Nemoć, bespomoćnost, slabost, predaja, panika, očaj, anksioznost, odustajanje sve su to sinonimi za psihičku patnju, sinonimi za depresiju. Nemoć nikada nije stvarna ona je posledica i konstrukcija naše percepcije, načina na koji vidimo, razumemo i doživljavamo sebe i spoljašnji svet. Naša percpecija je uvek posledica tačke gledišta koju svesno ili nesvesno zauzimamo. Problem nastaje kada nismo svesni tačke gledišta iz koje percipiramo realnost jer tada mi ustvari ne pravimo razliku između realnosti i naše percepcije te realnosti. Postoje tehnike putem kojih možemo postati svesni bilo koje tačke gledišta i na taj način biti u kontroli relanosti koju kreiramo a to je upravo suprtonost nemoći. Kada percipiramo nemoć onda smo u ulozi žrtve.
Da li smo zaista nemoćni?
U realnom životu ljudi su retko kada, skoro nikada nemoćni. Uvek mogu nešto da urade, preduzmu i učine nešto dobro za sebe i druge. Ali postoje situacije kada se osećamo nemoćnim, gotovo potpuno paralisanim, očajnim, bespomoćnim, uspaničenim.
Nemoć nastaje kada Ja percipiram da ne mogu nešto meni važno da promenim, kada ne mogu da delujem u pravcu za koji verujem da mi je potreban, kada ne mogu da rešim problem i oslobodim se patnje.
Percepcija nemoći nastaje iz dva razloga:
Odsustva vere u sebe – većina ljudi ne veruje u sebe, bar ne u dovoljnom stepenu. Zašto? Zato što verovati u sebe znači biti svestan da sam Ja sam i uzrok i posledica svega što osećam, doživljavam, mislim i radim u svom životu. To važi i za prošlost, sadašnjost i budućnost. Ako sam Ja sam uzrok onda samo Ja mogu da promenim onaj deo moje subjektivne realnosti koji mi smeta. Da bih bio gospodar vlastite sudbine moram preuzeti 100% odgovornost za sve što sam stvorio. Većina ljudi to ne čini jer prvo ne veruje da ono što oseća je vlastiti proizvod. Drugi razlog je zato što ne zna kako da se nosi sa tim prozivodima. Te dve stvari učim klijente na terapiji. Kako da preuzmu odgovornost i kako da se oslobode vlastitih negativnih produkata.
Unutrašnji konflikt – je konflikt sa samim sobom. To je konflikt između onoga što bih Ja želeo da budem i onoga što Ja ne bih a verujem da Jesam. U unutrašnjem konfliktu nijedna od strana ne može da pobedi i nadvlada onu drugu jer zapravo obe strane su deo iste celine, istog Ja. Unutrašnji konflikt pretstavlja večitu borbu koja iscrpljuje i stvara osećaj nemoći, naročito ako ta borba potraje. Nakon godina provedenih u konfliktu sa sobom osećaj nemoći se nagomilava a u isto vreme nagomilava se i broj unutrašnih konflikta jer svi oni nastaju iz istih razloga. Poste dva razloga zašto nastaju svi unutrašnji konflikti. Prvi je sama ideja da je konflikt neizbežan. Ta ideja je iluzorna. Na terapiji učim klijente kako da promene svoju percepciju sebe od konfliktne, one koja fragmentira ka integrativnoj, onoj koja leči, oslobađa od patnje. Drugi razlog je povezan sa prvim i odnosi se na identifikovanje sa negativnim aspektima ličnog iskustva. Dokle god osoba ne uviđa razliku između sebe i svojih iskustva (emocija, misli, uverenja, sećanja) ona će biti njihov rob jer je sa njima nesvesno identifikovana. Kada osoba na terapiji nauči da se ne identifikuje sa tim iskustvima ona postaje slobodna i stvara se mogućnost za prevazilaženje svih unutrašnjih konflikata koje osoba nesvesno stvara. Nebiti identifikovan sa nekim iskustvom znači biti svestan razlike između iskustva i kreatora tog iskustva. Kada osoba postane svesna da je sama kreator svog iskustva ona postaje svesna da je njena kreacija bila samo jedna od mogućih u datoj situaciji. Biti kreator je suprotno biti žrtva, biti nemoćan.
Kada naiđemo na neku tešku životnu situaciju, da li nužno moramo biti nemoćni?
Pa ne, zato što uvek imamo bar tri mogućnosti:
- Uđemo u datu situaciji i menjamo je ako je to u našoj moći. Menjamo uslove sredine koji nam smetaju koji stoje kao prepreka ka cilju. To je ono što ljudi prvo žele i prvo pokušaju da urade.
- Ako prva opcija nije moguća možemo otići iz situacije i pronaći neku novu sredinu koja nam pomaže da dođemo do cilja.
- Ako nijedna od dve gore navedene opcije nije moguća možemo jednostavno prihvatiti nepromenljivost situacije i saznanje da nećemo moći da ostvarimo željeni cilj i onda nastavimo dalje, bez tog cilja ili sa novim alternativnim ciljem.
