Velika većina savremenih ljudi vrednuje sebe i često pita sebe koliko vredim? Vrednovanje u tom klasičnom smislu se bazira ne upoređivanju sa drugima. Upoređivanje se uvek odvija na osnovu nekog kriterijuma. Na primer, ljudi se često porede sa drugima u pogledu toga koliko atraktivno izgledaju, koliko imaju novca, kakav im je status u društvu, koliko su uspešni u nečemu, koliko imaju fanova, koliko im je lepa žena ili muž i sl. To su tipični kriterijumi koje ljudi koriste kako bi vrednovali sebe.
Šta je problem sa takvim načinom vrednovanja?
Problem je tu tome što takav način vrednovanja sebe urušava osobi samopouzdanje i čini da se osoba oseća hronično manje vrednom i / ili neispunjenom, nezadovoljnom. Opisani kriterijumi za poređenje i samovrednovanje su u osnovi takmičarski jer se zasnivanju na tome ko ima više, ko je lepši, uspešniji i sl. To je pogrešan način razmišljanja koji dolazi iz kapitalističkog miljea. Upravo u najrazvijenijim kapatalističkim društvima ljudi najviše pate od psihičkih poremećaja jer svesno ili nesvesno slede filozofiju takmičenja sa drugima i vrednovanja sebe na osnovu toga koliko nečega imaju ili nemaju. Takav pristup nužno vodi u depresiju manjeg ili većeg intenziteta.
Šta je alternativa tome?
Prvo treba reći da svaka osoba vredi bez obzira koliko je lepa, pametna ili koliko ima novca. Svi ljudi vrede i treba da postoje bez obzira na individualne i socijalne razlike. Treba da postoje svi ljudi a ne samo oni koji su u nečemu superiorni. U svakom slučaju niko nije superioran u svemu. Primer za to su oni autistični genijalci za matematiku i fiziku. Dakle, svi vrede i svi zaslužuju da postoje i to je svačije prirodno pravo. Niko ne mora to da zasluži.
Ko kome vredi ili ne to je stvar procenjivača? Koliko vredim mojim bližnjima? Koliko vredim svojim prijateljima? Koliko vredim svojim kolegama? Koliko vredim nekome sa ulice ko me ne poznaje uopšte? Verovatno ne isto, zar ne?
Svakome vredim u različitom stepenu jer je moja vrednost za njih stvar njihove subjektivne procene i njihove motivacije (toga da li imaju neku korist od mene). Šta to govori o meni i mojoj vrednosti? Pa ništa. Dakle, nemojte bazirati vrednovanje sebe na osnovu toga kako vas vrednuju drugi.
Koliko ja vredim sam sebi? Sebi vredim najviše jer to mi je sve što imam i to treba da podelim sa drugima.
Nikada ne vrednujte sebe kao osobu nego vrednujete samo svoje postupke
To je jako važno pravilo. Nikada ne vrednujete sebe kao osobu. Vrednujte svoje ponašanje. Osoba, odnosno to što nazivamo JA je nešto apstraktno, to je samo ideja, generalizacija koja ne postoji u realnosti. Ideja da smo mi neka celovima zaokružena i nepromenjiva persona je iluzija jer se mi stalno menjamo. Ako vrednujete sebe umesto svog ponašanja vi nužno pravite grešku preterane generalizacije i propuštate priliku da identifikujete i promenite tačno ona ponašanja koja možete i trebate promeniti.
Da li treba da uveravam sebe da vredim?
Ne treba sebe da uveravate u nešto što je očigledno. Vredite kao i svako drugo ljudsko biće ni više ni manje i zato odustanite od poređenja i vrednovanja sebe. Budite ono što jeste bez obzira kome se to sviđa a kome ne sviđa. Šta god da radite uvek će biti nekog kome se sviđate i nekog kome se nesviđate. Ipak najveći broj ljudi vas ni nepoznaje i biće ravnodušni prema vama. Ne trudite se da nikoga fascinirate, samo radite od srca ono što želite i to će vas ispuniti. Ispunjenje uvek dolazi iznutra a ne spolja. Da li to znači da ne treba da vrednujem ništa? Ne znači. Vrednujete svoje ponašanje.
Kako da vrednujete svoje ponašanje?
Pitajte sebe da li ovo što činim mi koristi ili šteti? Da li mi to pomaže da postignem svoje ciljeve ili ne? Da li ovo što radim je u skladu sa mojim moralno-vrednosnim sistemom i mojom vizijom života koji želim? Kako ovo što radim utiče na druge? Mislite i na druge, budite empatični, ne mislite samo na sebe i svoje ciljeve.
