U vremenu u kojem živimo veliki broj ljudi u našoj zemlji pati od brojnih emocionalnih problema, neki su spremni to da priznaju a neki ne. Ti problemi kreću se u širokom rasponu, od svakodnevnih problema življenja, porodičnih problema, usamljenosti, nedostatka osećaja smisla i životne ispunjenosti, problema u partnerskim odnosima (ljubomora, posesivnost, prevare, svađe, strahovi od odbacivanja i vezivanja, itd), stresova na poslu (usled radnog preopterećenja, loših međuljudskih odnosa, vremenskih pritisaka itd), životnih kriza (izazvanih gubitkom posla, egzistencijalnim problemima, promenama sredine, razvoda brakova, promena mesta življenja, škole itd), blažih oblika emocionalnih problema (stidljivost, blaži oblici depresije, socijalne anksioznosti, niskog samovrednovanja itd) pa sve do težih kliničkih sindroma kao što su bolesti zavisnosti, teži oblici anksiozno-depresivnih poremećaja, poremećaja ličnosti, psihoza itd.

Ako izuzmemo ove teže kliničke sindrome od kojih pati manji deo populacije, možemo konstatovati da veći deo populacije u našoj zemlji pati od brojnih lakših i umerenih psiholoških problema koji ne dostižu klinički nivo (nivo koji bi zahtevao psihijatrijski i bolnički tertman). Iako ove vrste problema ne zahtevaju psihijatrijski tretman, navedeni i raznovrsni emocionalni problemi mogu značajno umanjivati kvalitet življenja i kapacitet za doživljavanje pozitivnih osećanja kao što su ljubav, radost, osećanje pripadnosti, ispunjenosti i zadovoljstva sobom, poslom i sopstvenim životom.

Neka od istraživanja sprovednih u SAD-u su pokazala da osobe kojima je u najvećoj meri potrebna psihološko-psihijatrijska pomoć se najređe samoinicijativno obraćaju za ovu vrstu pomoći, dok istovremeno osobe koje pate od blažih psihičkih problema se u značajno većem stepenu obraćaju za pomoć psiholozima i psihijatrima. Ovakav trend još uvek nije zabeležen u našoj zemlji jer u našoj kulturi postoje brojne predrasude (koje mahom proizilaze iz neznanja, pogrešnih informacija i nekih karakteristika našeg mentaliteta) koje dovode do toga da mnoge osobe kojima bi psihološka pomoć (u vidu savetovanja ili psihoterapije) bila od velike koristi, se ne obraćaju za ovu vrstu pomoći. U ovom tekstu nastojaćemo da navedemo i razjasnimo neke od tipičnih predrasuda zbog kojih ljudi u našoj zemlji strahuju ili oklevaju da se obrate za psihološku pomoć, čak i kada bi to za njih bilo veoma korisno.

Tipične predrasude o psihološkoj pomoći

Psihološka pomoć je namenjena isključivo osobama koje su duševno bolesne i poremećene

Kod osoba koje su duševno bolesne psihoterapija ima veoma slabe efekte, već se lečenje takvih osoba bazira uglavnom na primeni farmakološkog tretmana (lečenje lekovima), psihološki tretman u takvim slučajevima je od sekundarnog ili gotovo nikakvog značaja. Kod osoba iz tzv. „normalne populacije“, koje pate od emocionalnih problema različite vrste, psihoterapija i psihološko savetovanje daju veoma dobre i dugoročne rezultate i predstavljaju ne samo vrstu pomoći nego i prevencije (po principu bolje sprečiti nego lečiti). Istraživanja u svetu su pokazala da je kod ovakve grupe ljudi psihoterapija ili neki vid psihološkog savetovanja veoma lekovit.