Ako želite da se oslobodite osećanja nemoći zakažite vaš termin savetovanja putem skajpa i ja ću vas naučiti neke veoma jednostavne i moćne tehnike koje kada budete koristili nećete se više nikada osećati nemoćno.
Dr Vladimir Mišić
psiholog i psihoterapeut
www.vaspsiholog.com
email: onlinepsihoterapija@gmail.com
skype: vaspsiholog
9 thoughts on “Nemoć kao glavni sastojak psihičke patnje”
Patetika kao i patnja su iluzorne pa zato nepotrebne svjesnom biću, onom koje je svjesno jer postoji i ono koje ni ne sluti šta sve može da ga snađe od sebe samog a kamoli šta može iz nesvijesti da očekuje- misli ništa jer je nesvijest takva- iluzorna patnja a ranjiva i gubimo se u njoj kao u izmišljenoj za sebe stvarnosti, mislimo stvarnost smo mi a bi li da je tako. I kao što ne bismo da smo u svemu tome baš mi glavni i značajka na kojoj se i uzrok i posljedica spočitavaju. Ako je stvarno tako kao što kažu, da mi pronosimo i mijenjamo pa i razmjenjujemo iskustva; odlazimo kad su situacije nemoguće; i privatamo nepromjenjivo nastavljajući bez njih dalje sami ili radimo ono što je trenutno moguće, i da tražimo od sebe i nemoguće Ja idem… i tamo gdje se ne slažu sa mnom. Nije na meni da se sramim onoga što će usput biti po mom i što će možda uspjeti a ja kažem evo ga! i meni je uspjelo.
Dakle, pošto nemam pare za kartu u jednom pravcu, patnje će me rešiti mirenje sa situacijom? A, to sve pošto sam radila i studirala, pa posle radila tri posla ravno 12 godina, da bih ostale bez ijednog.I posle svega, mog ogromnog ulaganja u obrazovanje, treba da se pomirim sa situacijom. Gde vi nalazite ove floskule? U američkim udžbenicima u kojima doduše stoji da imate sreće što ste rođeni u zemlji mogućnosti?
Onda nastavite da budete gnevni pravednik I nevina žrtva.
Pošto sve ostalo percipirate, kao floskulu
Poštovani Gospodine Dr Mišiću,
Kad bi sve bilo tako jednostavno, eh.
Filozofski gledano, čovek je čovek i dete je čovek. Dete može biti vrlo nemoćno, npr.kada mu se roditelji razvode i ono to ne može da spreči. Logika implicira da i odrastao čovek itekako može biti nemoćan, npr.kada mu bombarduju zemlju. Spustite primer bombardovanja na mikro nivo, isto je.
Nemoć može biti vrlo realna stvar, koja nema veze sa tim da se neko stavlja u ulogu žrtve.
I ne znam kome se zamazuju oči ovakvim psihološkim teorijama.
Ljudi nisu svemoćni. Nisu svemoćni vladari sebe i sveta koji nas okružuje.
Dalje, čovek ne može da izdvoji svoju svest i razum od emocija. I volela bih da upoznam Vas ili bilo koga ko zastupa ovu teoriju, da mi pokaže na sopstvenom primeru kako radi. Ali, plašim se da bi se desilo da Vam srušim teoriju, osim ako oni koji je zastupaju nisu potpune psihopate, koje emocije ni nemaju, pa mogu da funkcionišu po ovim principima.
I za kraj, šta reći za savet broj 3. Jednostavno pihvatiti, odustati i nastaviti, da, izvodljivo, ukoliko to od čega odustajete Vam je potpuno nebitno ili niste uložili nikakav trud ili imate na vidiku opciju koja je mnooooogooo bolja. Moguće je takođe tako preseći, kako Vi kažete jednostavno, ako Vas neko zlostavlja dugo, pa dođe trenutak kada rešite da se okrenete i odete. Ali i tu je jednostavnost odlaska vrlo diskutabilna. I u tom slučaju zaista ste neko vreme bili prava žrtva, a ne umišljena.
Meni je ovaj tekst kao priča za malu decu. Mom školskom odbojkaškom timu je nastavnica fizičkog koju smo svi obožavali govorila: “Vi to morate i vi to možete“. E, na to me podseća ova priča.
Život je mnogo komplikovaniji od odbojkaške utakmice.
Nemoć može biti realnost.
Tuga, frustracija, težina, teskoba su emocije koje treba proživeti i preživeti, jer su sastavni deo života.
Kada ljudima kojima je zaista teško dajete instant rešenja i demagogiju, da li im pomažete ili odmažete?
Upoznala sam ukupno tri osobe u poslednje vreme koje su imale beriberi, nedostatak vitamina b1. Jedna od njih sam i ja, bolovala od vremena kad je bilo bombardovanje. Ima jos puno takvih ljudi, nekima su drugi okidaci i drugi nedostaci u organizmu u stanju stresa. Manjak vitamina b1 proizvodi konstantan osecaj nemoci, sam prevod reci znaci „ja ne mogu, ja ne mogu“.