Kako je korisno da vrednujemo svoje ponašanje?
Ako zaista želite da vrednujete “sebe” na koristan način probajte na način koji ću sada opisati. Postoji jedan dobar kriterijum na osnovu kojeg to možete učiniti. Koji je to kriterijum? Vrednim onoliko koliko pomažem drugima.
Pitajte sebe koliko dajem drugima, koliko doprinosim društvu, svojim prijateljima, kolegama, porodici, klijentima, komšijama, društvu? Koliko ono što radim i činim doprinosi da se drugi osećaju bolje? Koliko moj rad koristi drugima, mojoj porodici, deci, klijentima?
Poredite se sa sobom a ne sa drugima. Pitajte sebe, da li sam napredovao u odnosu na pre? Da li se razvijam ili propadam? Da li učim nove stvari? Da li se menjam nabolje ili ostajem rigidan? Da li se prilagođavam promenama ili tvrdoglavo se opirem?
Ako želite da saznate još nešto o tome kako da razvijete svoje samopouzdanje pogledajte moj program formula samopouzdanja.
Dr Vladimir Mišić
psiholog i psihoterapeut
email: onlinepsihoterapija@gmail.com
skype: vaspsiholog
www.vaspsiholog.com
3 thoughts on “Koliko zaista vrediš?”
Zdravo.Imam 17 godina i zavrsila sam 3. razred gimnazije dobrim uspehom.Jako sam razocarana u sebe sto je to tako jer je moglo biti mnogo bolje. Brzo odustajem i nemam trajnu zainteresovanosto.Problem je u tome sto ja duboko u sebi bih volela da uspem.Imam ambiciju i prema umetnoscu kao sto je gluma,muzika generalno volela bih da se bavim nekim javnim poslom da li voditeljstvo ili gluma. Takodje psiholog ili menadzer ali svemu tome je kocnica moja velika stidljivost,stidljivost me potpuno iskljuci i zaledi. A znam da ne mogu protiv nje.
Poštovana,
to razočaranje školskim uspehom možeš da posmatraš kao pokretačku snagu za narednu školsku godinu. Ne dozvoli da te to demotiviše. Svakako da školski uspeh najvećim delom zavisi od tebe, i možeš da se potrudiš od samog početka da redovno učiš, budeš aktivna, a nagrađeni uspesi će ti svakako biti dodatna motivacija. Kao krajnji cilj postavi sebi to da na kraju naredne školske godine budeš zadovoljna sobom, umesto opet razočarana.
Svoje talente treba da neguješ, pre svega tako što ćeš verovati u sebe. Nešto detaljnije o samopouzdanju možeš da pročitaš u ovom tekstu:
https://www.vaspsiholog.com/2015/10/kako-da-povratite-vase-samopouzdanje/
Srdačan pozdrav!
Zdravo,postovani!
Moja dijagnoza je F.20.Imam odlicnog psihijatra i saradjujemo 20.godina.Problem je sto ne mogu da preuzmem licnu odgovornost i sprovedem u delo zadate planove i ciljeve.Vrlo sam samintrospektivna.Citala sam Vas clanak o tome da je to intelektualni corsokak,ali ne mogu da se oducim od toga.Samointrospekcijom samo iznalazim svoje mane(verujem da imam i vrline)Bolest me je izmenila.Uocavam da sam zbog toga a i genetski predisponirana za LJENOST.To se krsi sa mojim uverenjem o tome da treba biti vredan.Naravno posledica bolesti je nedostatak inicijative,apatija…Trenutno me je to uhvatilo,jer ne mogu da postignem zadate ciljeve u novoj zemlji i sa novim partnerom.Pitanje je kako prihvatiti sebe ako si lenj…?To je jako tesko.Kako voleti sebe kad uocavas samo mane.Druga stvar je SAMODESTRUKTIVNOST.Primecujem da igram po principu sve ili nista.Moji kapaciteti su ograniceni i ja ne mogu biti rame uz rame sa „uspesnim“ ljudima.Kad mi nesto ne ide,kao na primer trenutna,moja subjektivna samoprocena je da jos vise svojom voljom se spustam na dno.Recite mi,molim Vas,da li se samodestruktivnost moze menjati kao licna karakteristika.
Citam Vase tekstove cesto i mogu reci da su fantasticni.
Toplo preporucujem da svima koji imaju probleme o kojima pisete da potraze Vasu ili pomoc neke druge slicne ustanove.
By the way,te savete i podrsku treba traziti i kad je coveku „dobro“ da bi odrzao to stanje.
Srdacan i topao pozdrav!