Faze žalovanja nakon smrti člana porodice

Smrt člana porodice značajno utiče na osobu koja doživljava gubitak. Bez obzira na kulturu, tradiciju, povezanost članova porodice, gubitak se smatra individualnim, jedinstvenim iskustvom za svaku osobu, kao i krizom kroz koju prolazi čitava porodica. Nakon smrti, sledi prirodan proces žalovanja. Međutim, ponekad zbog različitih faktora, ovaj proces može biti blokiran ili “zaleđen u vremenu”. Kada se to dogodi, ispoljavaju se posledice po funkcionisanje pojedinca i čitave porodice.  Prirodno je da se kao prva reakcija javlja poricanje, a zatim i potreba da se “o toj temi ne priča”, kako bi se zaštitile druge bliske osobe.

Žalovanje, kao prirodan proces, nema tačno određenu tačku u kojoj će se okončati. U zavisnosti od uloge koju je umrla osoba imala za života (majka, otac, dete, osoba na koju je porodica finansijski oslonjena, osoba koja je brinula o svima…), porodica će lakše ili teže da se organizuje i raspodeli uloge. Takođe, okolnosti smrti imaju uticaj na tok i proces žalovanja. Porodica najčešće kroz rituale, priče i reorganizaciju pronalazi načine da da značenje gubitku i nastavi dalje sa životom.

Koje faze žalovanja postoje?

Faze normalnog procesa žalovanja obuhvataju pet stadijuma, fleksibilne su i ne moraju se odigravati utvrđenim redosledom, kao što nije nužno da porodica prođe kroz sve navedene faze.

1. Poricanje i izolacija – prva reakcija je poricanje realnosti situacije kako bi se izbegle preplavljujuće emocije i šok. Ova faza je privremena odbrana u kojoj osoba može izgledati neprirodno smireno, biti fokusirana na dužnosti i obaveze u bolnici ili organizaciju sahrane;
2. Bes – slabljenjem poricanja i izolacije dolazi do reaktivacije realnosti i bola. Intenzivne emocije i osećaj ranjivosti prelaze  u bes. Bes ne mora biti jasno usmeren i praćen je osećanjem krivice;
3. Vraćanje kontrole – normalna reakcija na osećanje bespomoćnosti je težnja da se izgubljena kontrola vrati. U ovoj fazi kultura i religija igraju značajnu ulogu;
4. Depresija – reakcija vezana za gubitak, gde su dominantni tuga, kajanje i intimni vid odvajanja od umrle osobe;
5. Prihvatanje – u ovoj fazi dominiraju povlačenje i mir. Ovaj period se razlikuje od depresije i uključuje zapravo reorganizaciju relacija i šire socijalne mreže Gubitak dobija svoje mesto i smisao u iskustvu porodice.

Šta otežava proces žalovanja?

Žalovanje može biti zakomplikovano i kao takvo, tema zbog koje se osoba obraća za psihoterapijsku pomoć.

• Situacione okolnosti gubitka (iznenadan ili očekivan gubitak) – usled iznenadnih gubitaka članovi porodice često imaju osećanje krivice, premotavaju okolnosti gubitka iznova, kako bi uhvatili trenutak u kom su mogli da uvide da nešto nije uredu i da reaguju drugačije; smrt usled hronične bolesti je za razliku od prethodno navedenog slučaja obezbedila je vreme da se porodica oprosti i kaže šta je želela umirućem članu. Međutim, ponekad se javljaju suprodstavljena osećanja, neretko praćena krivicom, kako je čitava porodica iscrpljena trajanjem i težinom bolesti. Članovi porodice mogu verovati da se osoba spasila, ali istovremeno osećati i krivicu što tako misle;
• Nasilne smrti – reč je o smrtima u ratnim okolnostima, saobraćajnim nesrećama, kao i o ubistvima. Ljutnja koju porodica oseća u ovakvim okolnostima može je blokirati u procesu žalovanja, kako se ne oprašta, već traži osvetu, održavajući na taj način prisustvo duha u porodici;
• Suicid (samoubistvo) – predstavlja jedan od najtežih gubitaka sa kojima se porodica može suočiti. Porodica je suočena sa besom, snažnim osećanjem krivice, sramotom i često osudom od strane društva, što porodicu vodi put izolacije;
• Gubitak deteta – gubitak koji predstavlja jedan od najkompleksnijih događaja u porodici, uz mnogobrojne komplikacije u odnosima i na nivoima ličnog funkcionisanja.
• Nesiguran gubitak – osoba je fizički odsutna, ali psihološki prisutna. Čest je slučaj u periodima ratova. Takođe, pod ovim gubitkom se podrazumevaju i gubici psihičkih funkcija, gde je obrnuta situacija, odnosno osoba je fizički prisutna.
• Nepriznati gubitak – uključuje smrti usled abortusa, smrti novorođenčadi, smrti partnera sa kojima je postojala izvanbračna veza, smrti kućnih ljubimaca…

Kako psihoterapisjki proces može biti od pomoći?

Otvaranje priče o gubitku sprečava stvaranje tajne koja postaje teret sa kojim svako uči da se nosi na svoj način. U psihoterapijskom procesu, porodica se podržava da govori o osećanjima, čime se izbegava zaleđivanje žalovanja koje može naličiti umrtvljivanju zajedno sa umrlim članom porodice. Psihoterapeut prati ritam porodice, zajedno sa njom traga za ritualima, ispituje uverenja, religiju, promene koje su nastale nakon smrti. Moguće je da osoba koja je bila religiozna, nakon smrti bliske osobe odbaci religiju, čime na određeni način doživljava dvostruki gubitak. Ponekad će poželeti ponovo da se vrati religiji, ponekad ne. U svakom slučaju, moguće je osmisliti rituale, one koji simbolizuju i gubitak, a kasnije i nastavak života. Dok traju faze prirodnog psocesa žalovanja, psihoterapijski proces je samo podrška. Ukoliko je žalovanje zaleđeno, neobrađeno, limitira porodicu u razvoju, dovodi do ispoljavanja raznih simptoma kod članova porodice, psihoterapijski rad podrazumeva kompleksniji proces u kom se i dalje prati individualni ritam i tempo porodice, ali se i otvaraju značajne teme koje su ostale neobrađene.

Mr Anđelka Jelčić

specijalni pedagog i porodični savetnik

Vaš psiholog tim

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com