U prošlom tekstu govorili smo generalno o uzročnicima anksioznih poremećaja i naglasili da ne postoji jedan suštinski uzorak od kojeg sve zavisi. Takođe, bilo je reči o tome da oni mogu biti biološki i psihološki  tj. da osoba može biti predisponirana genetski za neki poremećaj ali da će on uslediti ako postoji okidač iz sredine. Ipak, najvažnija činjenica koju smo istakli da bez obzira šta su mogući uzroci anksioznih poremećaja to ne treba da vas zabrinjava i sudeluje u vašoj motivaciji da uz adekvatan psihoterapijski tretman rešite vaš problem.

U narednom delu teksta prikazaćemo neke okolnosti u porodici koje bi mogle usloviti razvoj anksioznih poremćaja a posebno su  relevantne za probleme sa agorafobijom ili socijalnom fobijom.

Roditelji su smatrali da treba biti ekstremno oprezan kada je u pitanju spoljašnji svet

Roditelji osoba koje imaju fobije i sami imaju fobije ili da su preterano plašljivi i anksiozni. Obično su izrazito zabrinuti za potencijalnu opasnost koja se može dogoditi njihovom detetu. Njihove rečenice najčešće glase ovako: „ Ne izlazi napolje na kišu-zaradićeš prehladu“, „Ne gledaj TV toliko puno, uništićeš vid“, „Budi oprezan“ iznova i iznova za sve i svašta što dolazi iz spoljnog sveta. Što više oni imaju preterano oprezan stav prema svetu, sve više će dete percepirati svet kao jedno „opasno“ mesto. Kada naučite da napolju vreba opasnost iz svakog ugla, automatski oduzimate sebi mogućnost da istražite novinu i da preuzimate rizik što je jedan od značajnih činilaca prilagođavanja i opstanka. Ono što se pak razvija je tendencija za preteranom brigom za sebe i sopstvenu sigurnost.

Roditelji su prekomerno kritični i postavljaju visoke standarde

Kada dete odraste sa kritikujućim roditeljima koji su usput i perfekcionisti ono nikada neće biti sigurno da li je ono što ono radi adekvatno i da li je to dovoljno da bude prihvaćeno od strane drugih. Uvek postoji neka sumnja da li ste „dovoljno dobri“ ili da li vredite dovoljno, a onda kao rezultat toga stalno pokušavate da zadovoljite svoje roditelje kako biste zadobili njihovu naklonost i prihvatanje. Kao odrasla osoba, možete razviti preteranu težnju da zadovoljite ovoga puta ne samo roditelje nego i sredinu u kojoj ste- vaši prioriteti su ,,izgledaj dobro“, „budi pristojan“, „budi primeran“ na uštrb vaših autentičnih osećanja i onoga šta zaista želite. Odrasranje je uvek jedno nesigurno tlo, ako postanete previše zavisni od određenih osoba ili mesta, možete sebi oduzeti mogućnost da ulazite u nove javne ili socijalne situacije gde postoji mogućnost da se osramotite i osetite neadekvatno. Obično se dešava da intrenalizujete vrednosti svojih roditelja i postanete preterani perfekcionisti i jako kritični prema sebi i prema drugima.

Emocionalna nesigurnost i zavisnost

Sve do svoje četvrte ili pete godine, deca su zavisna od svojih roditelja a posebno od svojih majki.Sve što u tom periodu stvori nesigurnost može voditi preteranoj zavisnosti i prvrženosti kasnije. Preterani kriticizam i  perfekcionistički standardi su uobičajeni razlozi nesigurnosti kod osoba koje kasnije razvijaju anksiozne poremećaje. Ipak, iskustva zanemarivanja, odbacivanja, napuštanja kroz razvod ili smrt roditelja, psihofizičko zlostavljanje,mogu proizvesti bazičnu nesigurnost (kao i emocionalnu zavisnost) koja formiraju dobru osnovu za anksiozne poremećaje.

Odrastanje u porodici u kojoj su jedan ili oba roditelja alkoholičari takođe predstavlja rizik za pojavu anksioznosti u odraslom dobu. Neka istraživanja ukazuju da su karakteristike odraslih koji su bili deca alkoholičara 1) opsesivna kontrola, 2) izbegavanje osećanja, 3) teškoća da se ostvari poverenje u druge, 4) prevelika odgovornost, 5) sve ili ništa način razmišljanja, 6) preterana težnja da se zadovolji drugi na uštrb svojih potreba. Iako sva deca alkoholičara ne razviju anksiozne poremećaje, slične karakteristike se viđaju kod mnogih osoba koje imaju problema sa napadima panike i/ili fobijama.

Roditelji nipodaštavaju izražavanje osećanja i asertivnost

Kao dete vam može biti uskraćivano da slobodno izražavate svoje želje i da budete kažnjavani zbog toga, kao što možete biti kažnjavani kada izražavate ljutnju ili tugu.  Vremenom možete razviti potpunu restrikciju svega što ima veze sa izražavanjem osećanja i sopstvenih potreba. Ovakvo ponašanje vremenom može dovesti do toga da pod određenim stresom iskusite anksioznost ili čak paniku. Takođe, supresija osećanja može voditi i depresiji i pasivnosti u kasnijem periodu života. U oba slučaja, učenje kako da izrazite svoja osećanja i kako da postanete asertivni odnosno da izražavate svoje želje a da se ne osećati krivim zbog toga može pozitivno uticati na vas.

Ako patite od neke vrste anksioznih poremećaja moguće je da ćete se „pronaći“ u nekoj od gore navedenih stavki isto tako moguće je da nemate anksiozne poremećaje i da se isto pronađete u ovom tekstu. Ono što se dogodilo u vašem okruženju kada ste bili deca može uticati na vaš trenutni problem ali ta činjenica je samo nešto što objašnjava neke procese ali NIKAKO ne treba biti povod da mislite da su probelemi nerešivi i da ste zauvek osuđeni na povišenu anksioznost zbog vaše rane porodične istorije.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja