Svaka hronična bolest, kao i karcinom, ima dramatičan uticaj na život porodice. Izazovi sa kojima se i obolela osoba i članovi njene porodice suočavaju su mnogobrojni. Ranjivost ili otpornost porodičnog sistema zavise od same vrste bolesti, porodične organizacije, faze životnog ciklusa u kom je porodica, faze tretmana, podrške koju porodica dobija.

Da li je psihoterapija korisna za obolelu osobu i članove njene porodice?

Psihoterapija bi trebala biti neizostavni deo sistema podrške kako oboleloj osobi, tako i drugim članovima porodice. Iako se često posmatra kao da je upućivanje na još jedno stručno lice nova rana koja se nanosi, zapravo predstavlja samo sistem podrške kojim se izlazi u susret na neodgovorene psihološke potrebe. Anksioznost, depresivnost, stres neizvesnosti koju bolest nosi, su stanja koja prate čitav tok razvoja bolesti, ujedno i fazu oporavka. Ideja da će se neko pomoći i sa težinom osećanja, a ne samo sa težinom fizičke patnje prouzrokovane bolešću, značajno doprinose da se osoba oseća da ima svoj sistem podrške. Prateći tempo koji je ipak diktiran bolešću, terapeut i klijent zajedno planiraju svoje susrete, uz fleksibilnost i toleranciju da će neki od susreta zakazati za drugi put.

Šta očekuje obolelu osobu u psihološkom smislu?

Poricanje pri susretu sa bolešću i njenim mogućim ishodima je proces kroz koji svaka osoba prolazi. Iako je upućena u bolest, program lečenja, moguće ishode, to ne umanjuje postojanje težnje da se ne prihvati ponuđena realnost. Ipak, postoji poricanje koje dodatno otežava tok bolesti. Njegova destruktivnost ogleda se u odlaganju termina zakazanih kod lekara, nedostatku angažovanja, praćenja datih smernica od lekara, sve sa ciljem izbegavanja. Ovakvo poricanje je zapravo životno ugrožavajuće i ostvaruje negativan uticaj na članove porodice, kreirajući osećaj nemoći, krivice, frustracije. Emocionalno porocanje, s druge strane, predstavlja način na koji se osoba usmerava na pozitivne ishode bolesti, ali istovremeno sledi smernice date od lekara specijalista, komunicira sa porodicom o ponuđenim tretmanima i opcijama, čime se čitav porodični sistem angažuje, vraćajući osećaj moći, snaga, mogućnosti, načina angažovanja.

Ambivalentnost je još jedna od očekivanih pojava, koja kao i prethodno navedeni mehanizam zaštite, može značajno otežavati proces lečenja. Obolela osoba, ili cela porodica zajedno, jednog dana mogu doneti odluku, a sledećeg je već odbaciti. Važno je shvatiti da se ovakvi procesi odvijaju zbog strepnje i straha od težine ishoda tretmana, nepoznatih reakcija na tretman, straha od slike sa kojom će se svi suočiti. Najkorisnije je prihvatiti misli i osećanja koje porodicu dovode do ambivalentnog ponašanja i o tome razgovarati sa lekarom specijalistom.

Osećaj nemoći i gubitka kontrole kroz promenu slike o sebi koji su ranije imali ponekad mogu biti jako izraženi. Kroz psihoterapijsku podršku osoba se usmerava na snage koje su joj preostale, razdvaja se stopljenost kompletne slike o sebi sa bolešću. Ovaj proces je veoma značajan jer uključuje “dozvolu” da osoba odtuguje za ulogama koje možda više ne može ispunjavati, a ispoljavanje ovih emocija sprečava da se psihičko stanje zakomplikuje do mere koja zahteva uključivanje terapije lekovima.

Potreba da se ispriča sopstvena priča je važna. Svaka osoba ima različitu životnu priču, bez obzira što ih bolest na neki način zbližava. Pričanje životne priče pokreće emocionalne reakcije i podstiče osobu da razmišlja i o sopstvenim snagama i o snagama koje joj drugi mogu pružiti kao mreža podrške. Telo, kao i um ima svoj glas, svoju priču koju je potrebno slušati i pratiti kako pre razvoja bolesti, tako i tokom bolesti. Osluškivanje tišine, bola, patnje i izgovaranje onoga što telo oseća. Ukoliko osoba ima podršku tokom ovog procesa i sama će lakše prihvatiti promene vezane za telo.

Bez obzira na sličnosti koje postoje, ili čak na istu dijagnozu, saznanje da osoba boluje od karcinoma je različito za svaku osobu, za svaku porodicu. Iskustvo porodične istorije, u kojoj je možda već neko bolovao od karcinoma, preminuo ili preživeo, porodične priče o brizi, težini bolesti, posledicama, postojanju ili nedostatku mreže podrške, značajno utiču na to kako će osoba doživeti sopstvenu dijagnozu. Prisustvo psihoterapijske alijanse, udruženja koje se pravi da bi se istakle snage, naučile tehnike relaksiranja, samnjile anksioznost i depresivnost, usmeravanja na sliku o sebi koja je jedinstvena uprkos bolesti, odbacilo nekorisno breme krivice, odbacili sistemi verovanja koji su postojali u istoriji, a čije prisustvo u “ovde i sada” nije korisno, trebalo bi biti neizostavni deo mreže podrške i oboleloj osobi i članovima porodice.

Mr Anđelka Jelčić