Intimnost predstavlja sposobnost da se sa drugom osobom ostvari bliskost, privrženost i povezanost. Povezanost se ostvaruje kroz polja intelektualne razmene (sposobnost da se dele misli i ideje sa partnerom), emocionalne razmene (sposobnost da se izgovore osećanja i da se ponašanja usklade sa njima), seksualne povezanosti (sposobnost da se razotkrije sopstvena seksualnost), kao i na iskustvenom polju (razmena svakodnevnih iskustava).

Većina ljudi bar u jednom delu svog života traga za ljubavlju i povezanošću sa partnerom, ali istovremeno može imati i strah od toga da zaista budu voljeni. Strah od intimnosti se manifestoje kroz problem da osoba uspostavi privrženost i vezivanje za partnera u emotivnoj vezi. Osoba koja se bori sa ovim strahom zapravo ne želi da bude sama i da se sklanja od odnosa, ali na određene načine može odgurnuti bliske osobe od sebe ili sabotirati partnerski odnos tako da ipak dođe do njegovog kraha.

Ovakav strah se često povezuje sa nesigurnim obrascima vezivanja (atačmenta), koji može biti posledica zapostavljanja ili zlostavljanja u period detinjstva, povreda bliskih odnosa tokom odrastanja (odlasci značajnih osoba, vršnjačko nasilje, disfunkcionalnosti u porodici i dr.). Kao i kod drugih strahova, način prevazilaženja ovog straha je kroz suočavanje, izlaganje sopstvene vulnerabilnosti kako bi se pokrenule neaktivirane snage ličnosti.

Ranjivost i strah od intimnosti nisu isto, odnosno, osoba može biti spremna da pokaže pravu sliku o sebi svetu, ali razviti otpor ili strah kada treba ući u bliske emocionalne odnose.

Odakle potiče strah od intimnosti?

Strah od intimnosti može imati koren u strahu od napuštanja. Napuštanje se moglo realno odigrati u periodu detinjstva od strane roditelja ili druge bliske osobe, te se očekuje ponavljanje ovakvog scenarija i sa partnerom. Napuštanje je moglo biti fizičko ili emocionalno, odnosno psihološko (depresija roditelja ili druga psihička ili fizička problematika);

Strah od kontrole, dominacije i gubitka sebe pri ulasku u vezu, takođe može blokirati bliske emocionalne odnose;
Povišena anksioznost-strah od intimnosti može biti deo socijalne fobije, ili socijalne anksioznosti;

Strah od osude od strane drugih, strah od odbacivanja, ismejavanja, strah od dodira, kao deo specifične fobije, može se pojaviti kao deo straha od intimnosti.

Psihološke odbrane se održavaju i kroz samodovoljnost, kroz navike koje su fokusirane na samački život, kao i kroz adaptacije na život koje nisu održive u odraslom dobu. Prošla iskustva, posebno dinamika odnosa sa roditeljima i drugim bliskim osobama, utiču na to kako biramo partnere, kako procenjujemo ljude kojima se približavamo, kako se ponašamo u emotivnim odnosima.

Faktori rizika: fizički prisutni, emocionalno nedostupni roditelji (primljena je poruka da se dete ne može osloniti na roditelja); gubitak roditelja (smrt, razvod-strah od napuštanja je povezan i sa drugim mentalnim problemima i težim ostvarivanjem atačmenta u odraslom dobu); hronična fizička bolest roditelja (poruka detetu da se mora osloniti na sebe, stati ranije nego što treba u cipele odrasle osobe), psihička bolest roditelja utiče na atačment deteta kao i na koping strategije u kasnijoj životnoj dobi; alkoholizam jednog ili oba od roditelja ili druge bolesti zavisnosti (zavisnička porodica je uvek pogođena nedostatkom odgovornosti i nezdravim egocentrizmom, tajnama-kada se zavisnost skriva u okviru porodice, ili kada porodica liči na autobusku stanicu, neretko i nasiljem); emocionalno i verbalno nasilje (deca koja su bila izložena uvredama i povredama ličnosti teško bilo šta dele sa drugima, osećaju povišenu ranjivost u partnerskim odnosima).

