Bipolarni poremećaj je mentalni poremećaj koji uzrokuje neuobičajene promene u raspoloženju, nivou aktivnosti, koncentraciji i sposobnosti da se izvršavaju svakodnevne aktivnosti. Bez detaljnog opisivanja simptoma, u daljem tekstu biće navedena tri tipa bipolarnog poremećaja. Navođenje simptoma će sa namerom biti izbegnuto, kako bi se sprečila uobičajena klopka-potreba za samoprocenjivanjem. Samo stručnjak, lekar psihijatar može postaviti dijagnozu.

Depresivna epizoda obuhvata osećanja tuge, bespomoćnosti, osećaj gubitka volje i zadovoljstva za aktivnosti u kojima je osoba ranije uživala. Manična epizoda donosi specifičan osećaj uzbuđenja, visoke energizovanosti ili iritabilnosti. Obe navedene promene utiču na emocije, razmišljanje i ponašanje, uključujući i san.

Bipolarni poremećaj tip I definiše se kroz maničnu epizodu koja traje najmanje 7 dana. Kraće trajanje ove epizode povezano je sa jako teškim simptomima zbog kojih osoba mora biti odmah smeštena u bolnicu. Depresivna epizoda traje najmanje 2 nedelje, ali postoji i mogućnost istovremenih ispoljavanja depresivnih i maničnih simptoma.

Bipolarni poremećaj tip II karakteriše se depresivnim i maničnim epizodama, ali ne onim koje su tipične za tip I.

Ciklotimija je poremećaju u kom se ispoljavaju hipomanični i depresivni simptomi koji traju najmanje dve godine i ne susreću kriterijume opisane u tip I i II.

Ponekad osoba može iskusiti simptome bipolarnog poremećaja koji se ne poklapaju sa navedenim dijagnostičkim kriterijumima, te se to definiše kao drugi specifični i nespecifični bipolarni i slični poremećaji. Mešane epizode znače da se simptomi brzo menjaju i da su istovremeno prisutni. Iz ovih kratkih opisa tipova najbitniji je zaključak da jedino psihijatar upućuje na dijagnozu, a psihoterapija na ispravnu psihoedukaciju. Dijagnoza se obično postavlja tokom adolescencije, ali može i kasnije u životu. Najveći broj pacijenata doživljava prvu epizodu pre tridesete godine.

Uzroci i okidači

Na prvom mestu bitno je razjasniti terminološku zbrku, odnosno zašto se nešto zove bolest a nešto poremećaj. U medicini se termin bolest najčešće koristi kada postoji jasan organski uzrok. Kod bipolarnog poremećaja to nije slučaj, pa se se iz tog razloga pre naziva poremećaj.

Genetska predispozicija za razvoj ovog poremećaja se u nekim porodicama može pojaviti češće, što znači da je rizik veći. Međutim, viši rizik ne znači nužno da će se poremećaj razviti. Takođe, ukoliko dođete u situaciju da svoje porodično stablo poredite sa drugim porodicama, budite svesni da se pod uticajem kulture na našim prostorima razvila jaka stigma vezana za mentalne poremećaje. Zbog toga često je stid pričati o tome, tako da mnoge generacije ostaju bez tačnih podataka o istoriji psihičkih poremećaja u svojoj porodici. Nauka još uvek nije dala odgovor na to šta je nasledno, iako jeste utvrđen uticaj genetike. To znači da osoba nije kriva za poremećaj, ali istovremeno nije ni nemoćna da svoj život učini kvalitetnijim. Ujedno, imati genetsku predispoziciju ne znači nužno i oboleti.

Traume, izloženost nasilju, burna životna iskustva, stres, manjak sna, uzimanje alkohola ili drugih psihoaktivnih supstanci, dovodi do poremećaja fine ravnoteže hemijskih supstanci u mozgu. Kod osoba koje ne boluju od bipolarnog poremećaja, mehanizmi organizma se trude da povrate poremećenu ravnotežu, međutim kod osoba koje su obolele, takozvani neurotransmiteri se ili ne luče dovoljno, ili su previše aktivni.
Sve navedeno se ne smatra uzrokom već okidačem za bipolari poremećaj, kod osoba kod kojih postoji genetska predispozicija da se on razvije.

Uticaj ličnosti

Ranjivost, osetljivost ličnosti, delom je određena genetskim faktorima, a delom životnim iskustvom pojedinca, njegovom istorijom. U tom životnom iskustvu, od najvećeg značaja za bilo koji psihički problem jeste učenje. Učenje o tome šta pomaže pri izlaganju stresu, da li je to priča o osećanjima, šetnja, relaksacija, sport, san. Negativan deo tog učenja odnosi se na stalno iščekivanje depresivne ili manične epizode, čime se održava stigma duševne bolesti.

