Kada osoba ispolji neki od psihičkih simptoma, bez obzira koji je problem u pitanju, njeni bližnji uglavnom kao prvu reakciju ispoljavaju negiranje. Negiranjem, odbijanjem da se prepozna simptom, zapravo se obezbeđuje beg od realnosti koja je bolna. Kulturološki, prva reakcija će zavisiti i od stavova dominantne kulture i kulture koju porodica unutar svog sistema neguje. Tako je u nekim porodicama briga o mentalnom zdravlju sastavni deo brige o sebi i bližnjima, dok je u drugim tema o kojoj se ne govori jer se psihičke poteškoće izjednačavaju sa slabošću. Porodice koje normalizuju postojanje psihičkih poteškoća, pre će prihvatiti postojanje problema i potražiti stručnu pomoć. U drugim porodicama, period koji protekne do traženja stručne pomoći obično je duži, a osoba koja ima problem se često sama nosi i sa problemom i sa strahom da će biti etiketirana kao slaba, neadekvatna.
Svakoj osobi mreža podrške, razumevanje, brižnost,i ljubav, daju nadu da je oporavak moguć, da će život ponovo biti funkcionalan. U nedostatku navedenog, oporavak je znatno otežan.
Koji su koraci u pružanju podrške bliskoj osobi?
Ponekad će bliska osoba sama pokrenuti priču o poteškoćama koje oseća. Iako je tada situacija značajno lakša, veoma često članovi porodice reaguju negiranjem težine problema. Za razliku od prethodno navedenog negiranja, ovde se zapravo umanjuje težina simptoma, osobi se upućuju poruke “Možeš ti to, nije toliko strašno, uspeo si toliko toga, pogledaj kako je uspeo…”. Zapravo, ovakvi razgovori nisu od velike pomoći jer se osoba oseća još manje kompetentno, a problem pred njom još veći i manje rešiv. Istina je da niko, čak ni stručna lica, ne mogu zaista osećati isto što oseća osoba sa problemom anksioznosti, depresijom, opsesivnim mislima, anoreksijom itd. Ipak, mogu pružiti pomoć. Ne samo na osnovu znanja koje imaju, već i pažljivim slušanjem onoga što osoba govori o problemu. Dakle, prvi korak, ukoliko neko izloži problem je zaista ga čuti, u intenzitetu i veličini u kojoj je prisutan. Korisnije je reći i “Ne razumem jer nikada nisam osetio/la tako nešto, ali mi iz tvoje priče deluje kao veoma teško iskustvo.”
Ponekad je odgovornost za prepoznavanje simptoma na bliskim osobama. Tada je situacija malo komplikovanija, ali uvek treba imati na umu da je osobu možda samo stid i strah da podeli šta je muči. Mnoge psihičke bolesti (bolesti zavisnosti, anoreksija, psihoze) menjaju doživljaj realiteta i onemogućavaju osobi da uoči da je u problemu. Blagovremeno reagovanje nekada može značajno odrediti tok oporavka. Tu se ispoljava i moralna odgovornost bliskih osoba da potraže stručnu pomoć, uprkos opiranju i negiranju osobe koja ima problem. Korisno je pristupiti kroz ispoljavanje osećaja zabrinutost zbog uočenih simptoma ili ponašanja, davanje nade da je oporavak moguć, davanje jasne informacije da osoba nije sama, da je voljena i prihvaćena. Tolerisanje određenog ponašanja (npr. pijenja, kockanja, izbegavanja unošenja hrane ili čišćenja organizma, bezvoljnog ponašanja i neučestvovanja u svakodnevnim aktivnostima) uz uverenje da je reč o bezobrazluku, ravno je negovanju bolesti. Za članove porodice nekada je osvešćujuće da razmišljaju na ovakav način, donoseći tako ispravnu odluku da ne žele da saučestvuju u razvoju bolesti.
Drugi korak je traženje stručne pomoći. U ovoj potrazi, bliske osobe mogu biti tu kao podrška, kada je reč o lakšim problemima (podržavanjem bliske osobe da sama zakaže lekarski pregled ili razgovor sa psihoterapeutom), dok kada je reč o težim problemima lečenje mogu podržati zakazivanjem konsultacija sa stručnim licem kako da postupe, ukoliko postoji odbijanje stručne pomoći, ili zakazivanjem zajedničkog susreta sa stručnim licem. Dalja uloga u tretmanu procenjuje se od strane stručnog lica (briga oko uzimanja lekova, dogovorenih aktivnosti, kontrolnih pregleda i sl.).
Treći korak je pružanje kontinuirane podrške. Većina bliskih osoba želi da pruži podršku, ali ne zna na koji način. Traženjem odgovora i od stručnog lica i od osobe koja ima problem, dobijaju se najjasnije smernice. Nema potrebe da iko bude sam i u neznanju, jer sigurno postoji i drugačiji put. Otvoreno slušati i postavljati pitanja o osećanjima i mislima, otvoreno govoriti o tome koliko je osoba sa svim svojim ulogama u životu značajna, da je problem problem, a ne celokupna ličnost. Da je i dalje dobra osoba sa mnogim kvalitetima i potencijalima, voljena majka/otac, ćerka/sin, prijatelj, Da i dalje postoji sa svim što je čini ličnošću kakva jeste i da i dalje ima uloge koje su drugima jako važne. Čak i kada nema povratne reakcije, lojalnost i podrška imaju nezamenljivo i neprocenjivo mesto. Ponekad bliskim osobama znači da čuju od stručnog lica šta se dešava, da nisu jedini koji sa svojim bližnjima prolaze kroz to. Ovo iskustvo pričanja od strane stručnog lica, u prisustvu osobe sa problemom, često zna da bude olakšavajuće za sve. Za osobu koja ima problem je podrška da neko shvata o čemu govori i šta joj se dešava, i to pred osobom koja pruža podršku, dok drugima donosi informaciju koja je neutralna, a pomaže da se odbace zablude i predrasude. Često osobe koje imaju anksiozne ili depresivne poremećaje, uprkos fizičkoj podršci koju dobijaju (zajedničkim dolascima kod lekara/psihoterapeuta), istovremeno dobijaju nerazumevanje, etiketiranje da su kukavice, lenji, neodgovorni, da izmišljaju. Kao što je već navedeno, svaka od ovakvih poruka je kamen spoticanja na putu oporavka.
Četvrti korak, koji nastupa nakon detaljnog upoznavanja sa problemom je kontrola recidiva (ponovnog ispoljavanja simptoma). Kako su već upoznate sa problemom i simptomima, bliske osobe će znati da ih prepoznaju ukoliko se ponovo ispolje. Iako recidiv zna da deluje obeshrabrujuće, važno je ne posustati i što pre se obratiti za stručnu pomoć. Načiniti prvi korak ka lečenju uvek je teže od naknadnog suočavanja sa simptomima.
Bilo da su u pitanju roditelji ili deca, suprug ili supruga, prijatelj ili prijateljica, bez obzira na pol, rodne uloge, uloge u porodici i društvu, društvena očekivanja, postignute uspehe, psihičke poteškoće nisu merilo snage ili slabosti neke osobe. Osoba je i dalje ista osoba koju poznajete, samo što ima problem. Problem nije veći od nje i nije ga korisno poistovećivati sa kompletnom ličnošću. Svaka osoba će pre doći do stabilizacije ili oporavka uz ljubav, podršku, brižnost, slobodu da komunicira o onome što je muči.
Mr Anđelka Jelčić
specijalni pedagog i porodični savetnik
Vaš psiholog tim
kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417
kontakt za zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com