Ako se obratim za psihološku pomoć to znači da sam slabić (slaba osoba) i da ne umem da se samostalno nosim sa svojim životom i emocionalnim problemima

Priznanje da imamo probleme predstavlja pokazatelj mudrosti i hrabrosti jer predstavlja uvod u konstruktivno rešavanje svakog problema. Svaki problem ima neko rešenje (doduše ne uvek idealno i magično). Poricanje problema je znak slabosti i predstavlja izbegavajuće ponašanje koje skoro nikada ne dovodi do konstruktivnog rešavanja problema. Osobe koje potiskuju svoja osećanja i negiraju svoje probleme same sebe stavljaju u poziciju slabosti pojačavajući time sebi osećanja očaja i bespomoćnosti. Svako odlaganje rešavanja problema dovodi do njegovog produbljivanja. Sve osobe na ovoj planeti imaju neke probleme jer je to posledica kompleksnosti ljudske prirode, međuljudskih odnosa i društvenih uslova života.

Vreme leči sve i zbog toga mi nije potrebna nikakva stručna pomoć

U slučajevima blažih životnih kriza neki ljudi su u stanju da sami prevaziđu i reše svoje emocionalne probleme, nekada se problemi reše sami od sebe kada se promene neke nepovoljne životne okolnosti ili kada osoba prođe kroz neku depresivnu epizodu spontano, to je nekada zaista istina. Ali to ne važi uvek i za sve osobe. Neke osobe su osetljivije na stres i potrebno im je dosta vremena da samostalno preprobode životne krize, nekada se nepovoljne životne okolnosti ne menjaju ili se menjaju veoma sporo ili se (što je veoma češće) javalju slične nepovoljne okolnosti na koje osoba ponovo reaguje na način koji joj stvara emocionalne probleme (jer data osoba nije ništa promenila u svom načinu mišljenja, osećanja i ponašanja koji je uvode u emocionalne probleme). Takođe, učestalo javljanje nepovoljnih životnih okolnosti može dovesti do nastanka kumulativnog stresa što iscrpljuje adaptivne kapacitete osobe da se nosi sa svakodnevnim i novonastalim problemima koje život neminovno donosi. I na kraju treba reći da sam protok vremena ne leči (ne menja) ništa, ono što leči i dovodi do poboljšanja jesu (pored promena u životnim okolnostima) promene u našim stavovima, načinima razmišljanja o sebi, drugima i svetu, kao i učenje novih veština za prevladavanje stresa i drugih emocionalnih problema.

Psiholog mi ne može pomoći u rešavanju mojih problema jer mene niko ne može bolje razumeti od mene samog/same

Tačno je da nas niko ne poznaje bolje od nas samih i da niko ne može zaviriti u našu glavu i videti šta se tamo tačno dešava, ali isto tako je tačno da smo svi mi kao ljudska bića veoma pristrasni i neobjektivni kada je u pitanju sagledavanje nas samih a naročito kada su u pitanju bolne teme i sagledavanje sopstvenih mana i pogrešnih postupaka. Jedan od uzroka lekovitosti psihološke pomoći je taj što je psiholog druga, dakle nepristrasna, objektivna ali i stručna osoba čiji je profesionalni zadatak da druge ljude sasluša i razume na način koji nije pristrasan i obojen samoobmanama kojima smo svi skloni kao ljudska bića. Upravo ta nepristrasnost i objektivnost (ali i stručnost) predstavlja nužne preduslove konstruktivnog pristupa rešavanju problema.

Obratiti se psihologu je sramota, naročito ako osobe u mojoj okolini znaju da idem kod psihologa

Ljudi će osećati stid ako se obrate za psihološku pomoć ako veruju u gore opisane predrasude (predrasude pod brojem 1 i 2). U suprotnom to neće biti slučaj. U svim razvijenim zemljama sveta obraćanje za psihološku pomoć ne predstavlja čin srama i slabosti već predstavlja uobičajenu praksu. Kao što se obraćamo pravniku za pravni savet (jer mi sami nismo stručni da rešimo pravne probleme) ili odlazimo kod stomatologa na pregled i lečenje, tako isto se obraćamo psihologu za stručni savet jer sami ne posedujemo tu vrstu stručnosti. Nerealno je misliti da sve znamo i da smo stručni za rešavanje svih vrsta problema u svim domenima života. Ako ne znamo da izvodimo građevinske radove ili popravljamo kućne uređaje (jer nam to nije struka), da li je sramota pozvati majstore koji nam mogu u tome pomoći?