Još neki od značajnih faktora koji se ne povezuju samo sa porodicom porekla odnose se na istoriju trauma, depresije, na povrede od drugih značajnih osoba (učitelji, rođaci, vršnjaci).

Čega se osoba zapravo plaši?

Anksioznosti koja se podiže sa bliskošću (prirodna reakcija koja se dešava kada smo uključeni u nešto do čega nam je zaista stalo), pobuđivanja tuge i povređenosti koja je povezana sa prošlošću, suočavanja sa deidealizacijom partnera, sa realnošću koja nije ista kao u mašti, suočavanja sa nemogućnošću konstantnog perfekcionizma u odnosu, sa razotkrivanjem sopstvenih slabosti i mana, sa strahom od životnih zadataka koji se pojavljuju sa razvojem partnerskog odnosa (zajednički život, brak, deca…). Partnerski odnos provocira stare strahove od napuštanja, čini osobu ranjivijom, ujedno pozivajući i njene potencijale da deluju. Osoba se nalazi na nepoznatom, novom terenu, zbog čega se može osećati izloženo riziku, posebno ukoliko nosi uverenje što više voli i što joj je više stalo rizik je veći. Realno to i jeste tako, ali ujedno raste i poverenje u sopstvene sposobnosti da se rizici uspešno prevaziđu.

Strah od razotkrivanja da osoba zapravo nije vredna ljubavi dolazi iz preterane samokritičnosti, od glasa unutrašnjeg kritičara koji osobu tretira kao da nije dovoljno dobra da bi bila voljena.

Šta je unutrašnji kritičar i koja je njegova uloga u strahu od intimnosti?

Unutrašnjeg kritičara predstavljaju destruktivne misli o samoj osobi ili o drugima. Unutrašnji kritičar može kreirati unutrašnje dijaloge u kojima pobeđuje ličnošću koju kritikuje i omalovažava, povređuje. Iskazuje nepoverenje prema ličnosti i drugima, samokriticizam, samo-poricanje, odvlači od aktivnosti usmerenih ka cilju. Napada svaki segment života, samopouzdanje, al ii bliske intimne veze.

Glas unutrašnjeg kritičara u partnerskom odnosu odražava se kroz rečenice poput: Nikada nećeš naći nikoga, ostaćeš sam/a, on/a ne mari zaista za tebe, previše je dobar/dobra za tebe, čim te upozna ostaviće te, moraš ostati u kontroli, nije tvoja krivica što se tako oseća, ne otvaraj se previše, budi na oprezu, samo želi da te povredi, nisi dovoljno zanimljiv/a… Prisutne su i generalizacije i predrasude, kao što su: Muškarci su bezosećajni, žene su previše zahtevne, muškarcima je stalo samo do društva i do seksa, žene samo traže pažnju, većina ljudi se razvede, veze svakako uvek završe tako da neko ostane povređen, dobro je biti sam i brinuti o sebi, nije ti potreban partner, ne veruj mu.

Ove misli su neprijatne, ali su ujedno i poznate, što ih čini sigurnim terenom. Kada partner vidi osobu drugačije od njegovog unutrašnjeg kritičara, može se pojaviti defanzivnost, nepoverenje, želja za begom, jer su stara uverenja poznata i sigurna, a promena bolna i neizvesna.

Kako se manifestuje glas unutrašnjeg kritičara?

Ponašanjem u partnerskom odnosu: ulaskom u ulogu žrtve, uzdržavanjem od pokazivanja interesovanja, privrženosti, seksualnosti, zajedničkih aktivnosti, čestim ulaskom u konflikte i odbacivanjem partnera, tišinom, odsustvom komunikacije, projektovanjem sopstvenih unutrašnjih sadržaja na partnera, stalnom kritikom usmerenom na partnera.

