Šta je porodična psihoterapija?

Porodična psihoterapija je oblast psihoterapije koja se bavi životom porodice, njenim razvojnim zadacima, granicama porodice, koja porodicu posmatra kao jedan živi organizam, koji je mnogo više od prostog zbira njenih članova. Porodična terapija nastala je iz potrebe da se razume smisao postojanja simptoma kod pojedinca, da se pomeri fokus sa unutrašnjeg sveta osobe sa simptomom na spoljašnji sistem u kom ta osoba živi. Tako se mogla razumeti dinamika međusobnih odnosa članova porodice, sistemi vrednosti koji je vode kroz vreme, održavajući se iz generacije u generaciju, dovodeći do toga da njeni članovi razvijaju psihičke simptome. Takođe, ovakav pristup je omogućio da se uvide i snage i potencijali koji omogućavaju da porodica bude zdrava životna sredina za sve svoje članove. 

Porodična psihoterapija posmatra probleme pojedinca u kontekstu njihovog odnosa sa značajnim drugim osobama iz njihovog okruženja. Za razliku od drugih pravaca psihoterapije, prepoznaje psihijatrijski simptom kao izraz poremećenih odnosa u porodici (socijalnoj sredini, kulturi), koji ima funkciju da porodicu zaštiti od promene ili da je ka promeni pomeri. U svetlu ovog razrešenja pojedinca sa simptomom od apsolutne odgovornosti za bolest, mnogobrojne promene su moguće. Ciljevi terapije postaju kreacija boljeg i zdravijeg doma, kvalitetnija kouminikacija, zdraviji mehanizmi odbrane, veće snage sa kojima se i sistem i pojedinac suočavaju sa izazovima rasta i razvoja. Tokom razvoja terapijskog pravca, došlo je i do širenja polja koja se obuhvataju kako bi se razumelo postojanje simptoma kod pojedinca. Tako su  kroz sistemski pristup obuhvaćeni i uticaji koji dolaze iz širih sistema, na primer partnerskog odnosa, poslovnog okruženja, društva, kulture. Kontekst se daleko proširio od unutrašnjeg psihičkog sveta pojedinca. 

Kome je namenjena porodična terapija?

Porodica može biti i izvor predivne podrške ali i izvor nerazumevanja, stresa i patnje. Porodična terapija je pogodna kada god je potrebno poboljšati sposobnost članova porodice da se međusobno adekvatnije podržavaju. Pomaganje članovima porodice da efikasnije koriste svoje individualne i zajedničke snage može biti od ključnog značaja za prevazilaženje stresnih životnih događaja kao što su bolest člana porodice ili smrt. Generalno posmatrano, bilo koja situacija ili problem koja pogađa međusobne odnose, porodicu kao podržavajuću jedinicu za pojedinca, može biti tema porodične psihoterapije. Takođe, kada je reč o bilo kom problemu na individualnom nivou, značajno pomaže da se izbegne patologiziranje, etiketiranje pojedinca kao „problema“. Porodični pristup je dakle namenjen i pojedincu i porodici, posebno u slučajevima sledećih problema:

Zdravstveni problemi, posebno hronične bolesti, fizičke i psihičke. Briga o obolesnom članu porodice značajno menja dinamiku funkcionisanja cele porodice, utiče na promenu uloga njenih članova. Ovo nepredviđeno životno iskustvo može dovesti do funkcionalnih poteškoća, do aktivacije pogrešnih mehanizama zaštite ličnosti i do dodatnih problema. Porodična terapija omogućava da se razumeju procesi u pozadini, da se uzmu zdraviji načini zaštite ličnosti, da se jasnije komuniciraju emocije. 

• Psihosomatski problemi
• Problemi kod dece i adolescenata
• Psihoseksualne disfunkcije
• Bolesti zavisnosti 
• Bračni problemi, uključujući i separaciju i razvod
• Problemi vezani za posao ili školovanje
• Traumatska iskustva
• Gubitak i žalovanje
• Izloženost krizama, ratu, socio-ekonomskim promenama koje duboko menjaju i narušavaju porodično funkcionisanje

Za koje probleme je porodična psihoterapija najefikasnija?

Porodična terapija se pokazala kao značajno efikasniji pristup u problemima za koje pojedinci ne traže aktivno stručnu pomoć, kao što su antisocijalna ponašanja, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, poremećaji u ishrani ili psihotični poremećaji. Ove situacije praćene su obično poteškoćama da se osoba motiviše da prihvati tretman, što ima ozbiljne posledice na dalje funkcionisanje i pojedinca i porodice. Uključivanjem članova porodice u terapiju, motivacija se lakše održava i pojedinac duže ostaje u terapijskom toku. Neretko se ovakvim pristupom izbegava i smeštanje u bolnicu i druge komplikacije koje ostavljaju dodatne povrede. 

Kada je reč o problemima u kojima postoji nešto viši nivo motivisanosti za lečenje, porodična terapija se takođe pokazuje kao terapija izbora. Na primer, u terapiji poremećaja ponašanja kod dece i adolescenata, uočene su značajne promene, daleko izrazitije nego kod individualnog pristupa istom problemu. Isti zaključak se odnosi i na poremećaje pažnje kod dece. U tretmanu bolesti zavisnosti, porodična terapija daje daleko bolje rezultate po pitanju zalečenja, terapijske alijanse i kontrole recidiva. Jedan od zadataka terapije i jeste pravljenje sigurne mreže podrške, kako bi se sprečili dalji kontakti sa supstancom/kockom. Dalje, kada je reč o poremećajima ishrane, rezultati terapije pokazuju značajan napredak kod anoreksije, i daleko manji broj slučajeva u kojima se bolest vraća, nego kada je reč o individualnom tretmanu. Kada je reč o schizophreniji i drugim psihotičnim poremećajima, u kombinaciji sa terapijom lekovima, smanjuje se broj pogoršanja, postiže se bolji odnos u porodici i redukuje se opšti nivo stresa koji cirkuliše porodičnim sistemom. 

