Socijalna anksioznost se manifestuje kroz kontinuirani strah (i stid) u situacijama koje uključuju neku vrstu socijalne interakcije u kojima osoba može biti procenjivana od strane drugih ljudi. Anksioznst može početi i neko vreme ili neposredno pre tzv. „opasne“ socijalne situacije te se dešava da osoba izbegne takvu situaciju, što je takođe sastavni deo ovog problema. Strah se može javljati generalno u većini situacija koje uključuju prisustvo drugih ljudi ili to mogu biti samo određene situacije kao što su npr. javni nastupi ili situacije ispitivanja i testiranja. U ovom tekstu će biti reči o mehanizmu koji održava anksioznost u socijalnim situacijama.
„Šta misli publika?“
Osobe koje imaju problema sa socijalnom anksioznošću obično pretpostavljaju da su drugi ljudi po prirodi kritični što dalje implicira da će ih verovatno procenjivati negativno. Ujedno, oni imaju jaku želju da budu pozitivno ocenjeni od strane drugih. Kada je osoba u socijalnoj situaciji koju doživljava kao „opasnu“ ili „preteću“, ona stvara pretpostavku o tome kako publika (publika se odnosi na druge ljude sa kojima je osoba u interakciji a ne samo na publiku u okviru nekog javnog nastupa) ocenjuje njeno ponašanje i spoljašnji izgled a istovremeno pokušava da „uhvati“ svaku reakciju iz socijalne sredine (npr. fokusira se na gestove ljudi oko sebe, njihovu facijalnu ekspresiju i sl.). Osoba želi da se pokaže u što boljem svetlu, plaši se da ne napravi grešku jer će publika to na neki način kazniti. Dolazi do povećanja napetosti, straha i stida te počinju da se javlju fiziološke reakcije kao što su crvenjenje, znojanje i sl., takođe menja se i ponašanje osobe ona postaje ukočena, zamuckuje, pukušava da pobegne iz situacije i sl. Osoba je sve vreme svesna ovih reakcija i istovremeno ima predstavu u glavi kako te reakcije vide i ostali ljudi i kako je verovatno negativno procenjuju te hvata svaki „dokaz“ iz spoljanje sredine koji će joj to potvrditi (npr. perocenjuje da je ljudima dosadno u njenom prisustvu i sl.). Na ovaj način osoba ulazi u začarani krug, koji joj onemogućava da pažnju usmeri na bilo šta drugo osim na verovatne negativne procene drugih i sopstveno neadekvatno ponašanje što ima za posledicu povećanje anksioznosti.
Koliko je korisno pitati se „Šta misli publika?“
Osoba koja ima problema sa socijalnom anksioznošću je zapravo preokupirana netačnim i osujećujućim informacijama. Jedan deo tih informacija odnosi se na negativne (i većinom netačne) pretpostavke o tome šta o njoj misle drugi ljudi i preteranim obraćanjem pažnje na najsitnije reakcije drugih a drugi deo se odnosi na preokupitanost sopstvenim fiziološkim reakcijama i ponašanjem (crvenjenje, znojenje, ubrzano lupanje srca, zamuckivanje i sl.) koje osoba smatra neprimerenim i pokušava sve vreme da ga iskontroliše (što je nemoguće). I jedne i druge informacije su potpuno beskorisne a njihova jedina funkcija je održavanje anksioznosti i disfunkcionalnog ponašanja. Prema tome, razmišljanje o tome šta mislie drugi ljudi ne samo da je beskorisno već je i štetno jer pojačava anksioznost kod osobe, ona postaje ukočena i to primećuje što je dalje obeshrabljuje. Istina je da mi nikada ne možemo da znamo šta misle drugi ljudi koji su oko nas, mi nemamo moć da čitamo tuđe misli pa prema tome to ne treba da nam okupira pažnju. Umesto toga pažnju treba usmeriti na ono što želimo da kažemo ukoliko nešto izlažemo ili na to o čemu nam neko govori ako komuniciramo.
Mr Sanja Marjanović
dipl.psiholog
kontakt: 064 64 93 417
vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com
skypename: psihologsanja
6 thoughts on “Socijalna anksioznost ili „Šta misli publika?“”
Sve probleme nekako cu savladat, moj mozak uvjek nade neki alternativni nacin da si pomogne, ali ovaj problem ne mogu prevazic.
Jednostavno… prvo sto pozelim je nestat.
Odbit pozive…
Kao da se bojim ljudi, ni sama ne znam objesnit cemu toliki strah, kako neki ljudi mogu biti tako opusteni i jedva cekaju da ih netko negdje pozove, zasto su oni toliko drugaciji od mene?
Sad me decko zove na koncert gdje ce biti vecina njegovih prijatelja, mojih poznanika koje zaista znam samo iz videnja, moj strah i negodovanje vidljivo je iz aviona, toliko se lose osjecam da od kad sam cula za to, tjedan dana prije nego sto cemo ic, ja ne zelim vise niti se ljubit niti grlit sa njim, sva sam u dubokim mislima, cim ga vidim odmah se prisjetim da cemo morat ic… tako da se ne mogu natjerat niti da makar zaboravim na to, pa da se kaznjavam taj isti dan kad cemo ici a ne da prozivljavam pakao cijeli tjedan prije toga.
Njemu je to zabava i vjerovatno mu nije jasno kako netko moze biti toliko utucen zbog toga sto ide na nesto sto on pojmi zabavom…
Ni ja ne znam odgovor…
No kad citam sta ste napisali, vidim da je upravo moje pretjerano analiziranje problem, i to sto mislim da su svi takvi…
Strah da cu i sama biti analizirana, a strah raste koliko mi je vazno da budem izanalizirana kao „savrsena“…
A sada mi je osobito vazno, jer ipak je rijec o njegovim prijateljima.
Lakse bi mi bilo da su to normalniji ljudi, tj malo stariji, jer kad treba biti samo ozbiljan, sarmantan, pricati … to mogu…
No ovo su mahim klinci partijaneri, vecinom ih znam iz skole, tamo su me svi oni izbjegavali, i sada imam STRAH kao kuca i kocnicu, jer… najvise zbog decka.
Kako da se ponasam?
Bojim se da se necu znati zabavljati na takvom koncertu rock…
Bojim se da ce me odbaciti i da ce se svi druziti s njim a mene kao njegovu curu nece primjecivat, a onda bi i on mogao vidjet koliko sam jadna…
Bojim se da cu cjelo vece biti sama iako je on tamo, jer on je jako druzeljubiv…
Bojim se tog osjecaja odbacenosti…
Htjela bi da tamo bude netko moj, ali nitko ne moze ici, a nekima ne pase ta vrsta muzike (kao ni meno samoj)…
Kako da se ponasam?
Sta da radim?
Ima li neki savjet… Neka misao vodilja koja bi mi mogla olaksat?
Bila bih presretna ako biste mogli naci neki kratki odgovr jer vec za 4 dana ceka me ta „opasna“ situacija… ne znam kako da si pomognem.
Hvala.
Ja imam taj problem sa glasasom vise kako izgovaram reci tesko je izgovarati reci cak i kad owetim malo napetosti i kad idem u grad ili nesto cisto ja osecam tezinu kad me neko pogleda ili kad mislim da me neko pogleda ja se osecam ukocenim i nemogu da hodam ja pokusavam da pustim da me osecanje prolaze i da se ne borim sa tim ali ne vredi zasto to osecam ovako zasto je to toliko tesko ignorisati i ne razmislati o tome ?
Imala sam ovaj problem ranije, ali sam ga postala svesna sada, kada sam se preselila u drugu državu. Na poslu mi je jako bitno da mprihvate, želim da se sprijateljim sa ljudima i ta visoka očekivanja i od sebe i od drugih me vode u neprestano procenjivanje svog ponašanja, npr. šta menadžeri misle o meni. Kada dobijem kritiku, teško mi padne i osećam se kao pod reflektorom, počnem da zamuckujem…Svesna sam sta me dovodi do toga, tako da mislim da je jedino rešenje da čovek sam sebe prihvati kao osobu koja može da pogreši ili da se i nekome ne dopadne. Zapravo i nije tako važno šta drugi misle o nama, taj strah je iracionalan i potiče iz dubokog neodobravanja samog sebe
Mislim da se kod socijalne anksioznosti radi najvise o egu.
Mislite da ste vi „centar“ paznje drugih, da drugi o vama razmisljaju, da vas gledaju i procenjuju.
I taj pritisak u vama stvara anksioznost.
Istovremeno zelite paznju drugih ali se i iste te paznje plasite.
Pozdrav,
Ja se saucavam sa ovim problemom i ponasenjem koji ste naveli. Ali ono sto mi vise smeta je moj nagon za plakanjem. Kad god imam neki vazan razgovor da obavim, nebitno da li je to sa clanovima porodice ili sa sefom i kolegama na poslu, ne mogu da sklopim recenicu bez da mi zasuze oci, i tako moram da se zaustavim da bih se fokusirala da ne zaplacem i onda ne uspem do kraja da iskazem svoj stav i misljenje.
Da li je to jedan od simptoma anksioznosti ili je u pitanju nesto drugo?
Hvala unapred!