U osnovi niskog samopuzdanja stoje, bazična, duboko ukorenjena, negativna uverenja o nama samima i o tome kakvi smo mi kao osobe. Ova uverenja se često uzimaju kao činjenice ili istine o našem identitetu. U ovom tekstu ćemo govoriti o tome kako se ova negativna uverenja o sebi razvijaju.
Sadržaj negativnih uverenja se uči kroz iskustva koja imamo tokom života, naručito su bitna rana životna iskustva. Često su uverenja koja imamo o nama samima zaključci do kojih smo došli na osnovu toga šta nam se dogodilo u životu. Mi učimo na različite načine. Učimo iz direktnog iskustva, posmatrajući šta drugi ljudi rade, ili slušajući šta drugi ljudi govore. Ovo znači da su iskustva koja smo sticali u detinjstvu, primarnoj porodici, društvu u kome živimo, u školi koju smo pohađali, i ona koje smo imali u okviru vršnjačkih grupa, uticala na naše misli i uverenja o različitim stvarima uključujući i misli i uverenja o nama samima. Ako smo formirali mnogo negativnih uverenja o nama samima, verovatno je da smo se susretali sa različitim negativnim iskustvima koji su ovome doprineli. Sada ćemo navesti neka takva negativna iskustva.
Kažnjavanje, zanemarivanje ili zlostavljanje
Na to šta smo mi može uticati način kako smo odgajani u ranim životnim fazama. Ako je dete često kažnjavano na ekstreman ili nepredvidiv način, zanemarivano, napuštano, ili zlostavljano, ova iskustva mogu doprineti kasnijem stvaranju nekih emocionalnih problema. Nije iznenađujuće da neke osobe koje su imale ovakvo životno iskustvo imaju veoma negativna uverenja o sebi samima.
Teškoće u postizanju zahteva roditelja
Iskustva u kojima nije bilo ekstremnog kažnjavanja ili konstantnog kritikovanja mogu takođe biti nagativna. Na primer, ako su roditelji, staratelji i članovi porodice često fokusirani na detetove slabosti i greške i retko primećuju njegove pozitivne karakteristike i uspehe (pritom govoreći ,, Mogao si to uraditi bolje,“ ili ,, To nije dovoljno dobro“),ili ako često testiraju dete, ismejavaju ga, i izneveravaju, ono kao osoba može razviti negativna uverenja o sebi.
Neuklopljenost u kući ili u školi
Neki ljudi imaju iskustva ,,odbacivanja“ u kući ili u školi. Oni mogu biti manje inteligentni od svoje braće ili sestara u kući ili imati drugačija interesovanja, talente ili sposobnosti koja se razlikuju od drugih u familiji (kao što su umetničke, muzičke, sportske sposobnosti ili da vole matematiku, nauku). Iako oni ne moraju biti kritikovani zbog svojih drugačijih interesovanja i sposobnosti, ona ne moraju biti primećena i pozitivno vrednovana od strane drugih. U isto vreme aktivnosti i uspesi njihove braće ili sestara, ili vršnjaka mogu biti nagrađena i isticana. Pri ovakvim iskustvima ljudi mogu stvoriti uverenja kao što su „Ja sam čudan“ ili ,, Ja sam manje vredan“.
Teškoće u postizanju zahteva vršnjačke grupe
Tokom kasnog detinjstva i adolescencije, naša iskustva sa vršnjacima takođe mogu uticati na to kako sebe vidimo odnosno kako se samoprocenjujemo. U ovom periodu dolazi do različitih fizičkih promena koje su važne za mladu osobu. Pa tako one mogu formirati uverenja ,, Ja sam ružan/-a i debeo/-la.“, ,,Ja sam neatraktivan/-a“, ili ,, Ja sam nedopadljiv “.
Biti ,,žrtva“ tuđeg stresa
Ponekad kada porodicu zadese stresni životni događaji, roditelji im mogu pridati veliku pažnju kako bi se sa njima izborili. Tada, roditelji nisu u stanju da se puno fokusiraju na svoje dete ili decu. Takođe je moguće da roditelji ili staratelji u takvim okolnostima postaju frustrirani, besni, anksiozni, ili depresivni i negatovno reaguju na decu ili postaju modeli nekorisnog ponašanja koje dete može prihvatiti kao svoje.