Subjektivni doživljaj stresa, uključujući i uspeh i pozitivne životne događaje, kao što je na primer uspeh na poslu, rođenje deteta, predstavljaju rizične faktore koji povećavaju verovatnoću ulaska u maničnu epizodu. Imajući to u vidu, možemo zamisliti koliko teško može biti pribojavati se radosti.

Kada govorimo o stresovima ne sme se zanemariti uticaj svakodnevnih stresova koji se nadodaju jedan na drugi. Manične i depresivne epizode rezultat su uzajamnog delovanja ranjivosti i otpornosti osobe i uticaja stresova.

Zašto je važno na vreme započeti lečenje

Kada se ne leči, bipolarni poremećaj napreduje tako da se faze u kojima se osoba dobro oseća skraćuju. Da bi se pomoglo u postavljanju tačne dijagnoze, veoma je važno da se sve ispriča lekaru, bez ikakvih predrasuda i stida. Posete lekaru se najčešće dešavaju u depresivnoj fazi, ako se ne pomene i manična epizoda lekar može propisati terapiju koja pogoršava stanje umesto da pomaže. Rizik od pokušaja samoubistva veoma je visok u prvim godinama bolesti. Samoubistvo se, kao uzrok smrti, javlja čak 30 puta češće nego u opštoj populaciji. Vremenom, misli o samoubistvu mogu postati intenzivnije i jače. Ponekad se sve zadrži samo na mislima, ponekad one dobijaju konkretnije obličje, prelaze u plan, zatim u pokušaj. Misli dolaze poput talasa koji ih preplavi, ponekad i sasvim iznenada. Važno je razumeti da niko zaista ne želi da umre, već da se reši duševne boli koju oseća. Dalje, rizik od zloupotrebe alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci, kao načina samomedikacije, kako bi se nekako obuzdali strahovi, razdražljivost i potištenost, vremenom se povećava bez adekvatne terapije. U međuljudskim odnosima, promene raspoloženja porodici, partneru i drugim bliskim osobama znaju biti jako zbunjujuće, izazivajući jake i često razorne posledice. Bliske osobe žele da razumeju, da pomognu, ali ne znaju kako, niti shvataju uzroke povlačenja, pojačane iritabilnosti ili agresije. Simptomi koji se jako ispoljavaju kroz ponašanje ugrožavaju sve međuljudske odnose, sa rizikom od trajnih posledica. Iz svih navedenih razloga, jako je važno, čim se uoče prvi simptomi, obratiti se za stručnu pomoć. Svaka psihička bolest ista je kao i bilo koja druga fizička bolest, stid, skrivanje, povlačenje, mogu samo pojačati patnju i dovesti i do fatalnih posledica.

Psihoterapija i upravljanje sobom

Psihoterapija pruža kontinuiranu podršku, omogućava učenje kako se uči iz prethodnih epizoda, kroz pokušaje da se razumeju okidači ili faktori koji otežavaju prolazak kroz faze. Dalje, pomaže u otkrivanju ranih upozoravajućih znakova, osvešćivanju sopstvenih snaga i ranjivosti kako bi se što uspešnije upravljalo ranim znakovima. Još neki od segmenata psihoterapije su identifikovanje opterećenja i stresova i razvijanje strategija za njihovo prevazilaženje, kao i formiranje mreže podrške, definisanje načina za prevazilaženje problema u međuljudskim odnosima, učenja kako se nositi sa dodatnim problemima, kao što su strahovi, problemi u ishrani, zloupotreba psihoaktivnih supstanci.

Upoznavanje sebe odnosi se i na upoznavanje rizičnih i zaštitnih faktora. Obe kategorije su jednako važne, iako smo skloniji da analiziramo faktore tek onda kada se osećamo loše. Zaštitni faktori mogu biti na primer održavanje zdravog balansa između poslovnog i ličnog života, redovna fizička aktivnost. Kada saznamo šta pomaže, a šta nanosi dodatnu štetu i provocira simptome, možemo upravljati tim faktorima, tako što jedne pojačavamo, druge smanjujemo, ili izbegavamo. Dakle, prvi korak je upoznavanje sopstvenih okidača za promene raspoloženja.