Ako se osećam loše dovoljno je da popričam sa prijateljima ili rođacima i to će rešiti sve moje probleme

U slučaju blažih problema, prolaznih teškoća ili padova raspoloženja razgovor sa bliskom osobom i osobom od poverenja (prijateljem, članom porodice i sl.) nam stvarno može pomoći da se trenutno bolje osećamo i dobijemo dodatnu snagu da nastale probleme prevaziđemo. Ali to nije moguće uvek, naročito kod problema koje drugi ljudi ne razumeju jer ih sami nemaju u svom iskustvu. Takođe, nama bliske osobe prema nama imaju emocionalni odnos i stoga često nisu nepristrasne i objektivne. Takođe, naši prijatelji i rodbina nisu stručni za rešavanje brojnih problema i ne mogu nas naučiti nečemu što i sami ne znaju. Kada se nekom poverimo, isplačemo i podelimo naša osećanja to nam donosi trenutno olakšanje, što je svakako poželjno ali ne i dovoljno iz razloga što naši problemi neće biti rešeni samo zato što smo se privremeno emocionalno rasteretili. Da bi smo rešili neki emocionalni problem, pored izražavanja osećanja potrebno je i da promenimo naš način sagledavanja problema, naše načine razmišljanja, osećanja i ponašanja koji su uvek sastavni deo problema koji nas muči.

Psihološko savetovanje i psihoterapija su samo jedan vid ćaskanja a to nije način na koji se rešavaju problemi

Psihološki tretman nužno podrazumeva razgovor sa klijentima ali ne u funkciji ćaskanja ili emocionalnog pražnjenja već je taj razgovor u funkciji prikupljanja informacija o klijentu koje služe psihologu da osmisli strategiju i načine na koji će pomagati klijentu u rešavanju njegovog/njenog problema. Pored razgovora, iznošenja problema od strane klijenta, psihološki tretman nužno podrazumeva i aktivno učešće klijenta u obavljanju nekih misaonih, emocionalnih i ponašajnih zadataka kako na samoj seansi tako i u stvarnom životu. Psihološki tretman je pre svega edukativan i daje rezultate samo onda kada klijenti nauče i uvežbaju nešto novo i to primene u praksi, u svom realnom životu.

Obraćanje za pomoć psihologu/psihoterapeutu je nepotreban luksuz koji upražnjavaju samo bogate i dokone osobe (osobe čiji je život prazan i dosadan)

U dalekoj prošlosti (pre sto godina) psihoterapija je bila privilegija za ljude iz porodica visokog društvenog staleža ali danas to uopšte nije slučaj. Danas se za pomoć psihologu obraćaju studenti, adolescenti, roditelji sa decom, čitave porodice i razni pojedinci iz različitih društvenih slojeva. U mnogim razvijenim zemljama sveta (poput Švajcarske, Nemačke itd) ovu vrstu usluge pokriva zdravstveno osiguranje (što na žalost u našoj zemlji još uvek nije slučaj). Ljudi dolaze na psihoterapiju ili psihološko savetovanje zato što imaju stvarne emocionalne probleme koji ih remete u ostvarivanju željenih životnih ciljeva i dostizanju zadovoljstva sobom i sopstvenim životom a ne radi dokonosti i pukog popunjavanja slobodnog vremena.

Svi psiholozi se bave istraživanjem detinjstva i događaja iz prošlosti a to nema nikakve veze sa mojim aktuelnim životnim i emocionalnim problemima

Većina savremenih psihoterapijskih pristupa (kao što su Kognitivno bihejvioralne terapije) se ne bave istraživanjem snova, događaja iz detinjstva ili daleke prošlosti već su te terapije uglavnom usmerene na reševanje konkretnih problema koji se manifestuju ovde i sada. Psiholozi se obično tokom prvog susreta (tokom terapijskog intervjua) zanimaju za neke podatke iz prošlosti klijenta jer ti podaci služe psihologu kao osnova za razumevanje konkretne osobe i njegovog/njenog problema, ali te informacije nisu same po sebi cilj psihološkog tretmana. Uzroci psiholoških tegoba nisu u prošlosti (iako su mogli nastati u prošlosti ili čak ranom detinjstvu) već u sadašnjosti, jer se osoba još uvek pridržava nekih starih (a ponekad i novih) pogrešnih i štetnih verovanja, disfunkcionalnih načina razmišljanja, osećanja i ponašanja koji dovode do pojave i održavanja emocionalnih problema.

