Svi ljudi imaju tendenciju da u određenoj meri izbegavaju stvari ili situacije koje doživljavaju neprijatnim. Bilo da se radi o spoljašnjim situacijama ili okolnostima koje u određenoj meri mogu predstavljati stvarnu pretnju po pojedinca (poput insekata, zmija, mračnih ulica) ili neprijatnih unutrašnjih doživljala i emocija (poput anksioznosti i negativnih misli), izbegavanje ovakvih iskustava je u osnovnoj funkciji kratkotrajnog rasterećenja od istih. Na dnevnom nivou težimo da se osećamo prijatno i sigurno u sopstvenom okruženju i povremeno izbegavanje nekih neprijatnih iskustava nam to i omogućava. Istovremeno, svaka osoba se suočava sa jednim ili više iracionalnih strahova tokom života – straha od zubara, bliskosti, javnih nastupa ili straha od zatvorenih prostora. Kada su ovakvi strahovi izraženi, doživljavamo patnju i izbegavanje onoga čega se plašimo postaje češće, samim tim i problematično, jer u velikoj meri može uticati na naše svakodnevno funkcionisanje i kompromitovati kvalitet življenja.

Šta je klaustrofobija i koji su njeni simptomi?

Klaustrofobija predstavlja situacionu, specifičnu fobiju, koja potpada pod jednu grupu anksioznih poremećaja. Karakteriše je intenzivan strah od zatvorenih, uskih prostora ili drugih fizičkih barijera u okviru istog. Ljudi koji pate od klaustrofobije imaju uvid o postojanju ovog problema i ispoljavaju visok stepen opreza pri dolaženju u kontakt sa situacijama od kojih strahuju, pokušavajući na sve načine da ih izbegnu ili ih podnose sa izrazitom neprijatnošću. Nivo anksioznosti koji osoba doživljava zavisiće pre svega od stepena izraženosti straha od zatvorenih prostora, pri čemu neki ljudi mogu doživljavati neke od simptoma anksioznosti (poput blage vrtoglavice ili otežanog disanja), dok kod drugih može doći do eskalacije anksioznosti koja može rezultirati paničnim napadom.

Situacije kojih se osoba plaši delom će zavisiti od sosptvenog doživljaja ličnih i prostornih granica, a neki od najčešćih okidača straha jesu – tuneli, liftovi, vozovi, male prostorije bez prozora ili sa prozorima koji se ne mogu otvoriti, podrumi, automobili, gužve u saobraćaju, CT ili MRI skeneri..

Glavne karakteristike straha od zatvorenih, uskih prostora jesu:

1.Doživljavanje intenzivne anksioznosti – od zatvorenih, uskih prostora ili drugih fizičkih barijera, koja se ispoljava na telesnom planu – kroz simptome otežanog disanja, ubrzanog srčanog rada, prekomernog znojenja, vrtoglavice, mišićne napetosti itd. Anksioznost se manifestuje i na kognitivnom planu, pre svega kroz percepciju opasnosti koju osoba vezuje za boravljenje u zatvorenom prostoru – kroz preuveličavanje potencijalne pretnje. Istovremeno, prisutna je pogrešna procena sopstvenih kapacita za izdržavanje neprijatnih situacija. Sve ove pogrešne, ali ubedljive procene i načini mišljenja uviđaju se u idejama da će osoba biti bespomoćna, da neće moći da podnese anksioznost, da će se ugušiti, umreti…

2.Izbegavajuće ponašanje – je najvažnija ponašajna karakteristika straha od zatvorenih prostora. Odnosi se na unapred pravljenje plana da se izbegnu situacije koje mogu provocirati iracionalni strah ili snažnu potreba da se napusti mesto onda kada se osoba u momentu susretne sa njima. Tako će osoba koja se plaši vožnje liftom pre ići stepenicama na peti sprat, voziti okolnim ili dužim putevima kako bi izbegla prolazak kroz tunel, odlagati odlazak kod lekara ukoliko pregled uključuje snimanje,…

3. Anticipatorna anksioznost – javlja se u iščekivanju dolaženja u kontakt sa situacijama, bilo u imaginaciji ili stvarnom svetu. Sama pomisao na zatvoren prostor ili ideja da bi osoba mogla da se nađe u istom, produkuje kod osobe simptome anksioznosti koji mogu biti identični onima koji se javljaju kada se osoba u stvarnosti susretne sa njima.

