Šta je strah i čemu nam služi?

Strah predstavlja jednu od bazičnih emocija koju posedujemo i evolucijski gledano, emocija je od primarne važnosti za preživljavanje. On je automatski odgovor na percipiranu fizičku ili emocionalnu pretnju ili ugroženost, koji nas mobiliše da se borimo ili pobegnemo od subjekta ili objekta za koji vezujemo sam strah. Najjednostavnije rečeno, osnovna funkcija straha jeste samozaštita individue i kada ne bi bili u mogućnosti da osećamo strah, ne bismo ni znali kada je potrebno da reagujemo u opasnim situacijam.

Poznato nam je da iskustvo straha može biti izazvano širokim repertoarom stimulusa, uključujući određene situacije, prizore ili zvukove. Važan situacioni uslov za pojavu ove neprijatne emocije, jeste percepcija neposredne opasnosti ili pretnje nečega zastrašujućeg. Neće svaka realna opasnost izazvati strah, već ona pred kojom se čovek oseća nemoćnim ili ugroženim, čak i onda kada nema realne osnove po kojoj bi zaključivali da nam opasnost zaista preti. Strahove, zavisno od stvarnog stepena pretnje, uverenja koja posedujemo o njima i načinima na koji zaključujemo o istim, možemo podeliti na racionalne i iracionalne.

Da li su strahovi urođeni?

Jedini strahovi sa kojima dolazimo na svet, koje ispoljavaju i novorođenčad, jesu strah od iznenadnih, jakih zvukova i strah od gubitka podloge. Bebe će takođe reagovati strahom na ponavljajuće fizičke bolove bilo koje vrste. Za sve ostale strahove koje ćemo potencijalno tokom života razviti, možemo reći da su stečeni, odnosno naučeni strahovi. U ranom periodu razvoja, figure od primarne važnosti (najčešće roditelji), u najvećoj meri će uticati na razvoj postojećih strahova, kao i na pojavu novih. Ponašanje i reakcije roditelja u onim situacijama kada smo uplašeni, umnogome će oblikovati kako ćemo dalje tokom života procenjivati niz opasnosti i kako ćemo se umrivati onda kada smo uznemireni. Takođe, određeni uzrasti sa sobom nose pojavu određenih razvojnih strahova, koji su uobičajeni u razvojnom toku deteta i najčešće su prolaznog karaktera. Očekivano je da će deca na uzrastu od treće do šeste godine života razviti strah od mraka, koji će u narednih nekoliko godina kod neke dece postati intenzivniji. Isto tako, uobičajeno je da adolescenti strahuju od mogućnosti odbijanja od strane osobe koja im se dopada, kao i straha od neuklapanja u okviru vršnjačkih grupa. U najboljem scenariju, sam proces sazrevanja, kao i izloženost novim iskustvima, dovešće do gašenja nekada postojećih strahova. Ipak, većina ljudi će se dalje tokom života susretati sa jednim ili više iracionalnih strahova. Genetska oprema sa kojima dolazimo na svet, kao i sredinski faktori kojima bivamo izloženi, služiće kao preduslovi da se neki strahovi razviju i kasnije učvrste.

Šta su iskonski, primalni strahovi?

Početkom 21. veka, Karl Albrecht u knjizi pod nazivom „Praktična inteligencija – Umetnost i nauka zdravog razuma”, predstavlja koncept „primalnih strahova”. Uprkos nepostojanju emprijiske podrške ove teze, koncept primalnih strahova naišao je na veliku popularnost u današnjem vremenu. Prema Albrechtu, postoji 5 iskonskih, evolutivno datih strahova, zajedničkih svim ljudima, koji su izvor nastajanja svih ostalih strahova sa kojima se tokom života suočavamo.

1. Strah od umiranja – odnosi se ne samo na čin smrti, već i strah od uništenja, samog gašenja ovozemaljskog života. Ideja prestanka postojanja i ograničenosti trajaja životnog veka, pobuđuje određeni nivo egzistencijalne anksioznosti kod gotovo svakog čoveka, s obzirom da je strah od smrti jedan od najrasprostranjenijih i gotovo univerzalnih strahova. U zamišljanju večnog mraka, večnog života ili ništavila nakon prestanka postojanja, razumljivo je reagovati nelagodom i uznemirenošću, delom zbog toga što su ideje večnosti ili ničega, isuviše daleke ljudskom iskustvu, stoga čak i teške za zamisliti. Na primer, nelagoda i strah koji osoba može da doživi kada gleda preko ivice visoke građevine ili dok razmišlja o smrtonosnim bolestima, predstavlja strah od izumiranja tj. strah od smrti koji se pojavljuje u službi upozorenja o neposrednoj opasnosti.

