Nestašluk je normalna pojava u dečjem razvoju, ali se postavlja pitanje kada nestašluk prelazi granice, a ponašanje postaje problematično. Razlikujemo, dakle, ponašanje koje predstavlja povremeno odstupanje od društveno prihvatljivog ponašanja i ponašanje kada dete postaje počinilac krivičnih dela.
Poremećaji ponašanja mogu se svrstati u pet grupa:
- Negativističko-inadžijsko ponašanje,
- Periodični napadi besa,
- Poremećaj ponašanja uz odsustvo empatije i osećanja krivice,
- Antisocijalni poremećaj ličnosti i neklasifikovani poremećaj ponašanja.
Zajedničko im je to da obuhvataju širok spektar aktivnosti koje imaju za posledicu kršenje socijalnih pravila i/ili ugrožavanje drugih.
Rane pokazatelje često ignorišemo ili tolerišemo. Uočavamo ih tek kada dete biva uključeno u predškolski i školski sistem gde ne može mirno da sedi i prati nastavu i pokazuje nesaradljivost u odnosu na grupu. Decu sa problemom u ponašanju često posmatramo kao nevaspitanu i odgovornu za svoje neadekvatno ponašanje.
Antisocijalna ponašanja su primarno naučena ponašanja, i to učenjem po modelu – putem posmatranja, imitiranja, isprobavanja i ponavljanja. U vezi su sa:
- Neprepoznavanjem potreba deteta od strane roditelja,
- Nasilnim ponašanjem među bliskim osobama,
- Niskim nivoom topline,
- Nedostatkom roditeljskog nadzora i discipline,
- Disfunkcionalnim odnosima među roditeljima.
Međutim, osim u porodici, deca se mogu ugledati i na svoje vršnjake, ili osobe koje sreću u školskom okruženju, susedstvu ili društvu uopšte.
Podtipovi poremećaja ponašanja
- Prvi, takozvani rani podtip, može se uočiti već na uzrastu od dve godine, kao posledica neadekvatne nege i brige o detetu još od njegovog rođenja, zbog čega je češći kod dece bez roditeljskog staranja. Ispoljava se kroz povećan nivo anksioznosti, nesigurnosti i izraženu teškoću socijalizacije. Usled nedostatka pažnje, dete uči da lošim ponašanjem privlači pažnju odraslih i vršnjaka, biva odbačeno, te se povezuju sa sebi sličnima. Ukoliko se na rano formirani poremećaj ne reaguje sve do puberteta, praksa pokazuje da ta deca izrastaju u ljude kojima preti rizik od nestabilnih odnosa, neuspeha, kriminogenog ponašanja, mentalnih i bolesti zavisnosti, nezaposlenosti.
- Drugi podtip nastaje u pubertetu i ranoj adolescenciji. Često je takvo ponašanje pod uticajem grupe vršnjaka, a udruženo sa slabijim roditeljskim nadzorom i teškoćama u savladavanju školskog gradiva. Ukoliko dobiju adekvatnu podršku, uglavnom ne postaju prestupnici kasnije.
Kako da prepoznamo decu sa poremećajem ponašanja?
Tipična ponašanja su:
- Nepoštovanje naredbi i pravila;
- Suprotstavljanje autoritetu;
- Verbalna i/ili fizička agresija;
- Uništavanje stvari, laži i manipulacije;
- Krađe;
- Neustrašivost;
- Sklonost ka bolestima zavisnosti;
- Nesaradljivost u grupi prosocijalnih vršnjaka i grubost prema njima, a druženje sa problematičnim grupama.
