Perfekcionizam

Perfekcionizam je neralistična težnja osobe da bude savršena. U osnovi perfekcionizma je iracionalani, apsolutistički zahtev prema sebi da se bude savršen/na, ako ne u svim onda bar u nekim za osobu važnim sferama života. Ova vrsta problema spada u anksiozne probleme.

Osobe sklone perfekcionizmu su hronično opterećene svojim učincima, svojim ponašanjem, izgledom i sl. Oni teže savršenstvu, prisiljavajući sebe da budu najbolji i besprekorni u onome što rade. Perfekcionizam je kao droga. Koliko god da osoba ima dobre učinke u onome što radi, koliko god da dobija pohvala i priznanja od strane drugih, perfekcionista nikada nije zadovoljan/na sobom. Uvek može bolje (i ne samo da može nego i mora biti bolje, savršenije), misli osoba koja je sklona perfekcionizmu. Perfekcionizam uključuje sitničavost, opsesivno bavljenje detaljima, izražen motiv za postignućem, preteranu samokritičnost (strogost prema sebi), sklonost mišljenju “sve ili ništa“ i izraženu anksioznost povodom mogućih neuspeha. Perfekcionisti nisu samo teški za sebe već su veoma teški i za one sa kojima treba da sarađuju. Perfekcionisti ne veruju nikome i sumnjaju u tuđu kompetentnost jer su ubeđeni da samo oni mogu precizno, tačno i valjano obaviti neki posao. Zbog toga perfekcionisti nisu za timski rad.

Šta je u osnovi perfekcionizma? Naličje perfekcionizma je nesigurnost u sebe, negativna slika o sebi, stid i osećanje manje vrednosti. Perfekcionizam je samo neuspešan način na koji osoba nastoji da kompenzuje negativnu sliku o sebi. Perfekcionista polazi od iracionalne ideje: Moram uvek biti savršen u svemu što smatram važnim inače sam manje vredna (bezvredna) osoba. Problem je u tome što ova strategija nikada ne daje rezultate (ne ublažava niti eliminiše osećanje lične neadekvatnosti ili manje vrednosti).  Koliko god da je dobar/a u nečemu osoba se ne oseća sigurnije u sebe zbog svojih učinaka. Što je sasvim očekivano s obzirom da osoba nema lošu sliku o sebi zbog svojih neuspeha.

Osobe koje su sklone perfekcionizmu retko su spremne da ga se odreknu jer imaju izvesne dobiti od takve vrste ponašanja. Zbog težnje ka savršenstvu i nastojanju da nešto urade besprekorno perfekcionisti često stvarno imaju dobre učinke i to predstavlja nagradu (što ih motiviše da nastave dalje da se ponašaju na isti način). Perfekcionisti pogrešno veruju da je anksiozniost (strepnja) koju imaju povodom mogućih neuspeha neophodna da bi oni bili motivisani za postignuće i ostvarivanje samoproklamovanih ciljeva. Međutim to nije tačno. Anksioznost nije dobar motivator, čak šta više anksioznost uzima mnogo energije i ometa osobu u obavljanju željenih aktivnosti. Perfekcionisti često nisu ni svesni koliko energije oni nepotrebno troše na planiranje i samoprocenu onoga što žele da urade ili su već uradili. Stalno sitničarenje i težnja ka savršenstvu osobu odvlače od njenih autentičnih strahova i zabrinutosti (negativnoj slici o sebi i nedovoljnom samopoštovanju), što takođe predstavlja jednu vrstu dobiti zbog koje se perfekcionisti nerado odriču svog perfekcionizma.

Šta podrazumeva rad na prevazilaženju perfekcionizma? Kao što sam gore pomenuo perfekcionisti ne žele da menjaju ovu svoju sklonost. Tako da se psihoterapijski tretman odvija u pravcu jačanja pozitivne slike o sebi, radu na bezuslovnom samoprihvatanju, prihvatanju i prevazilaženju stida.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog