Nesigurnost i nizak nivo samopouzdanja

Samopouzdanje podrazumeva našu svest o tome koliko vredimo i šta zaslužujemo. Razvija se na osnovu vrednovanja onoga što jesmo, na osnovu naših postupaka i postignutih rezultata u različitim segmentima života. Iz dana u dan ono se gradi, ali i ruši. Međutim, za formiranje osnove, koja će se tokom odrastanja i sazrevanja nadograđivati, ključno je detinjstvo.

Ona nastaje kao posledica vlastitih, ali i tuđih procena deteta. Dete introjektuje mišljenja koja o njemu imaju značajni odrasli i usvaja ih kao vlastita. Ako je dete u potpunosti prihvaćeno kao individua od strane svojih najbližih, i samo će podjednako prihvatati svoje pozitivne i negativne strane.

Stoga, za dečije samopouzdanje vrlo je bitan uticaj porodice, vaspitni stil koji je zastupljen, kao i samo samopouzdanje roditelja koji su model po kom dete uči. Potrebno je kod deteta razvijati osećaj da je od strane roditelja voljeno bezuslovno, i da povremena, opravdana ljutnja nikako ne isključuje ljubav.

Sa polaskom u školu, važan faktor samopouzdanja postaju učitelji i nastavnici. Ako su prestrogi i postavljaju zahteve koji nisu u skladu sa mogućnostima deteta, nizaće se neuspesi, a dete će o sebi graditi sliku kao o osobi koja ,,nije dovoljno dobra za školu’’.

Sa početkom adolescencije, prihvaćenost, odnosno odbačenost od strane vršnjaka postaje osnovni izvor (ne)sigurnosti. Deca se tada međusobno procenjuju uglavnom na osnovu fizičkog izgleda i socioekonomskog statusa, pri čemu znaju da budu jako gruba i povrede druge. Međutim, za ovaj period nesigurnost je uobičajena pojava koja se javlja i kada je dete dobro prihvaćeno u vršnjačkoj grupi.

Deci je tokom puberteta i adolescencije potrebno pomoći da uče da prihvataju sebe baš onakve kakvi jesu i da vole svoju autentičnost. Ako je nesigurnost jako izražena i ometa svakodnevno funkcionisanje, uz psihološku pomoć je moguće ovladati određenim tehnikama čiji je cilj da se izgradi ili ojača postojeće krhko samopouzdanje.