Neki ljudi ne prave razliku između tugovanja s jedne strane i užasavanja, anksioznosti i depresije s druge strane. Tuga predstavlja normalnu reakciju na gubitak i podrazumeva prihvatanje neprijatne realnosti (da je veza ili brak završen, da voljene osobe više nema itd.) koja rezultira prihvatanjem bola i plakanjem.
Plakanje je izražavanje tuge, duševnog bola i osobi pomaže da taj bol izrazi i zaleči. Izražavanje bola kroz plakanje otklanja neprijatne konvulzije bola. Osoba može da tuguje i plače samo ako to sebi dopusti. S druge strane neki ljudi kada dožive gubitak, raskid, razvod ili ostavljanje smatraju da je to za njih nepodnošljivo iskustvo, da oni ne smeju da osećaju bol, da o ni ne smeju biti ostavljeni i sl. Upravo ovakvo neprihvatanje nepovoljne realnosti uvodi osobu u anksioznost, paniku ili depresivno reagovanje.
U čemu je razlika?
Sam bol i tuga (koliki god bili) sami po sebi nikada ne uvode u depresiju ili panični strah. Tuga je lekovita, ona pomaže osobi da zaleči i zaceli svoje duševne rane. Bol i tugovanje počinju u momentu kada sebi priznamo gubitak. Upravo je to momenat koji neki odlažu i ne žele da prihvate, misleći da sebi tako pomažu. Ne prihvatanje bolne realnosti čini da reakcija na tu realnost bude još bolnija, intenzivnija i duža. Neprihvatanje tuge i bola nikada ne dovodi do njegove eliminacije. Čak šta više istina je suprotna.
Osoba koja ne dozvoljava sebi da tuguje i odboluje gubitak može postati depresivna ili anksiozna. Ono što stvara anksioznost i panični strah povodom gubitka jeste uverenje osobe da se gubitak kao i bol ne mogu podneti, da je gubitak nešto užasno, uništavajuće i neizdrživo. Ovde je reč o apsolutističkom, iracionalnom zahtevu prema sebi da gubitak ne sme da se dešava a u isto vreme osoba konstatuje da se dešava. Ovakvo intenzivno i imperativno poricanje realnosti dovodi do anksioznosti. Dok god osoba smatra da je gubitak neizdrživ i da se ne može podneti stvaraće sebi intenzivnu anksioznost i sprečavati da proces tugovanja otpočne. Tek kada osoba odustane od ovog nerealističnog i štetnog zahteva prema sebi proces tugovanja će početi.
Zašto se neki ljudi toliko plaše tugovanja?
Zato što tugovanje znači prihvatanje gubitka a ne njegovo poricanje. Izražavanje bola i tuge predstavlja početak njegovog kraja, odnosno predstavlja početak isceljivanja. Osobi koja je uplašena zbog gubitka i nadolazećeg bola to može izgledati paradoksalno. Kako me toliki bol može izlečiti? Samo prihvatanje bola je lekovito dok anksioznost i depresija predstavljaju samo odlaganje i komplikovanje problema. Zato, mnogo je korisnije da prihvatite i izrazite bol koji osećate, koliko god vam se činilo da je preveliki, može se podneti. Što pre počnete sa prihvatanjem pre će vas proći. To je lako reći ali nije tako lako i učiniti ali je svakako moguće i korisno. Umesto da se užasavate i poričete realnost, prihvatite istinu koliko god da je ona bolna u datom trenutku vašeg života. Samo istina je lekovita, bežanje od stvarnosti je bežanje u bolest.
Dr Vladimir Mišić
psiholog i psihoterapeut
email: onlinepsihoterapija@gmail.com
skype: vaspsiholog
www.vaspsiholog.com
6 thoughts on “Tuga i bol vs. anksioznost i depresija”
Sviđa mi se ovaj tekst.
Interesuje me šta raditi u situaciji kada vam roditelj, koga izuzetno volite, boluje godiinama i kada ste vi godinama tužni što je on bolestan? Suočavate se sa situacijom kada imate boljih i gorih dana ali kada bolest voljene osobe ne prolazi i zbog starosti nema ni nade da će biti bolje. Bol se prolongira i više ne postoji strah od gubitka već samo tuga zbog bolova i mučenja koje vaš roditelj oseća.
Kako ovo prebroditi?
Takođe sve pohvale za tekst…
Ali pre godinu i po dana izgubila sam vrlo bitnu osobu u životu… Moj centar sveta… I od tog trenutka, vreme kao da je stalo… Na momente se nešto dešava, ali značajnih promena nema…. Bol je tu, i ne čini mi se kao da će proći, a pritom nije nešto što zadržavam u sebi. I onda se pitam dokle…. Jer je previše tuge… Kako ublažiti taj boli u grudima bar malo, jer ponekad toliko stegne da je neizdrživo… Kako se pomiriti sa tim… Zapravo da l’ je uopše moguće?
kako izdrzati rastanak od voljene osobe?kada situacija postane toliko losa da jednostavno moras otici a volimo se,a moramo da pocnemo zivjeti odvojeno..nema drugog izbora…zasad.kako izdrzati to razdoblje koje niti mi neznamo koliko ce dugo trajati?ovo su nasi zadnji dani…puni tuge i suza..neizdrzivo..a sve smo jedno drugom.tako mora biti,nema drugog nacina..ali kako izdrzati?
Ma koliko tekst bio dobar…videti iznova sliku kako neko umire na tvojim rukama…kkad osetis da je kraj zivota na tvojim rukama….taj bol se ponavlja iznova i iznova vec 3 godine
Pre par dana izgubila sam ocuha koji je u svemu menjao mog oca. Otac je pogino u ratu 1992. Ocuh je sve sto sam imala. Jako sam tuzna placem kad god mi dodje za to potreba jos uvek mi je njegov lik u mislima i kao da jos uvek ne mogu verovati da ga nema. Na momenat poverujem a vec sledeci momenat mi je jakk tesko. Prihvatam ovu bol i tugu ne pokusavam se smejati nazor. Mene brine sto sam postala fizicki napeta osecam da su mi misici napeti da sam fizicki anksiozna pa ne znam kako s tim da se nosim dal da pustim da prodje samo od sebe ako je to moguce… i dali je ta fizicka napetost popratni element tugovanja..
I had a joke, I did not have money for medications, please help me
paypal radav65@gmaill.com