Ono što posebno izdvaja prvi podtip su sledeće karakteristike:
- Na planu emocija: teško prepoznaju i verbalizuju osećanja, često anksiozni, bezvoljni, depresivni, pojačano razdražljivi;
- U odnosu sa odraslima: ne trpe nikakav autoritet, odrasle posmatraju kao sebi ravne, teško uspostavljaju kontakt očima sa bliskim osobama, dok su sa nepoznatima neselektivno bliski;
- Impulsivnost i pažnja: budući da svoje emocije ne prepoznaju, anksioznost se ispoljava somatski te ih mesto ne drži. Treba naglasiti da je u ovom slučaju hiperaktivnost socijalni, a ne organski problem;
- Problemi u školi: mišljenje je na konkretnom nivou, te kada krenu u peti razred nailaze na mnoge teškoće budući da se zahteva apstraktno mišljenje. Posledično dolazi i do odbacivanja od strane vršnjaka, što dodatno pojačava intenzitet problematičnog ponašanja.
Kako da pomognemo?
Kritično vreme za prepoznavanje i preduzimanje preventivnih koraka je ono pre polaska u školu. Adolescencija je, takođe, period kada treba planirati i pružati podršku, ali je činjenica da tada već radimo na ublažavanju posledica. Fokusirana podrška do puberteta daje mnogo bolje rezultate.
U planiranju podrške, kod dece predškolskog uzrasta akcenat treba staviti na ojačavanje porodičnog okruženja. Za decu školskog uzrasta pored podrške porodice, preporučuje se i rad sa nastavnicima, stručnom službom u školi, posebno defektologom, sve u službi što boljeg uključivanja deteta u društvo. Rezultati se postižu prvenstveno primenom individualnog savetovanja. Praksa pokazuje da nije preporučljivo za decu i mlade sa poremećajima ponašanja organizovati grupnu podršku, jer će naći sebi slične i učvrstiti svoje problematično ponašanje.
Neophodne su i aktivnosti kojima bi se dete uključilo u grupu prosocijalnih vršnjaka. Školski zahtevi su im obično preteški, što im budi strahove da će biti odbačeni. Stoga, gradivo treba prilagoditi mogućnostima, kako bi dete savladalo osnovni nivo i integrisalo se među vršnjake, što bi smanjilo i šansu da se problematično ponašanje pojača.
Višak slobodnog vremena detetu daje prostora da napravi neki problem, pa je neophodno definisati i slobodnovremenske aktivnosti. Budući da svako dete želi da bude uspešno, hobiji daju mogućnost da se istakne i gradi samopoštovanje: gluma, slikanje, ples, plivanje, kao i uključivanje u kućne poslove. Borilačke i timske sportove treba izbegavati jer povećavaju nivo agresivnosti.
Deca i mladi koji muče životinje, samopovređuju se, igraju se vatrom, ispoljavaju znake psihotičnosti moraju biti pod kontrolom psihijatra. U pokušaju samolečenja, mogu da se odaju alkoholu, drogama, suicidalnom ponašanju.
Za mlade kod kojih se problemi u ponašanju javljaju u pubertetu, preporuka je da se pojača nadzor i primenjuje metoda nagrada i odsustva nagrade, što je, inače, svakako preporučljivo primenjivati u vaspitanju od najranijeg uzrasta. Pošto su deca sa poremećajima ponašanja pojačano su osetljivi na nepravdu, važno je da roditelji prepoznaju i nagrađuju dobro ponašanje i da ne naglašavaju samo ono što je loše. Dete se mora nagraditi pažnjom i pohvalom svaki put kada sarađuje. Svoje neadekvatno ponašanje će često pripisivati drugima (,,provocirao me je, morao sam da mu vratim’’). Uvek treba reći detetu da je jedino ono odgovorno za svoje ponašanje i ponuditi mu neagresivnu alternativu.
Mr Anđela Zlatković
dipl.defektolog-specijalni pedagog
Vaš psiholog tim
Kontakt za psihološko savetovanje dece: 064/ 64 93 417
kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com
6 thoughts on “Poremećaji u ponašanju kod dece”
Poštovani, imam sina od 18 godina znači punoletan sad je treći razred srednje,imamo ogromne probleme sa njim .Neposlušan je do krajnje mere, hoće da ukrade, da slaže,druži se sa lošim društvom, puši, tuče se… Znači sve najgore on radi.Ja i suprug smo probali na sve moguće načine da ga promenimo , savetovanjem, kažnjavanjem izlaskom iz kuće, uzimanjem mobilnog telefona, razgovorom, ništa nije urodilo plodom.Da li vi možete nekako da nam pomognete.