Kada govorimo o problemima u kojima se pojedinci aktivno angažuju u traženju stručne pomoći, kao što su poremećaji raspoloženja, porodična terapija ima mnoge prednosti. Kada je reč o depresiji ili bipolarnom poremećaju, porodična terapija se pokazala kao značajno efikasniji pristup od individualnog. Tokom seansi, porodica je kroz psihoedukaciju postigla nivo razumevanja simptoma i potencijalnih pogoršanja, tako da se taj efekat odrazio i na prevenciju suicida. Kod anksioznih poremećaja, posebno kod agorafobije i opsesivno kompulzivnih poremećaja, porodična terapija pruža veliko olakšanje pojedincu koji nosi  simptom. Porodica je angažovana, uči, stiče nove veštine kako da saučestvuje u rešenju problema, problem je od jednom postao nešto protiv čega se svi zajedno bore. Slično je i kada je reč o psihosomatskim poremećajima kod dece i odraslih, kao što su hronični bol, noćno umokravanje, astma. 

Psiho-seksualni problemi su u većini slučajeva praćeni povišenim stresom u partnerskom odnosu, te je i u ovim slučajevima uklučivanje partnera u tretman dragoceno. Par uči da komunicira efikasnije, da deli emocionalne sadržaje, sprovode se vežbe koje pomažu u rešavanju problema erektilne disfunkcije, anorgazmije ili vaginizma. 

Gubitak i žalovanje kao psihoterapijske teme pokazuju visok nivo efikasnosti kada se obrađuju kroz porodični pristup. Kada porodica zajedno tuguje, zajedno sprovodi rituale, mnogo je manji rizik  od komplikovanog žalovanja ili razvoja depresije, nego kada svako tuguje u svom ćošku. 

Po čemu se porodična terapija razlikuje od individualne?

Porodična terapija je okupirana problemima i patnjom osobe, koja se ispoljava  kroz odnose sa članovima  porodice. Problematično ponašanje, odnosno postojanje simptoma, povezano je sa porodičnim odnosima. Smatra se da simptomi razvijaju svoje korene još u porodici, da se pokreću kroz odnose njenih članova. Ujedno, smatra se da promena tih odnosa utiče na promenu simptoma. Terapijski proces je usmeren na ovde i sada, a resursi porodice i autonomija koriste se kao saveznici u lečenju. Ovo su osnovni principi na kojima porodična psihoterapija počiva. Za razliku od individualne psihoterapije, najpre, koristi se šira “pozornica”. Prisutno je više osoba (ponekad samo par, ponekad par sa decom), a seansa traje od 60 do 90 minuta. Celokupan rad na problemu raspoređen je na sve prisutne članove, čime se svima omogućava da saučestvuju u napredku i oporavku, da koriste svoje snage i unapređuju bliskost, privrženost, povezanost, ili da rade na zdravoj separaciji. Niko nije optužen kao problem, problem je problem i sedi na izolovanoj stolici, dok članovi porodice preuzimaju odgovornost za njegovo postojanje, kao i za njegovo uklanjanje. Svaki član porodice ima pravo da obnovi terapijsku alijansu, da zakaže termin kada oseti potrebu. Ovo je daleko lakši način za prevazilaženje potencijalnih otpora, čija je pojava očekivana u psihoterapijskom procesu. Danas većina terapijskih pravaca koristi sve dostupne tehnike kako bi pomogli klijentu, tako da u tom smislu ne moraju postojati značajne razlike između individualne i  porodične terapije. Najbitnija razlika je u samoj dinamici procesa, odnosno u temama koje se obrađuju ukoliko je reč o porodičnoj terapiji fokusiranoj na pojedinca. 

Koje su poteškoće u sprovođenju porodične terapije?

Poteškoće u sprovođenju porodične terapije dolaze iz individualnih, porodičnih, socijalnih, organizacionih faktora. Ponekad je porodici teško da uskladi vreme dolaska na seansu, ponekad nisu u prilici da organizuju čuvanje dece. U ovakvim situacijama se dragocenim pokazuje tolerancija i tehnike porodične terapije, na kojoj su, uvek, više nego dobrodošla i deca. Deca unose posebnu dinamiku i spontanost među članovima porodice, te njihovo prisustvo na terapiji predstavlja blago i za terapeuta i za porodicu. Porodica na taj način postavlja zdrave mehanizme za zaštitu ličnosti novim generacijama. Mali koraci koji donose velike transgeneracijske promene. U današnje vreme, primenom savremenih tehnologija, većina prepreka se može prevazići i obezbediti učešće svih članova. Poteškoće i zastoji u vidu otpora, tipični su za sve  tipove psihoterapije i ne izdvajaju se posebno u porodičnoj terapiji.

Porodična psihoterapija se smatra veoma efikasnom i veoma održivom po pitanju rezultata koje postiže.  Svojim pristupom omogućava prevenciju različitih problema koji mogu postati ozbiljne prepreke zdravog funkcionisanja pojedinca, porodice, društva. Usmerava porodicu na ideju o negovanju sigurne baze koja ima kapacitet da pruži podršku svojim članovima u slučaju fizičke, mentalne bolesti, krize. Koristi se solidarnošću, tolerancijom, razvojem poverenja, saradljivosti, što sve ostavlja višestruke pozitivne oslonce na porodicu i njene buduće generacije.

Mr Anđelka Jelčić

dipl. spec. pedagog i porodični psihoterapeut

Vaš psiholog tim

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com