Nivo samopouzdanja, osim što je u vezi sa tim kako sami sebe doživljavamo i vrednujemo, zavisi i od toga koliko su nam važna očekivanja ljudi iz okruženja. Tu dolazi do konflikta između dve komponente naše ličnosti – ,, stvarnog ja “ (ono što mi zaista jesmo) i ,, očekivanog ja “ (ono što drugi smatraju da treba da radimo, kako treba da se ponašamo, kako da izgledamo…). Ukoliko su one u velikoj suprotnosti, mi bivamo nezadovoljni i naše samopouzdanje se urušava.

Porodica i stilovi vaspitanja 

Primarna porodica i stilovi vaspitanja su jedan od glavnih faktora razvoja samopouzdanja (u nekom od narednih tekstova detaljno ćemo se osvrnuti na vaspitne stilove). Roditelji su prve osobe sa kojim dete ostvaruje interakciju, što je osnova za dalje funkcionisanje.

Uočeno je da topao i brižan odnos majke prema detetu već u prvim mesecima života utiče na to da dete sebe doživljava pozitivno, budući da se tada još uvek poistovećuje sa majkom. Takav odnos koji je pun ljubavi i prihvatanja omogućava detetu da razvija adekvatnu sliku o sebi. Roditelji koji su preterano strogi, često kažnjavaju decu, postavljaju nerealne zahteve, kao i oni koji su hladni i nezainteresovani za posledicu će kod svoje dece izazvati nesigurnost.

Roditelji bi trebalo od najranijeg detinjstva kod dece da podstiču razvoj socijalnih veština – da omoguće detetu druženje sa vršnjacima,da razgovaraju s njim o odnosima koje ima sa vršnjacima, da postavljanjem pitanja pomognu detetu da samo dođe do konstruktivnih rešenja određenih problema. Dete treba naučiti da se poredi jedino sa samim sobom, a to ćete učiniti tako što ga ni Vi sami nećete porediti sa drugima. Ako se dete stalno poredi sa najboljima, stvoriće sliku o sebi kao o neuspešnoj i nesposobnoj osobi. Omogućite detetu da se iskaže u različitim aktivnostima kako bi otkrila u čemu su dobra i udoživela uspeh. Ako im ne ide matematika, možda imaju talenta za pevanje, ples, crtanje, košarku. Nagrađujte njegov trud i zalaganje, a ne samo krajnji rezultat.

Potrebno je da dete razvije osećaj da ga volite bezuslovno. Svako dete je jako osetljivo na reči i grubost roditelja. I kada se ljutite zbog nekog neadekvatnog dečijeg postupka, dete mora znati da je voljeno i da ste Vi oslonac na koji uvek može da računa. Negujte toplu porodičnu atmosferu, izbegavajte svađe pred decom. Slušajte šta dete ima da Vam kaže, bez podcenjivanja i preuranjenih donošenja zaključaka. Kada kritikujete dete, radite to na sledeći način: 1) opišite ponašanje koje je kod Vas izazvalo ljutnju, 2) objasnite detetu zašto to nije prihvatljivo, 3) ali pokažite razumevanje i 4) stavite mu do znanja šta očekujete. Kritiku, dakle, usmerite ka ponašanju, a ne ka ličnosti deteta – umesto ,,Zao si i bezobrazan’’ recite ,,Nije u redu da ometaš sestru dok radi domaći’’; ili umesto ,,Nikada nećeš popraviti tu ocenu’’ recite ,,Znam da ćeš dati sve od sebe’’. Za svako vaspitanje neophodna su pravila, kontrola i doslednost, ali nemojte ići u krajnost koja će detetu uskratiti prostor da razvija samostalnost i dati mu poruku da nemate poverenja u njega i da je nesposobno. Kada donosite odluke koje se tiču njega, dajte mu pravo da bira između nekoliko opcija – kako želi da proslavi rođendan, šta želi da mu kupite od odeće, kako želi da postavi nameštaj u svojoj sobi.

Ako primetite da Vaše dete razvija neka pogrešna uverenja vezana za spoljašnji izgled, da usvaja pogrešne vrednosti, da ima pogrešnu percepciju sebe i sveta oko sebe, pomozite mu da izgradi zdraviju sliku, koja će pozitivno uticati i na samopouzdanje.

Bitna stavka u razvoju samopouzdanja je i sposobnost postavljanja i ostvarivanja ciljeva. Dete će tu životnu veštinu naučiti od Vas tako što ćete mu postavljati ciljeve koji su u skladu sa njegovim uzrastom i sposobnostima – koji ga neće demotivisati ukoliko su neostvarivi, odnosno ukoliko su ispod nivoa njegovih sposobnosti. Uključujte decu u aktivnosti koje podstiču saradnju, na primer, dajte starijem detetu zadatak da pomogne mlađem oko domaćeg.

Jako je važno da i sami budete optimistični, realni i da radite na svom samopouzdanju, kako bi deca u Vama imala pozitivan uzor.

