Pri boravljenju na velikim visinama, poput stajanja na litici ili gledanja sa krova višespratne zgrade, većina ljudi neće iskusiti prijatne emocije. Kada se nađu u ovakvim situacijama, doživljavanje određene doze zabrinutosti i straha je razumljivo i gotovo univerzalno za sve ljude. Ove emocije i reakcije se javljaju u službi povećanog opreza, kao sredstvo preventivne samozaštite, onda kada se poremeti naš doživljaj bezbednosti. Međutim, izražen strah od visine ili akrofobija, znatno se razlikuje od racionalnog,  prolaznog straha od visine.

Šta je akrofobija i koji su njeni simptomi?

Strah od visine – akrofobija, jedna je od najčešćih specifičnih fobija sa kojom se ljudi suočavaju, koje predstavljaju jednu grupu anksioznih poremećaja. Glavni simptom akrofobije karakteriše intenzivan, iracionalan strah od visine. Nivo anksioznosti koja osoba doživljava u kontaktu sa visinom (fobičnim stimulusom) doseže klinički nivo, koji može rezultirati paničnim napadom (3) – čime se po intezitetu, ali i kvalitetu emocija razlikuje od gore pomenutog, racionalnog straha.

Glavne karakteristike straha od visine jesu:

1. Intenzivna anskioznost – od visine i situacija koje uključuju visinu, koja može ali i ne mora rezultirati paničnim napadom. Anksioznost se manifestuje:

*na kognitivnom planu – percepcijom opasnosti koja se javlja u kontaktu sa visinom.
*na fiziološkom planu – kao otežano disanje, ubrzan srčani rad, preterano znojenje, vrtoglavica…

1. Izbegavajuće ponašanje – predstavlja važnu ponašajnu karakteristiku straha od visine. Osoba ima snažnu potrebu da, koliko god je to moguće, izbegne boravak na balkonu, merdevinama, stepenicama, mostovima, višespratnim garažama…
2. Anticipatorna anksioznost –  se javlja u iščekivanju dolaženja u kontakt sa samom visinom, bilo u imaginaciji ili stvarnom svetu. Sama pomisao na visinu, osobu dovodi u stanje povišene anksioznosti.

Za razliku od generalizovanog anksioznog poremećaja, anksioznost kod specifičnih fobija nije stalno prisutna. Ona je situaciona, što znači da se isključivo javlja pri anticipaciji ili dolaženju u kontakt sa vrlo specifičnim mestima ili situacijama koje uključuju visinu. Osobe koje pate od straha od visine, u najvećoj meri imaju uvid da je njihov strah iracionalan i preteran ali im sam uvid ne pomaže u prevazilaženju ovog problema.

Šta je uzrok straha od visine

Poreklo fobija, može se tražiti u biološkim i psihološkim faktorima. Uprkos postojanju određenih bioloških modela etiologije (porekla) specifičnih fobija, za sada nema mnogo istraživanja koja bi podržala tezu da je akrofobija uzrokovana tačno određenim biološkim faktorima (genetskim ili neurohemijskim faktorima, moždanim strukturama..)

Prema bihejvioralnom pristupu, specifične fobije predstavljaju naučeni oblik ponašanja. Prema tome, nastanak akrofobije može se objasniti:

Traumatskim (ili klasičnim ili averzivnim) uslovljavanjem – kada se određena situacija ili mesto (sama visina) koja ranije nije predstavljala izvor straha ili anksioznosti, poveže sa traumatičnm iskustvom koje osoba doživi u toj konkretnoj situaciji.  Na primer, osoba koja se ranije nije plašila prelaska preko visokih mostova, može tokom takvog jednog prelaska zastati i gledati sa visine. Pri gledanju na dole, česte reakcije koje se mogu javiti jesu blaga vrtoglavica i uznemirenost. Ove reakcije, kod nekih ljudi mogu prerasti u stanje visoke anksioznosti ili paničnog napada. Na ovaj način, ranije neutralni stimulus (visina) povezuje se sa paničnom reakcijom, pa će tako osoba pri svakoj sledećoj situaciji gledanja na dole sa određene visine, ili razmišljanja o istoj, doživeti patološki strah.

Učenjem po modelu – predstavlja drugi oblik kojim se objašnjava pojava straha od visine. Pretpostavlja se da osoba samim posmatranjem i imitiranjem ponašanja neke druge osobe, najčešće roditelja kao uzora, isto ponašanje može preuzeti, odnosno naučiti.  Na taj način, dete može preuzeti ponašanje roditelja koji izbegava da priđe prozoru ili boravi na terasi i ne prilazi ivicama, panično reaguje kada se nađe na višespratnoj garaži ili često upozorava dete da je opasno penjati se na merdevine itd. Ovaj oblik učenja se tako vremenom pounutruje i preuzima, što dovodi do nastanka akrofobije.