Odsustvo pozitivnih iskustava
Odsustvo pozitivnog iskustva u našim životima takođe može uticati na naše samopouzdanje. Moguće je da nismo dobijali dovoljno pažnje, nagrade, ohrabrenja, topline ili emotivne razmene. Moguće je da su naše bazične potrebe dobro shavatane ali da nisu zadovoljavane u onoj meri koliko je trebalo. Neki roditelji ili staratelji mogu biti emocionalno distancirani, ,,neuki“ u fizičkom pokazivanju emocija, provoditi mnogo vremena na poslu ili biti preokupirani svojim ineresovanjima i provoditi veoma malo vremena sa decom. Ovo može negativno uticati na decu pogotovu ako mogu da uporede pozitivno iskusvo svojih vršnjaka u njihovoj okolini.
Potrebni su svest i promena pogrešnih uverenja o sebi
Kao što sam napomenula na početku, ovo su verovatni razlozi stvaranja negativnih uverenja koja mogu doprineti formiranju niskog samopuzdanja. Ova uverenja se formiraju u periodu detinjstva i adolescencije i to u velikoj meri pod uticajem okoline. Odrasla osoba treba postati svesna ovih uverenja i dodeliti ih prošlim iskustvima i ponašanju drugih i ostaviti ih tamo gde pripadaju-prošlosti. Ono što je ključno je menjanje ovih uverenja u sadašnjosti i shvatanje da to nisu činjenice na koje treba da se oslanjamo pri vrednovanju sebe. To su samo događaji, bolna iskustva, ali ne govore ništa o našoj vrednosti, više govore o neadekvatnim ponašanjima drugih ljudi. Ipak, ne treba nikog okrivljavati i „plakati nad tužnom sudbinom“, važno je prepoznati koja uverenja nas sputavaju da napredujemo, komuniciramo, pokazujemo i dajemo emocije, volimo sebe. Potrebno je da shvatimo šta želimo i da uprkos strahu od neuspeha/uspeha, osporavanja, prihvatamo izazove i stvaramo nove situacije sa novim, boljim ishodima.
Mr Sanja Marjanović
dipl.psiholog
kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417
kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com
skypename: psihologsanja
11 thoughts on “Kako se razvija nisko samopouzdanje”
ja imam jako veliki problem sto se tice kolega na poslu mene strasno izludjuje njihov sarkazam i tu nema normalnih razgovora i nemozes nikom verovati kada jedni drugom namestaju svakave stvari ali mene jako pritiska te prepirke koje su iz dana u dan sve gore a sto je jos gore ja nezelim da ucestvujem u tim raspravama jel nisam taj tip.Mene stvaranje negativne energije i tenzije strasno pogadjaju i u svakoj negativnoj sali pronalazim sebe da je upuceno na moj racun ali isto tako nemogu da ignorisem to i onda budem strasno razocarana i jednostavno padnem u neku depresiju a sto je najgore ja samo razmisljam ko ce sta reci o meni i strogo vodim racuna sta cu kome da kazem da nekog neuvredim ali sto si bolji to gore po tebe ali vidim da ja imam strah neznamkako da se postavim i ponasam totalno sam izgubila volju za svoju porodicu za svog muza za svoj izgled kako da se oslobodim toga kada su mi misli opsednute poslom kojim se bavim i kolegama koji se cak mesaju u moj privatni zivot a svoj nevide a to me najvise pogadja. molim vas sta da radim pomozite mi kako da se otarasim te opsesije i kako da ignorisem ta podgrubljivanja probala sam ali mi nikako neide
Postovana, verovatno se radi o problemu sa niskim samopuzdanjem jer Vam je previse stalo do tudjeg misljenja i negativne kritike (ma koliko one mozda nisu realne i imaju dozu malicioznosti u sebi) primate previse „k srcu“ i verujete da su one istinite jer se verovatno uklapaju u vec postojacu negativnu sliku koju imate o sebi. Ipak, moguce je resiti ovaj problem. Ukoliko ste u mogucnosti mozete nam se javiti za psiholosko savetovanje. Srdacan pozdrav.