 Nastavnici i sportski treneri

 Praksa pokazuje da deca koja ne razviju dobru komunikaciju sa autoritetima, počevši od vaspitača, preko učitelja, pa sve do nastavnika, i koja zbog toga stvore otpor prema instituciji (školi i učenju), uglavnom će postizati i lošiji uspeh. To posledično sužava i krug zanimanja kojim će moći kasnije da se bave.

Ako je učitelj/nastavnik prestrog, i postavlja zahteve koje dete ne može da ostvari, ono počinje da doživljava neuspehe i da gradi i usvaja sliku o sebi kao osobi koja ,,nije za školu’’. Ovde možemo pomenuti i prestroge trenere koji kod osetljive dece stvaraju otpor prema sportu. Mehanizmom introjekcije, negativna uverenja (o kojima više možete pročitati ovde) duboko se ukorenjuju i postaju sastavni deo ličnosti. Tako dete, a kasnije i odrastao čovek, počinje samog sebe da sputava i ograničava.

Stoga nastavnici, ma koliko želeli da izgrade autoritet, kako ne bi otišli u neku krajnost (autoritativnost) moraju raditi i na tome da individualno pristupaju svakom detetu.

 Vršnjačka grupa

Slika o sebi se formira i kroz odnose sa drugim osobama, ne samo sa članovima porodice. Sa polaskom u školu, deca počinju da se porede sa drugom decom, da uočavaju sličnosti i razlike između sebe i njih. Međutim, to postaje posebno izraženo tokom adolescencije kada mišljenje vršnjaka i status u vršnjačkoj grupi (prihvaćenost/odbačenost) postaju veoma važni, a neretko su i ključna tačka za kasnije vrednovanje sebe. Treba obratiti pažnju na to da se ipak postigne određena ravnoteža u uticajima odraslih i vršnjaka – tako što će poverenje između roditelja i dece već biti čvrsto ukorenjeno pre ulaska u pubertet i adolescenciju.

Samopouzdanje u ovom periodu je jedan od osnovnih uzroka uspeha, odnosno neuspeha. Nisko samopouzdanje u ovom periodu javlja gotovo kao redovna pojava, čak i onda kada nema konkretnog uzroka, i uglavnom se kasnije tokom sazrevanja prevaziđe (o razvoju niskog samopouzdanja kod dece i adolescenata više možete pročitati i ovde). Međutim, nikako ga ne treba zanemariti jer u određenom broju slučajeva u vezi je sa pojavom rizičnih ponašanja (o kojima više možete pročitati ovde), anksioznošću, depresijom, samopovređivanjem, pa, u najgorem slučaju, i suicidom.

Tokom adolescencije, deca se međusobno procenjuju na osnovu površnih karakteristika.

Fizički izgled postaje bitan, pa i najbitniji, faktor samopouzdanja, odnosno nesigurnosti. Budući da se putem medija naglašava važnost atraktivnog i provokativnog izgleda, posebno kod ženskog pola, tako se i kod mladih razvijaju nerealni standardi i očekivanja. Činjenica je i da su oni koji su ocenjeni kao ,,lepši’’, bolje prihvaćeni u društvu, jer se lepo i dobro poistovećuju. Veliki uticaj na samopouzdanje u ovom razdoblju imaju i društvene mreže, na šta ćemo se posebno osvrnuti u nekom od narednih tekstova.

Drugi važan faktor je sociekonomski status. Praksa pokazuje da deca iz srednjih i viših slojeva razvijaju viši nivo samopouzdanja nego njihovi siromašniji vršnjaci. To se prvo postiže kroz mogućnosti koje im se pružaju: mogu da se oprobaju u različitim aktivnostima, mogu da priušte privatne časove iz predmeta koji im ne ide, idu u bolje škole. Zatim, na samopouzdanje, odnosno na nesigurnost kod onih koji ne mogu da priušte, utiču i materijalne stvari – mobilni telefon, najnoviji model patika, markirana odeća, skupa šminka. U praksi su jako učestala surova zadirkivanja i podsmevanja na osnovu toga što je neko ,,kupio patike kod Kineza’’, zato što ima polovne udžbenike, glup telefon, nema novca za užinu. Međutim, još dalje od toga idu i uvrede na osnovu toga što neko nema mamu ili tatu ili zato što su mu roditelji razvedeni.

Ovakve stvari su gotovo nezamislive kod odraslih, ali kod dece empatija i socijalizacija nisu u dovoljnoj meri razvijene pa znaju da budu jako grubi jedni prema drugima. Uvređeno dete to veoma ozbiljno shvata i burno emotivno reaguje. Teško je objasniti mu da je takvo ponašanje drugih nezrelo i da zapravo govori o njima samima kada na takav način nekog povređuju.

Deci treba pomoći da nauče da uživaju u svojoj autentičnosti, u tome što po nečemu ,,iskaču iz kalupa’’, u tome što su svoja. Nema razloga da pate zbog nečeg što imaju drugi, jer i oni sami svakako imaju nešto svoje i drugačije.

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com