sebe, nisam nisakim u kontaktu. Zaglavljena sam u nekom medjuprostoru gde sam emotivno ispunjena, ali nemam socijalni zivot. Dakle sada je moj zivot totalni opozit onom od pre par meseci u emotivnom smislu.Ne znam kako da se socijalizujem sada kada sam u godinama kada se ne sticu novi prijatelji, kada ne mogu da se zaposlim a pri tom su moje ekonomske mogucnosti na minimumumu. Srecna sam zbog ljubavi koju prvi put pokazujem i primam na najlepsi i najnormalniji moguci nacin, ali sam izopstena iz svega. Ne znam kako da se trgnem i kako da krenem. Plasim se da ne dovedem sebe u stanje depresije u kojoj sam bila pre nego sto sam dozivela slom a iz koje sam se izvukla zahvaljujuci velikoj ljubavi…Pozdrav i hvala unapred
Postovana, kao sto i sami znate bogacenje socijalnih aktivnosti se odigrava na mestima gde ima puno ljudi koje vezuje neka zajednicka aktivnost. Posto trenutno nemate posao pokusajte da nadjete neka udruzenja u kojima ljudi nesto rade a da ne morate da dajete novac za to-mozete potraziti besplatne kurseve ili obuke, proverite da li zavod za zaposljavanje nudi neke kurseve za nezaposlene. Na ovaj nacin cete visestruko dobiti-s jedne strane upoznacete nove ljude a sa druge strane naucicete neku novu vestinu koja Vam moze pomoci za lakse nalazenje posla ili ce Vas u krajnjem slucaju pokrenuti na aktivnost i izvuci iz pasivnosti i apatije. Srdacan pozdrav.
Niko me nećee! U životu sam imala samo promasaje, kada bih bila s nekim u vezi gotovo je za 7 dana, a da ne pricam kada zelim s nekim pokusati, odmah dobijem odbijanje, ne razumijem zasto. Sve je dobro, svidim se nekom na prvi pogled, nekom i ne al nema veze, vecini se svidim , al cim krene bolje upoznavanje nista, prestane se javljati i to je to gotovo . Pa sto sam tako jadnaa ?! :(((
Postovana, verovatno izbor ili procena partnera nije adekvatna. Nemojte kriviti sebe, vec pokusajte da budete oprezniji u startu i prvo dobro upoznajte osobu odn. potencijalnog partnera. Srdacan pozdrav.
Postovani,
Bio sam u vezi sa devojkom 30 godina mladjom od sebe (imam 53 god. i razveden sam 3 godine).
Bilo je prirodno da se razidjemo…ali mi nedostaje!!! Imao sam jos neke veze posle nje..nijedna nije valjana. Ne mogu vise da je vratim, ali mnogo, mnogo patim za ovom devojkom i nedostaje mi kao PRIJATELJ.
Tesko se lecim od cinjenice da sam ostavljen,
Lep tekst,bio sam u vezi sa starijom iskusnijom devojkom(iskusnijom sto se veze tice)bilo je sve super,idealno…sve dok sam ja bio taj ko slusa i prihvata drugu stranu
dok nisam resio da sve to „prekinem“ i potrazim „pravdu“ ,e tu save krece nizbrdo…
stvari koje su meni smetale nju nisu interesovale ni malo,ako ispadne neka svadja uvek sam ja taj ko snosi odgovornost…uvek je ona u pravu,cak i kad me je lagala ,uvek je pricu pokusavala da okrene na dr stranu
trebalo mi je vreme da vidim neke stvari,jel sam skoro nakon svake svadje bio ja taj ko ne valja,ko je kriv,ja sam morao sve da prihvatim,dok njoj to nije bilo u interesu,bio sam i lud,i samozivnik,drcnik,budala,ljubomoran i sta ti ja save znam,a onda ukapirao da je sve to zapravo ona
otkacio sam je se,jeste,bilo mi je lepo ,naviko sam se nekako i bice mi tesko da sve to zaboravim,ali moram da idem dalje,mlad sam i sigurno cu da nadjem normlanu devojku,a ne neku koja ce svoj ego da podize na meni,koja ce svu kraivicu da svaljuje na druge,devojka koja gleda samo sebe,ne treba ni jednom muskarcu
skrenuo sam sa teme,zeleo sam da kazem,da sam zbog nje poceo da se osecam lose,razmisljao sam u cemu gresim,poceo da sumnjam u sebe,da gresim,da nisam vredan nje itd…
ne znam ni ja sta vise pisem 🙂
bio sam iskren sa njom,dok se ona ocigledno samnom samo igrala,ili je barem pokusala
no,nebitno,zivot brzo prolazi…idem dalje,bice bolje 🙂