Azra
Poštovana Azra,
Najbolje bi bilo prvenstveno da dečiji psihijatar proceni da li je u pitanju razvojna faza, poremećaj ponašanja, ili nešto treće. Nakon toga bi Vaš sin mogao da se uključi u adekvatan psihološki tretman.
Srdačan pozdrav!
Dobro vece,
Moj dečak ima sedam godiina i pre 20 dan je krenuo u skolu! Vec smo imali dva razgovora sa uciteljicama koje su nam skrenule paznju na to da nece da radi kada mu se nesto zada, prica i ometa decu doknesto rade. Stavila ga je u poslednju klupu i rekla da ne sme da se druzi sa drugarom jer su pre par dana trcali i mali je udario glavom i banderi, moj sin nije bio kriv za to.Nece da radi domaci i nista ne slusa!Ukinula sam mu sve sto voli , ali on nadje sebi neku drugu zanimaciju!Bili smo i dva puta kod psihologa, on ne vidi nista neuobicajeno u ponasanju, ali mene je strah da zbog svog ponasanja ne bude etiketiran, kao sto je bio u vrticu, a tek smo na pocetku skolovanja!Sta predlazete?Hvala puno, Kristina
Poštovana Kristina,
Pre svega predlažem Vam kontinuiranu saradnju sa školskim psihologom, koji bi, dalje, davao predloge učiteljici i sam preduzimao korake u okviru odeljenske zajednice kako bi se Vaše dete što bolje uklopilo u školsku atmosferu. Takođe bih Vam predložila i da posetite psihologa/psihijatra koji je specijalizovan za dijagnostiku kod dece kako biste dobili i adekvatne smernice za tretman.
U kući moraju postojati jasna pravila koja se dosledno poštuju, za čije poštovanje slede unapred definisane pohvale, a za nepoštovanje unapred definisane kazne. Možete i u pismenoj formi napraviti ugovor (na primer, ,,Ukoliko tokom nedelje 4 dana uradiš domaći, za vikend ćemo ići u bioskop; ukoliko ne uradiš domaći dva puta, kazna će biti da nema slatkiša narednia 3 dana; ukoliko domaći ne uradiš više od dva puta, kazna je ukidanje gledanja crtaća 5 dana), i tako za svako poželjno/nepoželjno ponašanje upisujte pluseve i minuseve ili srećne/tužne smajlije, uz pravljenje sistema da ako u okviru recimo 5 različitih ponašanja bude više “plusića“ onda sledi neka veća nagrada (igračka koju želi, ili da pola sata duže igra igricu). Ugovor zakačite na njemu vidljivo mesto.
Srdačan pozdrav!
Dobar dan, ja sam majka blizanaca. Do drugog razreda nisu imali problema sa ponašanjem. Zahvaljujući učiteljici upali su u problem sa sistemom. Naime ta učiteljica ih je izolovala od grupe. Jednom detetu je davala manje ocene za njegovo znanje što je potom kod tog deteta izazvalo manju motivaciju za trutrudom a kod drugog izazvala strahove za preživljavanjem pa se paralisao kada je trebao da odgovara i time dobio negativne ocene. Školski psiholog je okarakterisao dete kao blago retardirano. Promenom učiteljice stanje se popravilo u učenju ali sada imaju problem ponašanja na odmorima sa drugom decom. Da li treba da budem zabrinuta da ce im ostati posledice? Žalosno je kada predrasude vladaju u školi od strane stručnjaka.
Poštovana Vido,
Najbolje je da posetite drugo stručno lice kako biste dobili još jedno mišljenje, na osnovu kog bi bio predložen i odgovarajući tretman, ukoliko je to potrebno.
Srdačan pozdrav!