Da li se osećate sigurnim u sebe kada se zaljubite? Da li izbegavate da se vežete i postanete bliskiji sa partnerom? Ako izbegavate da se vežete da li je to razlog što niste u intimnoj vezi ili ne postoji ni jedan adekvatan partner sa kim biste se upustili u nešto ozbiljnije? Na osnovu brojnih studija o teoriji vezivanja došlo se do zaključka da naša slika o sebi odnosno naše samopouzdanje utiče na sposobnost da damo i primimo ljubav. Pokazalo se da osobe koje imaju najviše iskustava u zaljubljivanju imaju više samopouzdanje i manje su skloni odbranama i poricanju sopstvenih osećanja.
Staro svima poznato pravilo glasi: „ Da bismo voleli druge, moramo prvo voleti i poštovati sebe.“ Osobe koje vole sebe imaju visok stepen svesnosti o sopstvenom identitetu, znaju šta hoće, upoznati su sa svojim vrlinama i manama, umeju dobro da ih integrišu i da prihvate sebe onakivim kakvi jesu. Takve osobe imaju kapacitet da prihvate i da vole drugoga kao i da prime ljubav drugih. Osobe koje imaju difuzan identitet se plaše da će u vezi izgubiti sebe, da će partner razotkriti njihove mane i da će ih napustiti. Ovakve osobe u intimnim vezama imaju potrebu za kontrolom, sumnjaju u tuđa osećanja, stalno traže potvrdu ljubavi od partnera, za njih je intimna veza prava „mora“ jer stalno strepe od eventualnog napuštanja od strane partnera. Prema tome, lakše je zatvoriti se odmah i ne pokazivati pravog sebe jer je to opasno i nanosi bol. Sa druge strane, imamo osobe koje previše vole sebe, i koje su toliko preokupirane sopstvenom veličinom da ih nije briga za druge pa u vezi mogu biti samo sa osobom koja ih stalno hvali i podržava a nikada ne kritikuje, što je slučaj kod narcističkog poremećaja ličnosti. Ipak, kod „narcisa“ u osnovi postoji prikriveno osećanje inferiornosti i stida i takođe jedna neizgrađena slika o sebi.
Osobe koje imaju nisko samopouzdanje su mnogo više željne ljubavi i pažnje od samosvesnih osoba. Takve osobe će se vezati za partnera samo zbog toga što im neprestalno pruža ljubav, prihvatanje, poštovanje bez obzira na to da li joj je ta osoba na bilo koji drugi način privlačna. Ovakav odabir omogućava sigurnost na uštrb istinskog zadovoljstva i uživanja u partnerskom odnosu. Ovo je i čest razlog upuštanja u različite vidove ljubavnih avantura sa atraktivnijim i na druge načine privlačnijim partnerima.
Dakle, treba prihvatiti sebe i imati uvid u sopstvene vrednosti ali i nedostatke, suočiti se sa njima, i ući u kontakt sa svojim osećanjima i željama. Svoja osećanja, kada se jave, treba podeliti sa svojim partnerom ukoliko ih prihvati i svoja podeli sa vama onda je to znak da je moguće ostvariti visok nivo intimnosti sa takvom osobom. Sa druge strane, ukoliko primetite da postoji barijera u emotivnom odgovoru, ukoliko se partner čas prepušta čas povlači, ukoliko ne zna šta oseća prema vama, „igra igre“, onda je bolje da i sami ne ulažete u takav odnos jer sigurno nije vredan toga.
Sanja Marjanović
dipl.psiholog
3 thoughts on “Samopouzdanje i otvorenost ka emotivnom vezivanju”
Mozete li da kazete nesto vise o ovome ‘igra igre’?