Ponašanjem kada je osoba sama: nedostupnošću za potencijalne partnere, izolovanjem sebe, uveravanjem sebe da nije dovoljno dobra ili da drugi nisu dovoljno dobri, strahom od otvaranja sebe i predstavljanja svojih potreba i želja.

Osoba koja ima strah od intimnosti može iskazivati jaku želju da bude u emotivnom partnerskom odnosu, a ipak imati ponašanja koja je odvode od toga, koja su potpuno suprotna cilju. Sabotiranje veze se dešava onda kada je osoba zaista ceni, kada na osnovu svog vrednosnog sistema vrši procenu da joj je stalo. Česta je rečenica da nije problem izaći i sresti nekoga, već sama bliskost, moment kada se veza proceni kao vredna.

U biti straha leži ideja da osoba nije vredna ljubavi, da se mora dokazati kao dostojna ljubavi i biti perfektna. Preterani rad, kao i druge forme perfekcionizma, mogu oterati partnera.

Poteškoće sa iskazivanjem sopstvenih potreba još jedan su od obrazaca ponašanja. Iz ovoga proizilazi neadekvatna podrška, kako partner ne razume šta su zaista potrebe druge osobe. Niko ne može čitati misli, te potrebe ostaju neispunjene, što vodi konstantnoj frustraciji.

Sabotiranje partnerskog odnosa može ići u različitim pravcima, od stalnog kritikovanja partnera, kreiranja slike o partneru kao o osobi nedostojnoj ljubavi, pronalaženje mana kod partnera, sumnjičavo ponašanje, optuživanje za događaje koji se nisu realno odigrali.

Strah od fizičkog kontakta ispoljava se ili kroz izbegavanje kontakta, iskazivanje straha i neprijatnosti od istog, ili kroz stalno traženje fizičkog kontakta.

Kako se prevazilazi stah od intimnosti?

Identifikovanjem obrazaca misli i ponašanja;

Sagledavanjem istorije partnerskih odnosa: koje su karakteristike i kvaliteti koji se traže kod partnera, koje negativne osobine se ponavljaju, da li se određeni partneri biraju samo da bi se potvrdilo nezadovoljstvo i neuspeh partnerskih veza, ili da bi podlegli generalizaciji i predrasudama? Da li se partnerski odnosi često završavaju iz istih ili sličnih razoga?

Suočavanjem sa unutrašnjim kritičarem: šta je glas unutrašnjeg kritičara (izlistati sve poruke) vs. šta je zapravo moje mišljenje o vezi; šta unutrašnji kritičar govori o mom partneru vs. šta ja mislim o partner; šta unutrašnji kritičar misli o vezama vs. šta ja zapravo mislim o vezama. Na ovaj način mogu se steći uvidi kako unutrašnji kritičar utiče na svakodnevnicu veze;

Razotkrivanjem destruktivnih misli i ponašanja koje partneri mogu imati jedno ka drugome: otvoreno govoriti šta su misli koje razaraju odnos, ali uz preuzimanje odgovornosti za prisustvo glasa unutrašnjeg kritičara;

Izlaskom iz zone poznatog lošeg: rizikovanjem, alternativnim ogledalima (prijatelji, mreža podrške);

Osnaživanjem sebe: poverenjem da se povredjenost može prevazići, normalizovanjem bola kao rizika koji ide uz značajne emotivne veze, fokusiranjem na sopstvene snage;

Kontrolisanjem sopstvenog ponašanja: prepoznavanjem okidača, razotkrivanjem pred partnerom, prihvatanjem izazova;

Postavljanjem ciljeva partnerskog odnosa sa jasnim vremenskim okvirima;

Savetovanjem sa osobama koje imaju pozitivna iskustva i svesne su svog rasta kroz partnerstvo.

Mr Anđelka Jelčić

dipl. spec. pedagog i porodični psihoterapeut

Vaš psiholog tim

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com