2. Strah od sakaćenja – je strah od gubitka ili mutilacije bilo kog dela našeg tela. Čini se da sama pomisao na mogućnost ostajanja bez nekog organa ili povrede fizičkog integriteta na bilo koji način, budi doživljaj jeze. Prema Albrechtu, mnogobrojne fobije poput fobije od paukova (arahnofobija), zmija (ofidiofobija), pasa (kinofobija) i drugih životinje za koje se smatra da su opasne potiču od straha od sakaćenja. Strah od sakaćenja se dovodi u vezu i sa nastankom straha od igala (tripanofobija), medicinskih procedura, straha od grmljavine i munje (astrafobija), itd. Svi pomenuti strahovi potiču od izvornog straha da ćemo pretrpeti fizički bol ili biti povređeni.

3. Strah od gubitka autonomije – ili strah od gubitka kontrole, odnosi se na strah da budemo zatvoreni, zarobljeni ili ugušeni. Takođe uključuje strah od intimnosti ili posvećenosti. Kako je definisao dr Albreht, to je „strah od imobilizacije, paralizacije, ograničenja, preplavljenosti, zarobljavanja, zatvaranja ili gušenja’’, koji se odnose na mogućnost da budemo zatočeni okolnostima na koje nemamo nikakav uticaj. Strah od gubitka autonomije ili kontrole povezuje se sa klaustrofobijom, kao i drugim strahovima koji se ogledaju u našim odnosima sa drugim ljudima – da ćemo biti prinuđeni da se primarno oslanjamo na druge a ne na sebe. Pokretač ovog straha, može biti bilo koja situacija u kojoj imamo utisak da smo bespomoćni.

4. Strah od odvajanja – tj. strah od odbacivanja i napuštanja od strane okruženja i nama bliskih ljudi, koji bi rezultirao gubitkom povezanosti sa drugima, smatra se narednim iskonskim strahom. Kao ljudi imamo snažnu potrebu za pripadanjem i pomisao na to da bi mogli biti napušteni, odbačeni ili izolovani kod većine ljudi pobuđuje neprijatna osećanja. Završavanje značajnih odnosa, poput veza, prijateljstava ili braka, kao i smrt voljenih osoba, smatraju se okidačima ovog straha.

5. Strah od smrti ega obuhvata strah od poniženja, sramote, neuspeha ili bezvrednosti. Ovi strahovi mogu biti razorni, s obzirom da mogu imati direktan uticaj na sliku o sebi. Albrecht nalaže da se strah od javnog nastupa, zapravo zasniva na strahu od smrti ega. Bilo koja situacija u kojoj osoba može doživeti intenzivan stid i imati utisak da je ponižena, može biti okidač, zbog mogućnosti uticaja nepovoljnih događaja na naš osećaj sopstvene vrednosti.

Kako izaći na kraj sa strahom?

Strah od realnih pretnji je neophodan za opstanak, stoga ovu emociju treba posmatrati kao jedan vid informacije koji nam signalizira da je potrebno da procenimo okolnosti u kojima se nalazimo, i ukoliko je to potrebno, preduzmemo sve potrebne korake kako bismo se zaštitili. U slučajevima kada se suočavamo sa iracionalnim strahovima koji se ponavljaju, najbolje rešenje jeste obraćanje za stručnu pomoć. Kada ovakvi strahovi postani izraženi, gotovo uvek nas sputavaju u građenju životu kakvog želimo i onemogućuju nam da promenimo svoje ponašanje u cilju prevazilaženja samog straha. Ideja nije eliminasati sve strahove iz života pojedinca, niti bi to bilo korisno, već oduzeti moć iracionalnim strahovima, kako ne bi nadalje diktirali našim ponašanjem i mišljenjem, čime sam strah počinje da gubi na važnosti i intezitetu. Kognitivno–bihejvioralna terapija je vrsta terapije koja se bazira na ideji promene disfunkcionalnog načina mišljenja, koji leži u osnovi iracionalnih strahova. Kroz sam tretman, postepeno učimo da menjamo nepomažuče načine mišljenja i ponašanja, koji dalje rezultiraju promenom na emocionalnom planu – razrešenju straha. Suočavanje sa nekim od strahova koji nas muče može biti izazovno, ali nas neminovno vodi većoj slobodi, porastu vere u sopstvene kapacitete i mogućnosti izgradnje ispunjenijeg i smislenijeg života, izvan okova straha.

Maša Stevanić

dipl. psiholog i REiKBT savetnik

Vaš psiholog tim

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com