Drugu grupu faktora koji dovode do raskida partnerskih odnosa čine faktori vezani za sam odnos.

Komunikacija – različiti stilovi komunikacije i nedostatak jasnog dogovora mogu dovesti do ozbiljnih problema. Ukoliko jedan od partnera želi da priča o problemima, a drugi ih gura pod tepih, ukoliko jedan otvoreno komunicira o osećanjima, a drugi ih iskazuje više kroz akciju, ukoliko par nema jasan dogovor da li se dolazi do zaključka neke rasprave koji se iskustveno koristi kasnije, ili samo napušta temu i kreće dalje.

Moć i njeno iskazivanje – ko je glavni, da li se odgovornosti dele unapred, da li je par napravio dogovor o tome ko brine o finansijama, socijalnim aktivnostima, ko na primer organizuje druženja ili oboje učestvuju u tome konstantno.

Svađe – ključno je kako par komunicira, da li svađe prate i povrede odnosa i ličnosti partnera, da li su prisutne uvrede, napadi, uvlačenje tema iz prošlosti. Parovi koji ovo čine obično svađama toliko povrede odnos da je svakog puta sve teže izaći iz začaranog kruga povreda.

Različita očekivanja se mogu usaglasiti ukoliko se o njima otvoreno razgovara, ukoliko se jasno definiše šta je podložno promeni, a šta nije. Teme u kojima mogu postojati ključne razlike i o kojima par treba komunicirati su: da li žele decu, kakav životni stil žele, kako će praviti budžet, raspolagati finansijama.

Ideja da će odnos promeniti partnera takođe može dovesti do prekida, jer nije realna. Promena nastaje kroz zajednički rast i razvoj, ne kroz usmerenost jednog partnera na promenu drugog. Partner nikada ne može biti lični projekat u koji se ulazi sa željom da se oblikuje po ličnom nahođenju.

Terapija parova može biti od izuzetne pomoći, ali nažalost, većina parova čeka previše pre nego što zatraži pomoć. U tom čekanju, bes postane previše intenzivan, povrede previše bolne da bi se mogle prevazići. Iz tog razloga terapija parova ne treba biti poslednji, već prvi izbor u rešenju problema. To je zdrav mehanizam odbrane para/porodice, koji se kao takav prenosi i na naredne generacije. Terapija pomaže da se nauče bolji i zdraviji načini komunikacije, da se prave kompromisna rešenja, da se pojačaju snage koje par nosi naspram njihovih ranjivosti. Takođe, terapija omogućava da se jasno postave ciljevi, da se uspostave pravila, struktura na koju se par može osloniti u svakodnevnom funkcionisanju. Tokom terapijskog procesa, par bez optuživanja preuzima lične i zajedničke odgovornosti. Na terapiji niko ne sedi na optuženičkoj klupi, već svako nosi svoju odgovornost. Uvek je samo problem problem, nikada osoba. Potreba da se radi na odnosu nije znak njegove disfunkcionalnosti, već rasta i izloženosti razvojnim zadacima.