Kada kažemo vaspitni stil, pod tim podrazumevamo relativno trajan obrazac ponašanja roditelja na relaciji roditelj-dete koji se, pre svega, odnosi na vaspitne postupke putem kojih se ta interakcija uspostavlja i održava. Vaspitni stil je u direktnoj vezi sa razvojem ličnosti deteta i njegovih potencijala, njegovim osobinama, osećanjima, potrebama i ponašanjem.  S tim u vezi, jedna od glavnih funkcija u okviru roditeljske uloge, a može se reći i krajnji cilj, jeste formiranje socijalizovanog, zrelog, zadovoljnog i samostalnog potomka, sposobnog da se na prihvatljiv način suočava sa problemima koje nosi život. Treba skrenuti pažnju na to da vaspitni stil može proizilaziti i iz ličnih ambicija roditelja, ne nužno iz (ne)prihvatljivosti dečijeg ponašanja.

Koji vaspitni stilovi postoje?

Široko teorijski i praktično prihvaćena klasifikacija vaspitnih stilova na koju ćemo se u ovom tekstu osvrnuti počiva na dve dimenzije: 1) afektivnom vezivanju, odnosno emocionalnom odnosu, u okviru kog razlikujemo prihvatanje (toplinu) i odbijanje (hladnoću), i 2) bihejvioralnoj i psihološkoj kontroli, odnosno nadzoru, u okviru kog razlikujemo popustljivost i ograničavanje. Tako dolazimo do sledećih vaspitnih stilova:

Autoritarni vaspitni stil

Ovaj roditeljski obrazac podrazumeva s jedne strane izraženost dimenzije odbijanja, odnosno emocionalne hladnoće, i sa druge strane psihološko i/ili bihejvioralno ograničavanje. Autoritarni roditelji su strogi, zahtevaju od deteta potpuno konformiranje sa njihovim ličnim vrednostima, ,,vojničku’’ disciplinu, i kroz grubost pokazuju moć ukoliko je dete neposlušno. U vaspitanju dominira često prestroga kazna, dok je pokazivanje ljubavi uslovno, ograničeno, ili u potpunosti izostaje. U takvoj atmosferi, deca razvijaju izraženi strah od kritike, bivaju nesrećna i agresivna prema drugima ili sebi. Nemaju prostora za iskazivanje individualnosti i autentičnosti što tokom adolescencije može eskalirati u bes, inat, frustraciju, neproduktivni bunt, laganje, ili pak u izraženu nesigurnost, povučenost i apatiju.

Autoritativni vaspitni stil

Preovlađujuće dimenzije ovog stila su toplina i prihvatanje, ali i racionalna kontrola i zahtevi koji su adekvatno prilagođeni uzrastu deteta. Cilj kontrole jeste da se dete nauči samokontroli – usmerena je, dakle, isključivo ka neprihvatljivom ponašanju. Roditelji su odgovorni i postavljaju granice, ali pokazuju ljubav, razumevanje i toleranciju, ističući potrebu dvosmerne komunikacije i dogovora. Dečije mišljenje i osećanja se ne negiraju, samostalnost i kreativnost se podržavaju. Dete se razvija u autentičnu ličnost koja ne zanemaruje norme i obaveze. Ovakav vaspitni stil je podloga za razvoj socio-emocionalne zrelosti.

Permisivni vaspitni stil

Dominantna dimenzija ovog stila je toplina, ali ona nije praćena kontrolom i postavljanjem bilo kakvih granica i zahteva. Dečije aktivnosti su pod kontrolom isključivo njihovih ličnih impulsa. Roditelji se ne doživljavaju kao autoriteti. Kod roditelja je izgrađen stav da ispunjavanjem svih želja detetu pokazuju svoju ljubav, što je najčešće posledica ili potrebe da deci obezbede sve ono što oni sami nisu imali u detinjstvu, ili težnje da na taj način deci nadomeste to što, na primer, provode jako malo vremena sa njima. Dete je prezaštićeno i raste ,,pod staklenim zvonom’’ – roditelj često obavlja sve umesto deteta (piše mu domaći, sređuje sobu, i slično). Kao posledica, kod dece se razvijaju razmaženost, egoističnost i egocentričnost, nesigurnost, izražena površnost i manipulativno ponašanje u socijalnim relacijama. Bilo kakva pravila, na primer u školi ili vršnjačkoj grupi, postaju izvor frustracije, nezadovoljstva i besa.

Indiferentan vaspitni stil

Ovaj stil podrazumeva, s jedne strane, emocionalnu hladnoću prema detetu, a sa druge strane i nizak nivo kontrole i zahteva. Interakcija na relaciji roditelj-dete svedena je na minimum. Odnos je površan i može se reći da se svodi isključivo na pružanje materijalnih uslova detetu, dok se emotivni odnos zanemaruju. Preovladava stav ,,dete ima svoj život, ja imam svoj’’. Roditelji uglavnom nisu upućeni u to gde se dete kreće i sa kim se druži, i ,,nemaju vremena’’ da se time bave. Ovaj vaspitni stil je veoma pogodno tlo za razvijanje poremećaja u ponašanju i delinkvenciju. Kod ove dece takvo ponašanje zapravo postaje disfunkcionalan način skretanja pažnje roditelja i okoline na sebe, što im bazično nedostaje.

Navedeni vaspitni stilovi se u praksi neće često sresti u takvom doslovnom obliku, već je najčešće prisutna kombinancija njihovih karakteristika. Takođe, česta pojava je i to da jedan roditelj primenjuje jedan vaspitni stil, a drugi roditelj drugi. Odgovor na pitanje kako se najpravilnije postaviti prema detetu u različitim fazama njegovog odrastanja teško je dati. Vaspitanje je dinamičan proces koji zavisi od brojnih faktora i njihovog sadejstva – crta ličnosti i deteta i svih članova porodice koji učestvuju u vaspitanju, broja članova porodice, doslednosti i ciljeva vaspitanja, socioekonomskog statusa. Međutim, nikada ne treba zanemariti značaj ljubavi, sigurnosti, podrške, razumevanja, ali ni discipline, poštovanja pravila i postavljenih granica na putu ka razvoju zrele i socijalizovane ličnosti.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vaš psiholog tim

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com