Kod koga se javlja klaustrofobija

Prema poslednjim podacima, smatra se da se između 7.7% – 12.5% opšte populacije tokom života suočava sa nekom vrstom straha od zatvorenih ili uskih prostora. Naglasak jeste da je u pitanju određena vrsta straha, s obzirom da neće svaki iracionalni strah zadovoljiti kriterijum za uspostavljanje dijagnoze klaustrofobije. Klaustrofobija, poput drugih specifičnih fobija, učestalije se javlja kod žena nego kod muškaraca. Razvitak fobije obično započinje u periodu detinjstva i postaje očigledna tokom adolescencije i rane životne dobi. Takđe je važno naglasiti da ovo ne predstavlja pravilo, s obzirom da se strah od zatvorenog prostora može razviti na bilo kom uzrastu. Retko se sreće kao izolovani poremećaj povodom koga se ljudi obraćaju za pomoć, češće je udružen sa dve ili tri specifične fobije i/ili nekim drugim poremećajima. Drugi postojeći strahovi, kao što su strah od povrede, strah od gubitka kontrole ili strah od smrti, takođe mogu igrati ulogu u nastanku klaustrofobije, ili koegzistirati zajedno sa njom.

Šta je uzrok klaustrofobije

Poreklo klaustrofobije može se tražiti u biološkim i psihološkim faktorima. Određeni biološki modeli ukazuju da mutacije određenih gena mogu biti odgovorne za nastanak poremećaja, s obzirom da su iste bile češće kod osoba koje su patile od klaustrofobije nasuprot onima koji nisu. Prema bihejvioralnom pristupu, nastanak klaustrofobije može se objasniti traumatskim (ili klasičnim ili averzivnim) uslovljavanjem. Traumatični događaji, doživljeni tokom ranog detinjstva ali i kasnije tokom života – poput situacija gde osoba biva zaglavljenja u liftu, doživljava anksioznost ili panični napad u gužvi u saobraćaju ili biva zatvarana/zaključavana u malu prostoriju, dovešće do vezivanja reakcije patološkog straha za ranije neutralan stimulus – zatvoren ili uski prostor. Na ovaj način, jednom uslovljena reakcija straha će se pri svakom narednom dolaženju u kontakt sa objektom/situacijom gde se traumatsko iskustvo desilo, iznova doživljavati. Drugi faktor koji može biti značajan za nastanak fobije, odnosi se se na osobe čiji su roditelji i sami patili/pate od klaustrofobije. Posmatranjem roditelja koji reaguje panikom kada se nađe u zatvorenoj prostoriji, ili reaguje strahom ako se dete samo vozi liftom, dete dobija informaciju da dolazi u susret sa stvarnom opasnošću i da je opasnost u ovakvim situacijama ne samo moguća, već i vrlo verovatna. Dete koje raste sa roditeljem koji pati od klaustrofobiju, učeći po modelu roditelja, počeće da povezuje zatvorene prostore sa anksioznošću koji roditelj doživljava, koje će vremenom pounutruti i početi i samo da ispoljava.

