Problematično uzimanje alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci, kockanje-bolest ili bezobrazluk?

Često, kada se govori o bolestima zavisnosti, govori se kroz prizmu osude. Tako se  zavisnost od alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci (PAS) smatra porokom, bezobrazlukom, ličnim izborom, problemom volje, slabim karakterom, nemoralom i još mnogim problemima nastalim iz „neispravne ličnosti“. Zapravo reč je o bolesti, baš kao i svakoj drugoj. Niko nije imun na bolesti zavisnosti, ne može garantovati da nikada neće problematično piti, uzimati druge psihoaktivne supstance, kockati se na problematičan način, postati zavistan od interneta ili igrica.

Šta su zapravo bolesti zavisnosti?

Bolesti zavisnosti su socijalno-medicinske bolesti. Najjednostavnije rečeno, svako uzimanje psihoaktivnih supstanci (gde spada i alkohol kao legalizovana psihoaktivna supstanca), ili svako ponašanje (kada je reč o nehemijskim zavisnostima kao što su kockanje, zavisnost od interneta) koje je ponavljano, prouzrokuje probleme i stvara posledice bilo koje vrste (zdravstvene, porodične, profesionalne, šire socijalne), može se razmatrati kao stanje bolesti zavisnosti. Navedena stanja definisana su medicinski kao bolesti.

Zašto se uglavnom tumače kao bezobrazluk, slab karakter, porok?

Ovakvom tumačenju doprinosi više faktora. Jedan od njih je recimo upotreba alkohola u raznim kulturama kroz obrede, kao deo tradicije i sl. Tokom razvoja bolesti dolazi do karakterističnih promena ličnosti i karaktera, te se zapravo ove promene koje su posledica bolesnog stanja tumače kao bezobrazluk. Promene ličnosti i karaktera se odvijaju spontano, pod uticajem bolesnog stanja. Mehanizmi odbrane i odbrambene taktike deluju kao provodnik do promene ličnosti i karaktera, od društveno prihvatljive upotrebe do razvoja bolesti zavisnosti. Osnovna funkcija odbrambenih taktika je negiranje, izbegavanje stvarnosti. Jedinstvenost ličnosti se pod uticajem mehanizama odbrane i odbrambenih taktika tokom razvoja bolesnog stanja menja, gubi. U zavisničkoj psihologiji osnovu čine izbegavanje odgovornosti i problem samokontrole.

Šta dovodi do promene ličnosti i karaktera?

Odbrambene taktike su svesne, nastaju dugotrajnom upotrebom istih mehanizama odbrane, kada oni tako osvešćeni omogućavaju očuvanje zavisnosti.

Minimiziranje znači konstanto umanjivanje svega što je problematično (količine popijenog pića, količine potrošenog novca, vremena provedenog van kuće, posledca ponašanja).

Negacija/poricanje svega što se dovodi u vezu sa zavisnošću, pa i same zavisnosti, čak i kada je to više nego očigledno (nisam pijan, ne trošim novac na PAS/ kockanje).

Potiskivanje ili represija, još jedan mehanizam odbrane, označava neprihvatanje, potiskivanje određenih sadržaja iz svesti. Blokira neprijatne i uznemirujuće informacije. Zrele ličnosti takođe koriste potiskivanje, ali su spremne da se sa potisnutim sadržajima ponovo okupiraju u cilju njihovog razrešavanmja. Kod bolesti zavisnosti sećanja se vraćaju sticanjem uvida, osvešćivanjem, u procesu osnaživanja i zalečenja.

Intelektualizacija je usmeravanje pažnje isključivo na intelektualne aspekte situacije, analize i činjenice, uz istovremeno potiskivanje emocija vezanih za događaj. To je filozofiranje kome nedostaje emocionalno uporište.

Racionalizacija je davanje racionalnih, naizgled prihvatljivih razloga za svoje ponašanje. Kada se koristi racionalizacijom, osoba ne prihvata da ima problem, već navodi druge situacije kao problematične, kao okidače trenutnog „lošeg“ ponašanja. Primer: „Ne podnosim stalne svađe sa suprugom, te moram da popijem da bih se lakše osećao“; „Ova država ne pruža nikome šansu za zaposlenje, pa sam kockao da bih zaradio novac za život.“

Projekcija, kao mehanizam odbrane, podrazumeva dugačije tumačenje realnih događaja, sa ciljem da se drugima pripišu sopstvene emocije ili ponašanja. Primer projekcije bi bio : „Nije problem što ja pijem/kockam, problem je što me šef ne voli“. Projekcijom osoba donekle prihvata da ima problem, ali ne smatra da je taj problem uzrok određenih događaja ili posledica, već izmešta uzročnot u drugu osobu.

Socijalna komparacija je čest mehanizam koji uključuje procenu svog ponašanja u odnosu na druge ljude. Zavisnik svuda oko sebe vidi druge zavisnike, a iz tako oformljene grupe koju vidi uvek pronalazi one koji piju/kockaju više od njega/nje („Ovi drugi ljudi koji više kockaju/piju od mene su zavisni, a ne ja“). Navedenu socijalnu komparaciju zavisnik razvija na sledeći način: „Ti drugi ljudi, a među njima ima onih koji se teturaju po putu i spavaju po autobuskim stanicama, su izgubili i kuću i auto i porodicu, sebe ne smatraju zavisnicima, niti idu na lečenje. Zašto bih onda ja?“

Svet svake osobe koja je razvila zavisnost je sužen do nivoa jedne jedine relacije, a to je relacija sa PAS/kockom. Svi ostali odnosi obitavaju na granici tog sveta. Propusnost te granice je veoma rigidna, kroz nju prolazi samo ono što ne ugrožava odnos PAS/kocka-zavisnik. Čuvari granice su odbrambene taktike, a ličnost zarobljena u ovom uskom krugu sopstvene realnosti je izmenjena.

Anđelka Jelčić

specijalni pedagog i porodični savetnik

Vaš psiholog tim

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com