Dijagnoza maligne bolesti je veoma veliki stres i za obolelu osobu, ali i za njenu porodicu. Nepredvidive promene u porodičnom identitetu, ulogama i svakodnevnom funkcionisanju, članovima porodice donose depresivnost i anksioznost u talasima različitih intenziteta. Uticaj ovih talasa može se značajno redukovati dozvolom da se u porodici otvoreno ispoljavaju osećanja, usmeravanjem na rešenja problema, direktnom komunikacijom i razmenom informacija.

O čemu članovi porodice najviše brinu i šta može pomoći?

Da li će bolest napredovati? Prilikom primare dijagnoze, javlja se intenzivan osećaj straha i brige, usmerenih na prognozu i ishod bolesti. Nepredvidivost i neizvesnost bolesti doprinose osećaju gubita kontrole i rezultuju osećajem bespomoćnosti. Informisanje, traženje podrške od lekara, razmena iskustava sa drugim porodicama, može biti od značajne pomoći u prevazilaženju osećaja potpune nemoći pred bolešću.

Kako pomoći oboleloj osobi da se nosi sa emocionalnim efektima bolesti? Smatra se da je ovo jedan od najtežih zadataka supružnika. Znati kako pomoći nije nužno, obzirom da se i porodica po prvi put suočava sa ovakvim izazovom. Ipak, kritičnost prema sebi, umesto traženja pomoći i edukovanja, može dovesti do osećaja nepripremljenosti da se ispune postavljeni zahtevi, do potiskivanja sopstvenih osećanja, što posledično dovodi do povišenja anksioznosti i depresije. Ukoliko par ima decu, supružnik će takođe biti zabrinut za emocionalno stanje dece. Normalizovanje nepripremljenosti kao dela odgovora na šok i stres, usmeriće članove porodice na traženje stručne podrške i pomoći, istovremeno ih štiteći od začaranog kruga anksioznosti i depresije.

Kako sa promenama u dnevnoj rutini? Mnogi članovi porodice moraju preuzeti dodatne odgovornosti i uloge. Ovo se odnosi na poslovne obaveze, brigu o deci, prijateljstva, šire socijalne kontakte. Dnevna rutina je usklađena sa promenama toka bolesti. Delegiranje nekih obaveza i oboleloj osobi, samo će joj pomoći, osećaće viši nivo kontrole, kao da joj bolest ne oduzima sve. Nasuprot tome, preterano zaštićivanje, čak i tamo gde nije potrebno, može obolelu osobu navesti da se oseća suvišno, ili kao da je teret.

Čega se svi članovi porodice plaše i šta može pomoći?

Gubitak odnosa – predviđanje gubitka je početak procesa žalovanja, uključuje suočavanje sa tugom, besom i zamišljanje života bez obolelog člana porodice. Strah je pokrenut idejom o gubitku jedinstvenog odnosa koji imaju, osećajem gubitka jednog dela sebe (npr. gubitak uloge bračnog partnera). Ovaj strah često dovodi do dve suprotne potrebe: da oboleloj osobi bude udobno, da ne trpi bol i potrebe da bude budna, svesna, kako bi izbegli strah od suočavanja sa gubitkom odnosa.

Šta je korisno? Pružanje podrške članovima porodice da se suoče sa ovim strahom. Pronalaženje bezbednog odnosa u kom se strah može istražiti, u kom se mogu ispoljiti sva osećanja i sve zamisli. Tokom trajanja ovog straha potpuno je normalno da postoje različite fantazije nad kojima se žaluje. Nedostatak podrške može dovesti do osećaja krivice zbog fantazija, pojačane anksioznosti ili depresije.

Gubitak kontrole – prirodan osećaj tokom suočavanja sa bolešću, kada se ne može učiniti ništa da se bolest zaustavi ili spreči. Pokreće mnoga osećanja, uključujući i bes. Bes je usmeren i prema sebi, kroz pitanje što ne mogu učiniti više, ali i prema lekarima i drugom medicinskom osoblju. Za osobe koje nikada ranije nisu u iskustvu imale smrt bliske osobe, osećaj gubitka kontrole može biti preplavljujuć.

Šta je korisno? Vratiti kontrolu u aspektima života u kojima je to moguće, uvažiti sopstvene napore da se oboleloj osobi pomogne, iskazati svoja osećanja, tražiti podršku u realizaciji drugih životnih zadataka.

Strah od tugovanja posebno je izražen kod članova porodice koji su navikli da funkcionišu po principu potiskivanja svojih osećanja, kako bi se zaštitili od bola. Intenzivna osećanja koja se od jednom ispolje mogu delovati zastrašujuće. Otvaranje potisnutih osećanja može dovesti do depresije, anksioznosti, niske tolerancije na frustracije, besa, preokupiranosti mislima i strahom, teškoća u donošenju odluka. Ovo je takođe deo procesa tugovanja. Ukoliko se stanje obolele osobe pogoršava, izbegavanje i potiskivanje više nisu od koristi, kako je svakodnevnica izmenjena.

Šta je korisno? Tražiti pomoć, biti u sigurnom okruženju, u sigurnoj relaciji u kojoj će sva osećanja, uključujući i ljutnju i bes, biti prihvaćena, gde će postojati prihvatanje bez obzira na reakcije.

Strah od bola i patnje odnosi se na predviđanje patnje kroz koju oboleli član porodice prolazi. Ovo iskustvo takođe može biti preplavljujuće u emotivnom smislu i dovesti do nepromišljeniih odluka.

Šta može pomoći? Rana edukacija, upućenost članova porodice u tok i prognozu bolesti može omogućiti blagovremeno adaptiranje na nju.

Psihoterapijska podrška članovima porodice osobe obolele od maligne bolesti smatra se vrlo značajnom. U sigurnom okržuenju mogu ispoljiti sva svoja osećanja i misli, dobiti neophodnu podršku i osnažiti se. Maligne bolesti nisu samo individualni problem, već kriza koju osećaju svi članovi porodice.

Ukoliko neki član vaše porodice prolazi kroz maligno oboljenje a vi osećate teškoće da se nosite sa tim na psihološkom nivou možete se prijaviti za grupnu psihoterapiju koja se upravo bavi ovim problemom. Više o tome možete pročitati OVDE .

Mr Anđelka Jelčić

dipl. spec. pedagog i porodični psihoterapeut

Vaš psiholog tim

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com