Poštovana,
ranije sam Vam već pisala o porodičnim problemima, savjetovali ste mi da pokušam naći svoj put u životu, dalje od ostatka porodice. To neko moje stanje bezvoljnosti i bezvrijednosti trajalo je mjesecima,pa sam posjetila i neuropsihijatra koji mi je savjetovao isto što i vi. Od tableta protiv anksioznosti, čajeva, padanja u očaj, do trena kad sam to sve bacila i poželjala da nađem sebe i ono što sam bila. Tako sam ponovo počela vraćati svoj život na pravi put, iako se oko mene i dalje sve ruši. U rukama imam svoju diplomu, mladost i život i ne želim da ga više tračim, ali ni da ga sama sebi otežavam i zato ponovo i tražim vaš savjet. Osim porodice, zdravstvenih problema meni dragih ljudi i prijatelji su ovom periodu pokazali svoja prava lica i to na tako sitnim stvarima, na kraju i onaj koji mi je godinama bio najbolji drug i momak me je izadao.Trebalo mi je skoro pola godine da prekinem tu vezu jer se u tom periodu dešavalo još mnogo drugih stvari koje su me činile slabom. U međuvremenu kroz sezonski posao u moj život ušao je neko novi. Momak kojeg nikad ne bih poželjela pored sebe, klasični iživljeni ženskaroš… Taj isti momak kojeg sam svjesno držala na distanci mi je pomogao, u više nego stresnim situacijama na poslu koji mi zaista u kompletnoj životnoj zbrci nije trebao.Navikla sam da držim konce u svojim rukama i da ljudima ne pokazujem da mi je teško i nikad nisam tražila pomoć. On je došao sam, a ja sam tek kasnije shvatila koliko mi je samo saznanje da sam ga mogla zvati svakog trenutka pomoglo. I bila sam hladna, non stop u žurbi, nervozna, čak mi je bio i vreća za istresanje… Jednostavno nisam shvatala zašto me je trpio, iako se u okruženju nalazio veći broj djevojka koje bi ga mazile pazile, on je posebno tretirao i gledao samo mene…Niti sam padala na klasične muške priče za zavođenje, niti bila balavica koja bi trčala za njim, a ni davala mu nadu.. Ono što od početka nije krio je da me smatrao posebnom, čak cijenio stvari koje naizgled ne bih rekla ni da je primjećivao…Posao se završio, znala sam da je u vezi sa djevojkom iz drugog grada, ali smo i dalje nastavljali da nalazimo razloge da se vidimo jer nam je zajedno bilo super. Često mi je između redova provlačio da mu se sviđam, ali sam se pravila da to ne vidim. Pričao planove za budućnost, bio drug..I to se nastavljalo sve do trena kad je saznao da sam i ja u vezi… ono što nije znao je da sam mjesecima već tražila hrabrosti da je prekinem jer je od nje i onako ostala samo navika. Tad mi je pokazao da on želi više od prijateljstva. Znajući njegovu reputaciju i bojeći se vezivanja za nekog novog moja reakcija je bio napad. Rekla sam stvari koje nisam mislila i trebala da kažem i bio je zaista ljut. Bukvalno napad na nečiji ego, da bih zaštitila sebe. Između ostalog u lice sam mu rekla da ne želim ništa od njega iako mi je rekao da njegova veza ne bi bila problem, ako bih ja htjela imati nešto s njim. Par dana kasnije okonačala sam svoju vezu. Iako su odnosi sa „ženskarošem“ zahladili,nisu se prekinuli, dopisivali smo se pisali romane. Nalazio je razloge da ponovo počnemo priču, dolazio tamo gdje je znao da ćemo se sresti, ali je bio hladan, ja sam se pravila nedostupna i nezainteresnovana. A zapravo ono što sam osjećala prerastalo je u zaljubljenost. I evo to traje već mjesecima, ponovo se družimo, čujemo svaki dan, smijemo, ponašamo kao blese, pričamo probleme, brinemo jedno o drugom i cio grad misli da smo skupa, a nismo… A on je dalje u staroj vezi koju krije od ostatka svijeta i to me tako bode i boli… To je jedina tema koju ne pominje, sve druge smo pretresli, čak sam ga i testirala za neke stvari i nisam ga uhvatila u lažima i koliko god htjela da ne mislim o njemu ili da nađem nešto zbog čega bih rekla da je loš prema meni…. Par puta mi je ponovo pokušao prići i rekao da me nikad neće razumjeti u kontekstu guranja ljudi od sebe… I to me povrijedilo jer je tačno, koliko god mi je neprestalno u mislima, koliko god da među nama postoji neka tajna veza, ja ga ne znam pustiti blizu sebe… Ne znam mu pokazati ono što osjećam, svaki put kad mi priđe na način koji nije čisto prijateljski zauzimam odbrambeni stav i to ne znam kontrolisati, a on me zaista čini sretnom… Par puta sam mu ono što osjećam htjela reći u lice, ali nije išlo… Jednostavno imam neki problem sa pokazivanjem osjećanja… A činjenica da me smatra sposobnom i hladnom djevojkom kojoj je karijera važnija od osjećaja vrijeđa i nervira … Ja ne znam pokazati osjećaje, ali toliko želim da shvati da ga volim… Ali kako ?
Odlično!