Praktični saveti u prevazilaženju straha od zatvorenog prostora

Sastavni deo prevazilaženja bilo koje vrste iracionalnog straha jeste suočavanje sa situacijamama/objektima od kojih osoba strahuje. S tim u vezi, ukoliko kod sebe prepoznajete neke od simptoma straha od zatvorenog prostora koji nisu i suviše izraženi, i želite isti da prevaziđete, možete pokušati da sledite naredne, opšte preporuke:
1) Prevaziđite strah tako što ćete se izlagati situacijama ili mestima koje ga provociraju – možete sastaviti listu objekata, situacija ili mesta kojih se plašite i rangirati iste na skali od 1-10, počev od situacija kojih se najmanje plašite do onih koje izazivaju najveći stepen straha (npr. boravljenje u zatvorenoj prostoriji – 2, lift – 5…). Nakon pravljenja rang liste napravite jasan plan, kada ćete se i pod kojim uslovima izlagati, prateći listu od najmanje do najviše zastrašujućih situacija. Savladavanjem svake naredne situacije polako ćete graditi uvid da imate mogućnost i kapacitet da se nosite sa raznim situacijama koje doživljavate neprijatnim.

2) Nemojte se opirati simptomima anksioznosti – Iako će boravljenje u zatvorenom prostoru neminovno provocirati simptome anksioznosti, pokušajte da istrajete sa planom, nasuprot praćenju inicijalne reakcije da morate da izbegnete ove doživljaje. Svako dalje napuštanje situacije, onda kada procenite da ne možete da podnesete boravak u zatvorenom prostoru, dovešće do učvršćivanja straha, dok će se pretnja iz situacije u situaciju činiti još većom. Podsetite se da simptomi anksioznosti, ma koliko izraženi bili, nisu životno ugrožavajući. Svaka neprijatna emocija, kao i misao, ima svoj tok trajanja i ne može biti večno prisutna, a ono što je održava jeste pažnja koja joj se posvećuje. Sve dok se sa anksioznošću borite, potiskujete je ili negirate da je prisutna, reakcija se usložnjava i ne otvara se mogućnost da anksioznost spontano prođe. Prihvatanje ovih senzacija i misli, nasuprot upuštanja u interpretaciju i borbu sa njima, predstavlja rešenje za prevazilaženje iracionalnog straha.

3) Usresredite pažnju na disanje – Simptomi anksioznosti variraju od osobe do osobe a jedan od čestih jeste ubrzano disanje ili kratak dah. Plitko disanje dalje pospešuje anksiozni odgovor jer onemogućava osobi da se pre svega telesno primiri, što dalje dovodi do pogoršanja ostalih simptoma anksioznosti. Ponovno uspostavljanje pravilnog ritma disanja, kroz fokusiranje pažnje na isto i vežbanja abdominalnog disanja, može biti od pomoći kada ste uznemireni.

4) Ne verujte svakoj negativnoj misli koja vam prolazi kroz glavu – Naš um može produkovati najrazličitije neprijatne sadržaje i misli, koji često nisu ogledalo realnosti. Samo zato što imate misli da će se nešto strašno desiti – da ćete se ugušiti, onesvestiti, ostati zarobljeni ili poludieti – ne znači da takva opasnost uopšte postoji, kao ni da su neke ideje, ukoliko su u teoriji moguće, samim tim i verovatne. Nasuprot pridavanju pažnje zastrašujućim mislima i analiziranju najgorih mogućih scenarija, pokušajte da ih posmatrate kao produkte uma, pri čemu su mnogi od njih u potpunoj suprotnosti od onoga što se odvija u realnom svetu.

Ukoliko uprkos prethodnim pokušajima ne uspevate da izađete na kraj sa strahom od zatvorenih prostora, doživljavate simptome intenzivne anksioznosti i isti ometa Vaše svakodnevno funkcionisanje, najbolje rešenje jeste obraćanje za stručnu pomoć. Kognitivno-bihejvioralna terapija predstavlja terapiju prvog reda u tretiranju svih specifičnih fobija, pa tako i klaustrofobije. U okviru tretmana, uz pomoć i podršku psihoterapeuta, uspećete da prevaziđete disfunkcionalne načine mišljenja i ponašanja koji održavaju i pospešuju ovaj iracionalni strah.