Mnogi teoretičari pokušavali su da što preciznije odrede pojam agresivnosti. Opšteprihvaćena definicija agresivnosti ne postoji. Moglo bi se reći da kod svake osobe postoji fiziološki, urođeni potencijal ka agresivnom reagovanju kada se oseti ugroženo, ali da se agresivno ponašanje uči kroz iskustvo i socijalne interakcije. Tako, na primer, From razlikuje benignu agresivnost kao urođeni, odmbrameni instinkt svih živih bića, i, s druge strane, malignu agresivnost koja za cilj ima da svesno naudi i nanese štetu drugom živom biću, a koja je svojstvena isključivo ljudima. Maligna agresivnost će se razviti ukoliko se agresivni potencijal ne usmeri i ne oblikuje na socijalno prihvatljiv način. U tome značajnu ulogu igra razvijanje samokontrole od najranijeg detinjstva, odnosno učenje odlaganja zadovoljstva, pravilnog odgovora na lične nagone, kao i usvajanje uvida izmedju uzroka i posledice.
Kognitivna teorija naglašava da agresivno ponašanje nastaje kao rezultat pogrešnog tumačenja spoljašnjih draži – kroz sopstvena disfunkcionalna, iracionalna uverenja. Prema bihejvioristima, agresivnost proizilazi iz nezadovoljenja ličnih potreba, odnosno iz nagomilane frustracije i niske tolerancije na istu. Prema Bandurinoj teoriji učenja po modelu, agresivnost se usvaja kao posledica posmatranja agresivnih modela (iz bliskog okruženja ili uzora iz medija, literature, igrica) koji ne bivaju kažnjavani, ne snose srazmerne posledice, ili čak bivaju nagrađeni, glorifikovani (mada je i izostanak bilo kakve reakcije sam po sebi pozitivno potkrepljenje neprihvatljivog ponašanja!). Dakle, agresivno ponašanje se ustaljuje kroz posmatranje, imitiranje i ponavljanje iz situacije u situaciju.
Od koga se uči agresivnost?
Porodica. Porodica je prvo i osnovno socijalno okruženje deteta. Veliki broj istraživanja pokazuje da deca, adolescenti, a kasnije i odrasli ljudi koji su skloni agresivnom ponašanju potiču iz porodica u kojima je negovan jedan od disfunkcionalnih načina vapitanja: autoritaran, permisivan ili indifirentan, dok su deca čiji roditelji imaju autoritativan vaspitni stil u znatno manjem riziku od ispoljavanja agresivnih tendencija. Detaljnije o svakome od njih pročitajte ovde. Roditelji kojima je svojstven autoritaran vaspitni stil ne pridaju važnost pokazivanju ljubavi, topline i naklonosti prema detetu, dok su, s druge strane, izraženo netolerantni na bilo kakvu grešku i to pokazuju kroz grubost, kako verbalnu tako i fizičku. Određeni broj dece na to odgovara kroz bes, bacanje stvari, vikanje, histeričan plač, ali ujedno i uče da je roditelj na taj način od njih dobio ono što je želeo. Zatim i sama deca to ponašanje počinju da primenjuju van kuće, jer, u stvari, drugačije i ne umeju da zadovolje svoje potrebe. Kada dete raste u porodici u kojoj dominira permisivan vaspitni stil, postoji verovatnoća da neće ovladati samokontrolom, da neće na odgovarajući način kanalisati svoje agresivne impulse, te da će sve ono što želi a ne dobije postati izvor frustracije. Kada roditelji imaju indifirentan vaspitni stil, dete može razviti uverenje da im samo negativnim ponašanjem može privući pažnju (tzv. negativnu pažnju) i dobiti njihovu reakciju te može razviti agresivnost u nekom obliku.
Škola i vršnjačka grupa. Škola je, takođe, jedan od osnovnih faktora socijalizacije. Kako može uticati na usvajanje agresivnog ponašanja kod dece i mladih? Školski sistem često ne sankcioniše agresivno ponašanje na adekvatan način. Nije retkost da ono prođe neprimećeno, da ne naiđe na pravilnu reakciju i ne snosi odgovarajuće konsekvence. Tako, na primer, dete koje je žrtva vršnjačkog nasilja od sistema dobija poruku da je u redu, ili čak jedini način da zaštiti sebe, taj da na nasilje odgovori nasiljem. S druge strane, i dete koje posmatra svoje vršnjake koji ono što žele dobijaju kroz agresivnost, i za to ne bivaju kažnjeni, može početi i samo da razmišlja da je to prihvatljiv način ponašanja.
Mediji. Elemente nasilja uočavamo u svim medijskim formama – u gotovo svim televizijskim žanrovima, u video igricama, senzacionalističkim novinskim člancima. Deca često u medijima nalaze svoje uzore koje imitiraju. Obimnom studijom televizijskog programa zaključeno je da čak tri četvrtine likova koji ispoljavaju agresiju ne biva kažnjeno na bilo koji način. Takođe je ustanovljeno i da gledanje nasilnih sadržaja utiče na otklanjanje inhibicija u ponašanju jer dolazi do desenzitizacije na agresivnost, čak i kod dece koja je ranije nisu ispoljavala.
Možemo da zaključimo, dakle, da učenje igra veliku ulogu kada je u pitanju agresivno ponašanje. To nam, međutim, govori i da se ono može eliminisati i zameniti ako se agresivna osoba nauči novom, prosocijalnom ponašanju. Da li u svom okruženju imate osobu za koju možete reći da je agresivna? Da li možete da zaključite kako je naučila to da bude?
Mr Andjela Zlatković
specijalni pedagog i KBT savetnik
Vaš psiholog tim
kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417
kontakt za zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com