Sanja Marjanovic
dipl.psiholog
Cao, ne znam zapravo odakle da krenem, ali eto počeću od toga da sam student. Moj problem bi eventualno bio vezan za samopouzdanje, pročitala sam neke tekstove o tome kao i vasu definiciju o tome kako se osoba sa „samopouzdanjem“ ponasa prirodno i ne razmislja o tome sta drugi misle i koncentrise se na svoju radnju, ali i dalje želim da mi vi potvrdite da je to to. Htela sam već da idem na neki razgovor sa psihologom o tome, ali kako nemam puno novca, resila sam prvo vama da se obratim. Problem je u tome što kad izadjem na ulicu jednostavno se osećam manje vredno od bilo koje osobe koje pogledam u tom trenutku u prolazu. Bitno je i to da kažem da nije uvek bilo tako, to je zapravo počelo da mi se dešava od kada sam došla u Beograd da studiram, nekada sam bila ok po tom pitanju, nisam ni tad blistala, ali jednostavno se nisam osećala manje vrednom kad odem u školu, kad izadjem, bila sam sebi lepa kad se pogledam u ogledalo, imala sam pažnju u školi, imala sam dečka, a onda sam došla u Beograd i nekako je sve palo u vodu, ne odmah, ali postepeno. Jednostavno ni jedna jedina osoba koju znam nije dosla ovde da studira, nikog nisam znala, a i na faksu su mi je sve bilo wow, predmeti, ono sto treba da se radi mi je bilo super, nasla sam se u tome, ali…isto tako su mi sve kolege bile wow, super, genijalne, sve sam smatrala bolje od sebe i ni sa kim nisam htela da se upustim u neku dužu konverzaciju, jer sam ih bukvalno sve smatrala boljim, pri tom ne mogu da opišem u kom smislu boljim jer sam po ocenama bila bolja od većine, samo sam sebe smatrala dosadnom, da će oni pomisliti kako se odvratno oblačim, kako odvratno izgledam, kako sam bleda ličnost, da će osetiti moju nesigurnost, da će se oni osetiti važnije tad i kako se uopšte usuđujem da pričam s njima, i obično bih razglovor završavala u roku od 5 minuta jer bih se pogubila kad neko priča i gleda u mene ili samo kad treba nešto da kažem da ne bih ispala glupa, dosadna, da ne bi primetili moju nesigurnost. Kada sam trebala da radim u grupi, jednostavno nisam mogla da kazem svoje misljenje, nisam se usudjivala, ne zato sto sam ja smatrala da je ono sto imam kao ideju losije, vec zbog toga sto ce oni smatrati da je to losije i nece hteti da prihvate, bukvalno sam samo sedela i ćutala, šatro rečeno bila sam kao „mrtvo puvalo“. Sigurna sam da se ta moja nesigurnost primeti u razgovoru sa drugim ljudima i svesna sam da se bolesno opterecujem misljenjem drugih, a da radim na tome sam resila tek kada sam pricala jednoj „staroj“ drugarici o ovome, a ona mi je rekla da čim se pogledam u ogledalo i sebi si ružna to znači da nešto nije u redu. A ja sam bukvalno sebi ružna. U drugom semestru sam prestala da idem na faks i pala sam neke ispite i godinu, bukvalno sam samo bila kuci sama sa sobom i kompjuterom, prestala sam da jedem, spavala sam malo. Onda je doslo leto dosla sam kuci nekako sam se sama povratila, pocela da pricam sa ljudima i opet upala u krizu, našla izlaz u nekoj vrsti droge, alkohola, jer mi je to davalo neko zeleno setlo da normalno pricam sa ljudima i da se osecam ravnopravno, to je trajalo par meseci dok nije dosla zima i resila sam da se vratim u Beograd i pobegnem od svega sto se kuci desavalo i nastavim sa ispitima, ali se ovde sve opet nastavlja, upoznala sam dvoje ljudi, ali sam i dalje smotana i dalje se smatram dosadno kad pricam s njima i dalje ne zelim da se vracam kuci jer necu odoleti iskusenjima i dalje zelim da se sredim i sama sebi da pomognem da se osecam ravnopravno, ali ne znam kako da izadjem na ulicu da se osecam kao i svi ostali, da pricam s nekim i da se osecam ravnopravno, ponekad cak razmisljam o sebi kao o nekome ko je mentalno zaostao, .. Pri