Psihoterapija traje beskonačno dugo (čak i nekoliko godina) što znači da nema nikakvog efekta i pretstavlja gubljenje vremena i novca

Nekada su psihoterapijski tretmani stvarno trajali veoma dugo (tu se misli na klasičnu psihoanalizu) ali to danas više nije slučaj. Kognitivno bihejvioralni terapeuti nastoje da terapija bude kratkotrajna, fokusirana na konkretne probleme i ciljeve koji se postavljaju na početku rada u dogovoru sa samim klijentom. Ovakva vrsta terapije je relativno kratkotrajna ali sa dugoročnim efektima. Dužina tretmana ne zavisi samo od vrste tretmana i samog terapeuta već pre svega od težine klijentovog problema i njegove/njene spremnosti i motivisanosti za rešavanje aktuelnog problema.

Ako sam religiozan i verujem u boga to je u suprotnosti sa psihološkim pristupom čoveku, dovoljno je da imam snažnu veru i to će mi pomoći da prevaziđem sve svoje emocionalne probleme

Vera u boga i pripadnost bilo kojoj vrsti religije nije u vezi sa psihologijom i psihološkom pomoći. Mnogi klijenti koji se obraćaju za pomoć psihologu ili psihijatru su religiozni i to ne utiče na sam tretman. Religioznost je stvar slobodnog izbora i sistema verovanja svake osobe, psiholog nikada ne nastoji da menja nečiji sistem vrednosti i verovanja bilo da se radi o religijskim ili bilo kojim drugim vrednosnim sistemima.

Psihoterapija je samo za ljude koji su usamljeni i nemaju sa kim da podele svoja iskustva, osećanja i probleme

Usamljenost često može pogodovati javljanju nekih emocionalnih problema ali ona sama po sebi nije uzrok emocionalnih problema. Neki ljudi postaju usamljeni zato što pate od emocionalnih problema i ne nailaze na razumevanje svoje okoline ili se naprosto sami povlače iz svoje socijalne sredine. Dakle, usamljenost je češće posledica nego uzrok brojnih psihičkih smetnji. Takođe, mnogi ljudi pate od psiholoških problema koji proizilaze iz neadekvatnih ili čak patoloških međuljudskih odnosa (na poslu, u porodici, u vezi itd).

Psihoterapija je samo za žene

Tačno je da u našoj zemlji najveći broj korisnika psiholoških usluga su žene, ali to ne znači da se i muškarci ne obraćaju za psihološku pomoć. To što se žene u većem broju obraćaju psihologu za pomoć ne znači da one imaju više problema nego muškarci. I žene i muškarci u podjednakoj meri imaju emocionalne probleme, s tim što su žene uglavnom otvorenije i spremnije da priznaju da imaju probleme, otvorenije su da o tim problemima razgovaraju nego muškarci. Muškarci sa emocionalnim problemima u našoj zemlji se uglavnom „suočavaju“ tako što konzumiraju alkohol (neki se ponašaju i agresivno) a većina negira postojanje problema. Iz naše psihološke prakse znamo da muškarci i žene u našoj zemlji imaju gotovo iste emocionalne probleme (anksioznost, depresivnost, posesivnost, socijalna anksioznost, stid itd) ali muškarci imaju nešto drugačije načine (strategije) putem kojih se nose sa ovim problemima. Jedan od razloga zašto se muškarci u našoj zemlji ređe obraćaju za psihološku pomoć su upravo verovanja u gore navedene predrasude pod brojem 2 i 5.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com