Uspostavljanje rutine jako pomaže, kada postoji jasan dnevni plan, mozak se nalazi pod manjim stresom i lakše reagujemo na frustracije. Potrebno je napraviti dnevni raspored koji uključuje: ishranu, šetnju/fizičku aktivnost, spavanje (definisati vreme odlaska na spavanje). U planiranje svakodnevne rutine, korisno je ubaciti fizičku aktivnost bar 2 puta nedeljno, igrovite aktivnosti i humor, kao i planiranje zdravih obroka. Korisno je i uvesti listu sa potrebama i na svakodnevnom nivou pratiti svoje potrebe, komunicirati jasno o njima. Pri bilo kakvim emocionalnim oscilacijama, zastati. Proveriti šta iz kategorije Rutina nije urađeno, proveriti šta od potreba nije poštovano, kao i gde ste dozvolili da se misli gomilaju, odnosno gde niste radili korekcije kognitivnih distorzija (ovaj deo se uči u psihoterapijskom procesu, kao i vežbe koje mogu pomoći da se snizi nivo napetosti). Jako je važno da porodica bude uključena (ovde se misli i na partnera). U slučaju bilo kakve promene, pregledajte zajedno dnevnik raspoloženja i dnevnik misli.

Sa bliskom osobom ili sa terapeutom razradite bezbednosni plan u slučaju depresivne i manične epizode. Konkretne korake najbolje je razraditi sa psihoterapeutom.

Posebno je važan ritam spavanja, kako se smatra da utiče na redukciju simptoma. Prekid svih aktivnosti kada je vreme za san, bez obzira na tuđe potrebe (stavljamo fokus na higijenu sna). Korisno je voditi i dnevnik sna u koji se beleži vreme odlaska na spavanje i vreme buđenja. Takođe, u dnevnik se beleži i koliko je proteklo od odlaska u krevet do usnivanja, kao i intervali buđenja tokom noći. Uz napredak tehnoologije, mnogi pametni uređaji imaju ovu opciju. Pregledom dnevnika sna jasno se može uvideti da li je nedostatak sna postao faktor rizika.

Dnevnik raspoloženja

Jako je korisno voditi dnevnik raspoloženja na svakodnevnom nivou i u njega beležiti raspoloženje ocenama od -3 do +3, gde minus označava depresivna raspoloženja, a plus manična. Kratak pregled:
-3: potištenost, poraženost, osećaj bespomćnosti ili praznine

-2: depresivnost i tuga, ali ponešto vas može oraspoložiti

-1 do +1: raspoloženje i energija su nešto lošiji nego inače, ali nema drugih simptoma, kao što je poteškoća sa koncentracijom, pažnjom i sl. Važno je znati da ako -1 ili +1 traju danima, da to može biti znak pogoršanja.

0: znak da se dobro osećate, pozitivna i negativna osećanja se smenjuju, ali su usklađena sa dešavanjima tokom dana, ništa se predugo ne zadržava.

+2: oznaka za hipomaniju, laganu euforiju, povišeno raspoloženje.

+3: oznaka za jaku euforiju ili jaku razdražljivost, energiju koja nema granica. Ukoliko u jednom danu imate oznaku +3, a narednih dana niže ocene, ne znači da doživljavate maničnu epizodu, već da tog dana doživljavate manične simptome. Isto važi i za sve ostale ocene.

Osim ocenjivanja raspoloženja napravite i kategoriju suicidalne misli i kategoriju čudne ideje. U posebnu kategoriju upisujte prepoznate rizične i prepoznate zaštitne faktore za taj dan. Ovakav dnevnik mogu voditi i članovi porodice za osobu sa bipolarnim poremećajem.

Bipolarni poremećaj je kompleksan, ponekad iscrpljujuć za bliske osobe, ali isto ga iscrpljujućim doživljavaju i obolele osobe. Potrebna im je pomoć i podrška kako bi svoje simptome razumeli i naučili da upravljaju njima. Poželjno je da se i porodica konsultuje sa psihijatrom, da se edukuje po pitanju simptoma i načina pomoći. Takođe, poželjno je da i bliske osobe započnu svoj psihoterapijski proces, kako ne bi zanemarili sopstvene potrebe i emocije i razvili anksioznost ili depresiju. Možda na prvi pogled mnoge smernice izgledaju kompleksno, posebno iz kategorije psihoterapija i upravljanje sobom, međutim, te iste smernice bi bilo idealno da svako od nas koristi u svakodnevnici. One mogu predstavljati siguran put maksimalnog korišćenja potencijala svake ličnosti.

Mr Anđelka Jelčić

dipl. spec. pedagog i porodični psihoterapeut

Vaš psiholog tim

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com