tom ne mogu da kazem da sam nesrecna ili u depresiji, ja se osecam srecno ponekad, kad gledam zalazak sunca, nebo, kad radim neke stvari za faks, ali ono kada sam nesrecna su trenutci kad odem na faks kad gledam druge kako pricaju, kako se druze, kako izlaze, a ja sam sama sa sobom se osecam kao da ne pripadam tu i ovom svetu uopste. A pri tom nisam spomenula da ove dve osobe koje sam upoznala, da sam se bukvalno predstavila kao druga osoba, ne u smislu identiteta nego u smislu da uhvatim sama sebe da lazem o nekim stvarima kad pricam, ali nisam sigurna da se to primeti jer se oseti moja nesigurnost u glasu ne samo kad lazem, vec i kad pricam istinu. I posle svega ono sto zelim od vas je da mi kazete dijagnozu i da li to moze da se resi. Hvala
Postovana, s obzirom da problem traje dosta dugo to ga cini tezim za resavanje ali uvek vredi pokusati. Potrebno je da razvijete sopstvene kapacitete i da se ne stidite onoga sto jeste vec da to posmatrate kao Vasu vrednost. Naravno, postoje i srzna disfunkcionalna uverenja o tome da niste adekvatni (u fizickom i mentalnom smislu) i treba raditi na njihovom menjanju. Ukoliko ste u mogucnosti javite nam se za psiholosko savetovanje. Sradacn pozdrav. Sanja Marjanovic,dipl.psiholog
Znaj samo da da nisi jedina koja se tako oseca, to ljudima koji su rodjeni u tolikom gradu nije jasno. Prosto rodjeni su sa visokim samopouzdanjem, cesto nabedjeni, sve im je poznato i dostupnije… Ali oni su poceli gubiti nesto sto je jako bitno a to je da uzivaju u malim stvarima, uspore, slusaju druge, vole… Nije mi namera da vredjam bilo koga samo se trudim da razumem vas izazov. Probaj da nadjes neki hobi (pevanje, sviranje, treninzi, trcanje…) tu ces se lakse sprijateljiti sa nekim i podici ces samopouzdanje. Takodje ces i manje razmisljati o tim stvarima, a mislim da je to jako bitno, da naucis da se okupiras drugim stvarima. Raduj se. Saljem ljubav
otprilike svi imamo manje ili vise slicne periode u zivotu,posebno dok smo jos mladi i kao biljke iscupane i prenete na drugo mesto. nevolja je milice sto se ne boris protiv toga i sto to sebi dopustas. bezvredna,ruzna ,glupa—pa znas li koliko si rekla gluposti sto nemaju veze s mozgom. sedi u neki kafic i budi realna—.gledaj prolaznike na ulici,redom sve i proceni jesi li ruzna. nemoj gledati samo lepe i doterane,nego sve—slucajni uzorak. zatim na ovoj planeti nista nije slucajno,dosla si na svet kao pobednik,a znas li koliko si ih pobedila da bi se rodila. 2 500 000 spermatozoida krene u oplodnju jajne celije,a samo jedan najsposobniji stigne do jajne celije. ti si ta koja je bila najsposobnija od dva i po miliona.Znas li sta jos imas sto nema 75 posto ljudi-ono sto je najljepse i nikad se moze kupiti vec se moze samo zaliti za njom,a to je mladost koja daje i ljepotu i sarm i pamet i sve prednosti koje se kasnije gube sa godinama. alkohol stop.Savet IDI NEGDE DALEKO NA neko pusto mesto i deri se iz sveg glasa,oslobodi se te napetosti u sebi i nemoj biti olicenje svega po ps.-u. niko nije savrsen,odvali po koju glupost neka se i smeju,smej se i ti. neka te nauce da nisi idealna. niko ne voli idealne ,jer onda mi naspram njih izgledamo nesavrseno i sa manama.Trudi se kad god mozes da u komentarima budes i smesna i smej se sto vise,jer vjeruj mnogo si dobra. ostali nisu idealni kako ih zamisljas,Nemas pojma sa koliko lakih devojaka pricas a ne znas da su takve,sa koliko lopova,manipulatora,lazljivac,tracara,pa i psihickih bolesnika,sa koliko drogerasa,alkoholicara,nastranih itd. svi oni to skrivaju,a ti jedino mislis da se na tebi cita nesto sto ti skrivas. ne ne cita se. Opusti se i oslobodi krenuce ti malo po malo i svidece ti se promena
Koliko se krece cena seanse kod VAs?
