Osobe koje su seksulano zlostavljanje najteže prevazilaze osećanja stida i krivice, kao i odgovornost za ono što se dogodilo, iako ništa od toga nije realno zasnovano. Krivica priozilazi iz odgovornosti, dok se stid odnosi na doživljaj sebe kao bezvredne osobe i doseže duboko u ličnost. Deca koja su žrtve seksualnog zlostavljanja stalno se samooptužuju, ponavljajući sebi zašto nisam učinio nešto da zaustavim napad. Stid i krivica nikada nisu od koristi u ovakvim situacijama i izuzetno otežavaju proces oporavka. Na svu sreću, postoji mnogo korisnih mehanizama koji mogu ovo razrešiti. Ujedno, stid, krivica i osećaj gubitka kontrole nad životom, kod mnoge dece, žrtvi seksualnog nasilja, umanjeni su pokretanjem krivičnog postupka protiv nasilnika, obično u odraslom dobu. Jednom kada su zakonski procesuirani i kada dobiju kaznu, nastupa osećaj rasterećenja, vraćanja kontrole i javlja se ideja o zaštiti svih drugih žena koje su potencijalno mogle postati žrtve nasilnika.

Razumevanje simptoma traume je prvi korak ka razumevanju procesa lečenja. Simptomi nisu odraz gubitka razuma, već indikacija za pomoć. Izlečenje znači ponovno stvaranje celine ličnosti. Oporavak predstavlja vraćanje funkcionalnosti, iako ona nikada ne može biti ista kao i pre, moguće je ponovo se osećati celo, snažno, oslobođeno traume. Simptomi će postepeno postajati sve slabiji, promene će biti vidljive na svakodnevnom nivou.

Oporavak započinje vežbanjem veština kojima se simptomi regulišu. Ovo se odnosi na redukciju stresa, besa, intruzivnih misli. Ove veštine nisu lekovite ali omogućavaju da život postane podnošljiv i da oporavak započne.

Izlečenje počinje kada je traumatska memorija procesuirana i integrisana. Memorija na traumatski događaj nije integrisana u dugoročnu memoriju, ali su takođe i njeni delovi rasuti, te prodor u dugoročnu memoriju zapravo označava poziv da se sećanja integrišu kako bi se napravila celina. Uznemirujuće emocije se mogu izgovoriti, iskazati, dati se reči neizrečenom sadržaju, verbalizovati, čime se dobija logička celina i tenzija intruzije se otpušta. Uspomene se vide jasnije, stresna energija je neutralizovana, trigeri se doživljavaju kao podsetnik, ne kao ponovljena trauma. Traumatski događaj se vidi kao deo prošlosti, ne sadašnjosti. Trauma više nije izolovani događaj koji zahteva puno životne energije, već jedan u nizu životnih događaja.

Sledeći važan korak je kada izbegavanje ustupi mesto konfrontaciji. Izbegavanje je osnova anksioznosti, kako izgleda potpuno prirodno izbegavati bol i patnju. Kada bežimo i izbegavamo, sve manje verujemo i u svoje snage da se sa strahovima suočimo i sve smo dalje od osvešćivanja bez kog ni nema integracije bolnih sećanja u celoživotno sećanje.

Za oporavak je neophodno obezbediti klimu sigurnosti i mira. U toku traumatskog događaja nije bilo sigurnosti. Ovoga puta potrebno je održati kontrolu i sigurnost, a to ujedno zahteva i praćenje sopstvenog ritma, koliko god on spor bio, pratiti ritam da bi ostali u kontroli. Lagani napredak donosi mnogo više benefita nego ići brzo. U sigurnom svetu važno je osetiti i doživeti intaktnost granica.

Nežnost, ljubaznost ka sebi, sopstvenoj ličnosti, olakšava prihvatanje teških osećanja. Treba težiti prihvatanju cele ličnosti „I ako nisam savršena, imam svoje slabosti, mane, i dalje vredim i dalje sam bitna“.

Put oporavka je uvek dugačak i težak. Zahteva stvaranje balnsa sa životom, pauze, odmor od teškog rada na oporavku, davanje sebi dozvole i za druge aktivnosti, za slobodno vreme, učenje, smeh.

Život je satkan od osećanja, loših i neprijatnih i onih lepih. Osećanja su znak da smo živi. Ne osećati ništa znak je psihičke, emocionalne smrti. Biti u miru sa sopstvenim osećanjima, razrešen nepostojećih odgovornosti, krivice i stida, znači lečiti sebe.