njoj zelim sve najbolje,da nadje nekog ko ce da je slusa ,i da rodi 3 deteta
Postovani,
Skoro dve i po godine sam u vezi sa jednim momkom. On kao da ne moze da podnese da ja izrazim nezadovoljstvo necim. Nasa veza nije glatko funkcionisala. Kad smo se prvi put posvadjali, grubo se okrenuo i otisao. Ja to nisam mogla da podnesem, pa sam ga zvala i nastavili smo da se svadjamo. Tad je malo popustio, dok sam ja nastavljala da mu prebacujem zbog takvog ponasanja.Na kraju je zaspao. Jednom se desilo da tresne vratima nakon sto smo se posvadjali. Nakon svake svadje, pustao je da vreme prodje, i posle se ponasao kao da nista nije bilo. Cesto puta je govorio da je celog zivota sam i da mu niko nije potreban, da sto se njega tice, bez problema moze sam. To ispada kao da je sa mnom u vezi zbog mene, a ne zbog sebe. Striktno se drzi svojih pogleda na svet. Nikad nisam zaista mogla da doprem do njega. Previse se zatvara. Jedna od stvari koja mi smeta je to sto njemu smeta kad se ja doterujem i sminkam. Nisam devojka koja sate provodi ispred ogledala, ali kad izlazimo, hocu da se nasminkam. Hocu da budem lepa za njega, a on kao da zeli da sam manje lepa, da se manje trudim. Ubija me u pojam takvo ponasanje. Zna kakve izlaske volim, ali nikada nismo isli gde ja zelim i radili ono sto ja zelim. Uvek me je pozivao da mu se pridruzim u stvarima koje on voli i da sedim s ljudima s kojima se on druzi. Kada se duze vreme ne vidimo i cujemo, on posalje lepo osmisljenu poruku u kojoj pokusava da mi stavi do znanja da mu je stalo do mene i da mu znacim, ali nikada mi nije u lice rekao da me voli, da ne zeli da me izgubi. Jednom je rekao da me ne bi prevario, nego bi me lepo obavestio da je upoznao nekog drugog, da raskida sa mnom, pa bi se tek onda upustio u seksualni odnos sa tom osobom. Nismo se videli skoro tri meseca, jer se odselio. Kad smo se zadnji put videli, bilo je ispada s njegove strane zbog kojih sam se skoro mesec dana kasnije svadjala s njim. Do njega nista od onoga sto sam rekla nije doprlo. Rekao je da stvarno mora da prekine razgovor i da mozemo da nastavimo narednog dana. Ranije me je njegovo ponasanje povredjivalo i ljutilo, a sad sam bila bas besna i resena da sve isteram na cistac. Medjutim, od njega ni traga ni glasa mesec dana. Onda salje poruku u kojoj kaze da se nada da sam dobro, da zna da sam razocarana, da mu je zao sto nije pored mene da to promeni, da se dosta toga kod njega izdesavalo, ali da misli na mene i da ga obavestim ukoliko zelim da ikad razgovaram s njim.Nisam htela da se javim. Proslo je jos mesec dana, pa je poslao mejl u kom mi se zahvaljuje sto sam ga pustila u svoj zivot i srce i da sam mu u mislima i dusi.Moja najbolja drugarica misli da on ima neki veliki problem sa samim sobom. Ja sam se osecala podredjeno u ovoj vezi.Rekao mi je da bismo otputovali u inostranstvo kad bih ostala u drugom stanju. Nije pitao sta ja zelim.Zapravo ga se bojim. Bojim se njegovih reakcija i shvatanja. Osecam se dobro kad radim stvari koje volim i ne razmisljam o njemu.Osecam se slobodno.Jos pet osoba zna dosta detalja iz nase veze i nijedna od tih pet osoba nije pozitivno prokomentarisala njegovo ponasanje.Sta vi mislite o svemu ovome? Da li da bezim glavom bez obzira dok jos nisam dublje zaglibila? Bojim se da bih potpuno bila izbrisana kao licnost kad bih bila u braku s njim.Ignorisanje, to je ono sto najvise boli. Ko da si sam u vezi. Psihicki sam iscrpljena. Kad smo se zadnji put videli, jedne veceri sam ga zamolila da mi nesto otpeva posto ume da peva,a on je grubo odgovorio da ne moze tek tako da peva, za bilo koga,nekom padne na pamet da on peva i on ce da peva. A te iste veceri je pevao pred gomilom ljudi.To me je mnogo povredilo.