Postovani,
Imam problem da ne mogu da provalim ko je kakva osoba, makar proveo sa tom osobom 7 dana i 7 noci.
Takodje ne provaljujem neke stvare koje se desavaju oko mene. Tipa da nekom treba moja pomoc.
Jel moguce da je to do niskom samopouzdanja.
P.S. imam paranoidni poremecaj licnosti i depresiju.
Postovana,
Imam problem sa jako niskim samopouzdanjem, cak toliko da mislim da ga nemam uopste. Kada sam u drustvu, prosto ne mogu da progovorim ako osetim da je neko „dominantan“ u razgovoru, plasim se da ne kazem nesto glupo ili kad kazem drugi me prosto ni ne slusaju, i onda stalno imam osecaj da me neko zove iz sazaljenja, uzgred mislim da nisam dosadna osoba, ali te blokade koje imam, koliko dugo nekoga da gledam dok prica, kada da trepnem i ostale stvari mi prave ozbiljan problem u komunikaciji sa ljudima. Citala sam ovaj tekst koji ste napisali i donekle sam se pronasla, moja mama mene cesto nije slusala kada bih joj pricala nesto, jednostavno nije htela nikada da se druzi sa mnom kada sam mala bila, i ja sam razmisljala tako da je to normalno da nju ne interesuje sta ja pricam jer sam bila dete i onda bih samo pricala u prazno i pravila bih se da me slusa. Uopsteno, ja znam zbog cega mi se to desava ali ne znam kako da resim.
Hvala.
Pozdrav,Ja sam S.N.i vrlo sam mlada imam samo 15 godina i imam jako nisko samopouzadnje,gotovo da ne izlazim iz kuce dok se ostali kupaju na moru i zabavljaju,moj prvi problem su pristici po svugjde,gomilu po leđima po faci dekolteu,i kako je vec doslo ljeto ja sam jako usamljena i nemam bas prijatelje za izlaziti,imam poznanika al to nije isto,pristici su mi sve unistili cak i nekad sopstveni tata kaze pristicava si i da jesam i eto takva sam kakva sam,moze nekakav savijet kako pobijediti nisko samopouzadnje,HVALA VAM UNAPRIJED.
Poštovanje,
Nedavno sam se udala i odmah potom zatrudnela. Zapravo, to je ispunjenje mog sna. Sa sadašnjim mužem sam već 7 godina u dugoj vezi i ne mogu reći da sam došla na nepoznat teren. A ipak, ispada da je tako. Imali smo nameru da se odmah odvojimo od njegovih, ali on odugovlači sa tim. Iako kupujemo stvari i opremamo sprat, on i dalje ide kod roditelja po savet, podršku i sve drugo. To mi izuzetno smeta. Odjednom, počelo je sve da mi smeta. Njegovi sitničavi roditelji koji su velike škrtice (ja sam rasla u potpuno drugačijoj sredini), njegov rodjeni brat koji je stariji od njega, a živi na našem spratu kao parazit, on koji je neodgovoran i neodlučan. Radujem se detetu koje dolazi, ali krećem da se preispitujem u kakvim uslovima ću da ga odgajam. Osećam nezadovoljstvo, depresiju, strah. Konstantno idem od kuće. Medjutim, kada sam ovde radim sve poslove kao da sam sluškinja. Osećam se poniženo, krajnje bedno i neispunjeno. A onda, s druge strane, osećam grižu savesti što se tako osećam. Trebala bih da budem srećna. Niko mi nije kriv. Sama sam odabrala. Šta mi preporučujete, da rešim stvari sama sa sobom, razvod ili da potražim stručnu pomoć?
Hvala Vam unapred.