Mnogi misle da su strah i panika zapravo isto osećanje, misleći pritom da je panika samo intenzivniji afekat straha. To je samo delimično tačno. Panika jeste intenzivniji oblik straha ali pored toga između straha i panike postoji jedna suštinska, kvalitativna razlika. Svi su skolni strahu i osećaju strah s vremena na vreme dok nisu svi skloni panici, čak ni kada se nađu u realno opasnim situacijama kao što su prirodne katastrofe, nesreće i sl.

Strah se javlja u situacijama u kojima osoba procenjuje i veruje da se dešava nešto opasno, nešto što je može ugroziti fizički i / ili psihički. Ta procena ne mora biti tačna i ne mora imati potvrdu u realnosti, dovoljno je da osoba veruje da je neka situacija opasna i ona će osećati strah. U slučaju panike pored straha i procene da postoji neka opasnost, postoji još jedna dodatna komponenta. Ta komponenta je bespomoćnost. Osoba ne samo da veruje da je situacija opasna, ugrožavajuća već u isto vreme veruje da ona ne može apsolutno ništa uraditi da tu opasnost spreči ili izbegne. Dakle, panika nastaje kada osoba misli: opasno je i ne mogu ništa da uradim da to sprečim i / ili pobegnem. Bespomoćnost je ključna odlika panike. Nisu svi ljudi skloni bespomoćnosti pa stoga nisu ni skloni panici.

Odakle osobama sklonim panici sklonost ka percepciji vlastite bespomoćnosti?

Sklonost ka bespomoćnosti  može se sresti kod osoba koje su preživele neka traumatska iskustva, iskustva u kojima su zaista bile bespomoćne i nisu bile u stanju da izbegnu opasnost, povredu ili bol. U tim slučajevima se može razviti sklonost da u budućim opasnim situacijama osoba bude sklona da percipira da nema adekvatne resurse kojima bi mogla da sebe zaštiti. Ove osobe na terapiji učimo kako da iskoriste svoje postojeće resurse i unutrašnje snage kako bi prevazišle bepomoćnost i povratile svoj osećaj unutrašnje snage.

Sklonost ka bespomoćnosti može se uočiti kod osoba koje su nesamostalne, zavisne i odgajane u prezaštićenom porodičnom miljeu. Ove osobe su potpuna suprotnost traumatizovanim osobama. Osobe koje su bile prezaštićivane postaju nesamostalne i ne znaju kako da se same nose sa raznim problematičnim situacijama u životu. U tu kategoriju situacija spadaju i neprijatne emocije, pre svega vlastiti strah. Ovim osobama na terapiji pomažemo da nauče kako da postanu samostalne, kako da tolerišu strah , neprijatne emocije i frustraciju i steknu sigurnost u sebe umesto da se oslanjaju na druge što održava njihovu percepciju vlastite bespomoćnosti.

Bespomoćnost se može javiti i kao reakcija na neuspele pokušaje prevladavanja anksioznosti. Osobe sklone anksioznosti pokušavaju da kontrolišu, suzbiju i eliminišu anksioznost kada se ona javi. To rezultira još većim pojačavanjem intenziteta anksioznosti, njenog trajanja i učestalosti javljanja. I što se osoba više trudi da zaustavi i kontroliše anksioznost to ona postaje sve jača i upornija. Kada se to desi dovoljan broj puta osoba zaključuje da je bespomoćna i da je osuđena na milost i nemilost anksioznosti i panici. Istina je ustvari u suprotnom. Osoba ima pogrešnu strategiju za prevladavanje anksioznosti i panike i zbog toga nije u stanju da se smiri. Kada osoba nauči kako da postupa sa anksioznošću, anksioznost počinje da se povlači i osoba ponovo vraća poverenje u vlastiti osećaj kontrole.

Šta možemo zaključiti na kraju?

Srž panike je bespomoćnost. Suprotnost bespomoćnosti je kontrola. Osoba koja se oseća bespomoćno ima utisak da nema kontrolu nad sopstvenim emocijama i pretećim okolnostima. Ono što pojačava taj oseća bespomoćnosti jeste verovanje osobe da je uzrok njene nemoći u vlastitoj ličnosti, da je ona kao ličnost nemoćna. To naravno apsolutno nije tačno. Ono što osobu čini nemoćnom su neadekvatne strategije za prevladavanje stresa. Strategije za prevladavanje stresa su veštine. Ljudi se ne rađaju sa veštinama već ih uče. Zadatak modernih i uspešnih psihoterapija podrazumeva međuostalom učenje klijenata uspešnim strategijama za prevladavanje stresa, anksioznosti, panike, ljutnje i drugih neprijatnih osećanja. Učeći i primenjujući te strategije osoba vraća poverenje u vlastiti osećaj kontrole, oseća se sigurno i prestaje da sebe opaža kao bespomoćnu i vulnerabilnu.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com