U svakodnevnom govoru ljudi ne ulaze dublje u analizu značenja pojedinih reči i pojmova, što može stvarati zabune u komunikaciji i imati značajne posledice na ponašanje i emocionalno reagovanje. Ljudi često izjednačavaju pojmove kao što su želje, potreba, očekivanje i zahtev. U ovom tekstu objasniću u čemu je razlika između ovih pojmova i kakve to implikacije ima za ponašanje i emocionalno doživljavanje.
Prvo treba praviti razliku između pojmova potrebe i želje. Potreba za nečim uključuje neophodnost onoga što nam treba. Zadovoljenje potrebe nužno je za opstanak, preživljavanje. Potrebno nam je da unosimo kiseonik, hranu, da spavamo itd. Ako ne zadovoljimo svoje potrebe narušićemo zdravlje ili nećemo preživeti. Stoga potreba implicira neophodnost, nužnost. S druge strane želeti nešto ne znači da to što želimo nam je neophodno za opstanak ili dobro zdravlje. Možemo želeti svašta, sve ono za šta procenjujemo da će nam doneti zadovoljstvo. Kada su u pitanju odnosi sa drugim ljudima, obično želimo da budemo voljeni, prihvaćeni, uspešni u nečemu i sl. Sve su to legitimne želje i ciljevi. Ali da li nam je zaista neophodno da budemo voljeni, prihvaćeni, uspešni i sl.? Nije. Zašto? Zato što ako ne ostvarimo svoje želje, nećemo umreti ili narušiti svoje zdravlje. Ako ostvarimo svoje želje bićemo zadovoljni a ako ih ne ostvarimo bićemo nezadovoljni ili frustrirani. Ali živi i dalje.
Očekivanje predstavlja pretpostavku da ćemo ostvariti određen cilj, da će se neko ponašati na određeni način, da ćemo uspeti u nečemu i sl. Očekivanje uključuje pretpostavku o pozitivnom ishodu ali ne i nužnost, neophodnost takvog ishoda. Očekivanje proizilazi iz želje. Kada se naša očekivanja ne ostvare, osećamo se razočarano, nezadovoljno ili frustrirano, ali ne i depresivno, anksiozno, uspaničeno ili besno. Zašto? Zato što očekivanje nije isto što i apsolutistički zahtev. Apsolutistički zahtevi podrazumevaju da osoba misli da se određeni događaji moraju dogoditi, da se neko mora ponašati na određen način i sl. Apsolutistički zahtev podrazumeva moranje, neophodnost, nužnost. Za razliku od očekivanja koje podrazumeva da je nešto poželjno da se desi ali se ne mora desiti, apsolutistički zahtev podrazumeva da mora. Kada osoba nešto apsolutistički zahteva a realnost je demantuje osoba sebe može uvesti u nezdrava osećanja besa, anskioznosti ili depresije.
Identifikovanje i osporavanje apsolutističkih zahteva je važan preduslov za rešavanje emocionalnih problema. Nekada klijenti otvoreno iznose i verbalizuju svoje apsolutističke zahteve, dok su nekada tih zahtevi skriveni, neverbalizovani i neeksplicirani. U drugom slučaju, klijent i terapeut zajedno otkrivaju i preciziraju te zahteve kako bi kasnije mogli da ih osopore i zamene željama, preferencijama i očekivanjima.
Nasuprot aposultističkim zahtevima koji su iracionalni (jer su štetni, nelogični i nerealistični) postoje i racionalni uslovni zahtevi. Uslovni zahtev podrazumeva da osoba mora nešto učiniti ako želi da postigne neki cilj i sl. Primer uslovnog zahteva je sledeća konstatacija: Ako želim da položim ispit ja moram da učim. Ovakva vrsta zahteva je u potpunosti racionalna. Ali da li ja moram da položim ispit? Ne. Ako mislim da moram da položim ispit po svaku cenu, postavljam sebi apsolutistički zahtev i ako se nešto nađe na putu ostvarenju tog cilja ja ću na taj način stvoriti anksioznost.
Osnovi cilj REBT (Racionalno emocionalno bihejvioralne terapije) jeste da klijenti prepoznaju i ospore svoje apsolutističke zahteve kako bi rešili emocionalne probleme zbog kojih su došli na psihoterapiju. Kada odustanu od apsolutističkih zahteva klijenti ih zamenjuju željama i preferencijama.
Dr Vladimir Mišić
psiholog i psihoterapija
email: onlinepsihoterapija@gmail.com
www.vaspsiholog.com