Instrumentalnim uslovljavanjem – predstavlja najvažniji faktor održavanja fobije, tj. izbegavajućeg ponašanja fobičnih stimulusa. Osnovni princip ove vrste učenja govori o tome da svako ponašanje koje je nagrađeno ima tendenciju da se ponavlja. Izbegavanje situacija koje kod osobe provociraju anksioznost, doživljava se kao jedan vid nagrade – sprečava javljanje anksioznosti. Ukoliko osoba koja se plaši visine pri pomisli prilaska balkonu ovu situaciju izbegne i napusti prostoriju, kratkotrajna redukcija anksioznosti biće doživljena kao veliko rasterećenje. Ovakva reakcija će doprineti daljem učvršćivanju izbegavajućeg ponašanja i usložnjavanja fobije – pogoršanju samog straha.

Takođe je važno napomenuti ulogu kognitivnih faktora, zaslužnih za pojavu i održavanje straha od visine. Ovi faktori se odnose na uverenja osobe da je stepen opasnosti sa kojim se susreću pri pomisli ili boravljenju na određenim visinama, u velikoj meri precenjen i/ili gotovo nemoguć. Istovremeno, postoji verovanje da osoba nema dovoljno sopstvenih kapaciteta da se iznese sa ovakvim situacijama, iz čega proizilaze netačni zaključci, poput onih da će umreti, izgubiti kontrolu, poludeti, biti bespomoćna itd.

Kod koga se javlja strah od visine

Poput ostalih specifičnih fobija, strah od visine može razviti bilo ko na bilo kom uzrastu. Najčešće se pojavljuju u ranom detinjstvu i postaju očigledne u periodu adolescencije i rane odrasle dobi, mada to ne predstavlja pravilo. Žene su pod nešto većim rizikom od razvijanja straha od visine, dok specifične fobije imaju hroničan tok i nemaju tendenciju spontane prolaznosti tokom života

Važno je naglasiti da se strah od visine retko sreće kao jedini i odvojeni entitet povodom koga se ljudi obraćaju za pomoć, češće je udružen sa nekoliko različitih fobija i/ili drugim poremećajima. Jedan od glavnih razloga neobraćanja za pomoć, jeste uspešno izbegavanje fobičnih situacija (mesta koja uključuju visinu). Problem se usložnjava i dolazi na videlo onda kada se životne okolnosti promene (npr. osoba koja se plaši visine dobija novi posao na sedmom spratu poslovne zgrade sa staklenim prozorima ili se preseli u stan koji se nalazi na petom spratu zgrade). Tada poslovno i socijalno funkcionisanje biva otežano ili potpuno onemogućeno, što ima značajne posledice na kvalitet života pojedinca.

Kako prevazići strah od visine?

Dobra vest je da se sa vremenom i posvećenošću strah od visine može prevazići. Kognitivno-bihejvioralna terapija predstavlja terapiju prvog reda u tretiranju akrofobije, kao i drugih specifičnih fobija. U okviru ove terapije, primenjuju se tehnike ekspozicije, koje izlažu pojedince situacijama koje izazivaju patološki strah – u ovom slučaju visini i visokim mestima.

U okviru psihoterapijskog tretmana, klijent prvenstveno prolazi kroz kognitivnu pripremu – učenje novih, adaptivnijih, samopomažućih načina mišljenja koji će mu/joj omogućiti da se izlaže situacijama kojih se plaši. Nadalje, bihejvioralni tretman podrazumeva izlaganje visini (fobičnom stimulusu), kroz sledeće terapijske strategije/tehnike:

• Ekspozicija – predstavlja postepeno ili naglo izlaganje fobičnom stimulusu, bez primene relaksacije. Psihoterapeut i klijent zajedno sastavljaju listu u kojima klijent oseća fobični strah, od najmanje do najviše zastrašujućih. Ekspozicij se primenjuje graduirano, počev od mesta/situacija koje izazivaju manji strah, da bi po njihovom savladavanju usledilo izlaganje dražima ili situacijama koje izazivaju viši nivo iracionalnog straha. Savladavajući situaciju po situaciju, klijent vraća veru u sopstvene mogućnosti izlaženja na kraj sa patološkim strahom, čime se isti stišava/nestaje vremenom. Izlaganje se može sprovoditi u imaginaciji i uživo (in vivo).
• Modelovanje – ova tehnika se odnosi na usvajanje novih, adaptivnijih ponašanja i načina razmišljanja nekog uzora, obično psihoterapeuta. Tokom seanse, psihoterapeut demonstrira kako se suočava sa iracionalnim strahom od visine, pri čemu pomaže klijentu da posmatranjem i imitiranjem isto primeni i usvoji.
• Sistematska desenzetizacija – odnosi se na izlaganje fobičnom stimulusu uz istovremenu relaksaciju, u okviru koje se ove tehnike naizmenično, hijerarhijski postepeno smenjuju. U poslednje vreme, ova tehnika se sve ređe primenjuje a njeno mesto je gotovo u potpunosti zamenila tehnika ekspozicije.

Bihejvioralni tretman akrofobije se nekada može sprovesti i tokom jedne, prolongirane seanse. Ovakve seanse traju više sati i podrazumevaju sve faze tretmana – dijagnostiku, edukaciju, kognitivno restrukturiranje, primenu produženog izlaganja i uspostavljanje daljeg plana koji će klijentu pomoći da željenu promenu uvežbava i održi kroz vreme.

Maša Stevanić

dipl. psiholog i REiKBT savetnik

Vaš psiholog tim

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com