Bio sam duze vreme s devojkom koja je dve godine starija od mene. Zajedno smo izgubili nevinost i bio sam dugo uveren da je ona ta, citao sam joj misli,znao kako se oseca kada cuti, voleo je vise nego sebe. Imao sam ptanu uramljene njene slike… Problem je u tome sto sam vremenom skapirao da je jako razmazena i da je u stanju da se rastuzi za neke najmanje sitnice, promeni ponasanje odjednom i naduri se. Raskidu pre dva meseca prethodilo je zahladjenje s njene strane, slanje nekih ironicnih poruka, kratkih, kao da je zelela da me otkaci sto pre. Kao razlog raskida navela je da se ohladila, da je shvatila da joj se moje karakterne osobine ne dopadaju i da mi zeli svu srecu a nadjem neku koja ce da me voli. Sve bi to bilo prihvatljivo koliko-toliko da se samo par dana pre toga nije osecala sjajno kod mene kad je dosla, pricala je kako joj je lepo i kako sam bio jako ljubazan. E sad nek mi neko kaze dal sam ja nenormalan sto sam trpeo svo to vreme njene ispade, brecanje za svaku sitnicu, iako sam sto puta bio na ivici da joj raskinem? Povredjen sam i previse, ne mogu da se sastavim vec dva meseca, iako me je jako povredila, ja budala nju i dalje volim i ne prodje dan da ne mislim na nju, a znam da je ona mene precrtala jednom za sva vremena i da ne misli, vec se provodi i uziva.
Molim vas odgovorite i meni.. Jako sam zabrinuta za sebe..u vezi sam 3 godine.. Sve izmedju nas bi bilo savrseno da ja ne pravim greske koje pravim. Imam strah od njegovih reakcija i kada dodjem u situaciju da mu nesto ispricam ili priznam ja se plasim i onda ga slazem..to radim i zbog gluposti kada uopste nema potrebe jer nisam nista kriva.. Ne desava se stalno ali desilo se par puta.. Zbog svega toga je on dosta izgubio poverenje u mene..a ja sam svaki put obecala da to vise necu raditi i cvrsto sam mislila da zaista necu…dok mi se opet to nije desilo..od tada sam slomljena..razocarana u sebe… Ne mogu vjerovati da mi je toliko tesko da priznam istinu..to mi se desava samo sa njim…on je dosta konzervativan i obraca paznju na svaku sitnicu..moj osjecaj krivice je prevelik..povredila sam njega po ko zna koji put.. Ne mogu se pomiriti sa tim da sam opet isto uradila a bila sam sigurna da necu nikad vise.. Mislim da mi treba pomoc jer to sama ne mogu rijesiti? Sta mi savjetujete? Pokusala sam da naudim sebi ali on je bio tu i bukvalno me spasio.. S druge strane me boli sto vise necu biti sa njim jer on ne moze podnijeti to vise..ali ipak je uz mene i pomoci ce mi u svemu ovome. Najvaznije mi je da pomognem sebi.. Prilikom nekih nasih svadja desavalo mi se da zavrsim u hitnoj jer osjecam lupanje srca bol u nogama osjecaj kao da ne mogu da ih pomjerim..mucninu i vrtoglavicu..ali nikada ljekari nisu utvrdili sta je u pitanju…molim vas odgovorite mi.. Unaprijed zahvalna..
Imam 18god i primjetila sam da me jedan decko u skoli cudno gleda kao da mi nesto zeli reci .Kad god me ugleda uznemiri se.