Od simptoma imala sam strasnu vrtoglavicu, psiholozi rekli da je agorafobija. Suocila sam se sa strahom da ce mi se izmaci tlo pod nogama i isla s tim uprkos „ne mogu“. Imala sam promene raspolozenja, strah do boli, psiholozi su rekli da sam ozbiljno psihicki bolesna, ali se nisu usudili da mi daju dijagnozu kad sam trazila. Suocila sam se sa strahom od smrti, od nemoci, duboko sama u sebi, a da niko ne primeti spolja.
Jedino sto su mi pomogli je slusanje i delimicno empatija i dali mi time podrsku dok nisam dosla do izlecenja. Pomogli su malo i njihovi tekstovi kako da „istrpim“, prepoznajem nezdrave mehanizme odbrane nastalih od osecaja nemoci i da ih odbacujem, a to imam i u knjigama o samopomoci, ima i u strucnoj literaturi, ima i u Bibliji sa svim primerima psihickih bolesti nastalih usled gladi i stresa.
Samo jedan klinicki psiholog koga poznajem i privatno mi je kad sam smrsala 10 kg za 15 dana rekao da prekontrolisem krvnu sliku. I hvala mu. Ostali su me zamlacivali i uzeli novac na nekakvom radu na vestinama, koje sam imala pre nego sto sam gladovala, prvi put kad je bilo bombardovanje, od stresa zbog realne opasnosti a nisam imala podrzavajucu okolinu.Posle toga sam postala mnogo manje otporna na stres, trazila uzroke u detinjstvu, okolini, ali ga nisam nasla, odgovor je bio u meni, koja imam sve emocije kao i ostali ljudi, samo neki su vise a neki manje inteligentni da mogu da ih prepoznaju i rade na njima. Ja sam bila neinteligentna ni sada ne tvrdim da jesam. Ali ucim.
Ovaj napaceni narod je dugo bio gladan, znate za pojavu kad dete pregladni da ne moze da jede, eto vam uzroka pocetka bolesti i nemoci, gde prvo stradaju mozak i nervi i dolazi do emocionalne preosetljivosti. Ispitivanja vitamina mi je preporucio doktor iz inostranstva gde je medicina najmanje dve decenije unapred u odnosu na nas, preporucio mi je sta da ispitam, a zatim visoke doze vitamina b1 u kombinaciji sa ostalim vitaminama koje moj organizam ne moze da usvoji iz hrane zbog ranijih izgladjivanja. Anoreksija pocinje tako sto se ne jede nekoliko dana usled stresa ili zelje za mrsavljenjem. Covek moze da uzima hranu kad je miran, covek je miran dok uzima hranu. Posle gladi ono „ja ne mogu“ ubijalo me je godinama i trpela sam velike psihicke i fizicke patnje, za sta me je moj socijalni doktor optuzio da sam hipohondar i predlozio psihijatra i psihologa. Hvala i njemu.
Da Frojd sam nije imao mehanizme odbrane zbog licnih zdravstvenih problema, nije ni mogao da ih pretoci u reci. Ali nije dao lek, jer ga nije imao ni za sebe. Ostalo sto je na drugima ispitivao su cista nagadjanja od kojih ponesto pogodi, kao i dijagnoze – smestanje slicnih u slicne.
Na mom putu spasla me je vera, vaspitanje, karakter i cvrsto obecanje sebi da se necu ubiti, da cu ici napred, jer zdravo volim sebe, a volim i one koji bi patili za mnom ako bih tako nesto uradila.
Tek sada mogu da se razvijam, jer sada MOGU sve sto pozelim, a opredeljena sam za dobrotoljublje tako da svima pomazem kome treba moja pomoc, bez zamlacivanja, sa teorijom ispitanom u praksi i bez naplate, iako nista ne znam koliko je znanje.
Sva sreca sto nisam upisala psihologiju, tad bih opet verovatno zavrsila gladna zbog toga jer bih ljude koji pate uputila da umesto meni daju novac koji nemaju ispitaju kompletno svoje fizicko i duhovno zdravlje, koje utice na odnos sa sobom i sa ljudima, jer mi savest ne bi dozvolila da ih zamlacujem u onome o cemu znam manje od nista, a to su nagadjanja, odnosno poluistina = laz. 🙂
Vrlo ljepo voljela bi od vas jedan razgovor
Zanimljivo je kako svi psihoterapeuti, psiholozi pokusavaju ubediti coveka da gleda pozitivno na sebe, svet oko sebe, iako je taj svet koji ga okruzuje prepun nasilja i zlobe, a koju je sam covek izazvao. Treba prihvatiti nemoc, zivot i prezivljavanje koji zahtevaju svakodnevni i mukotrpni rad, treba prihvatiti cinjenicu kako nas sve ceka smrt, cinjenicu kako se radjamo kao Tabula rasa i nista o svom poreklu ne znamo. Moramo uciti ceo zivot da bi na kraju umrli od alchajmera (kao moj deda, covek od nauke i vere, dzentlmen i mahatma) i sve bilo obrisano na tuzan i surov nacin.
Vodimo se sablonskim zivotima, gazimo utabanom stazom empirizma zarad cega?
Kako je moguce leciti coveka ili psihu ako nam je samo poreklo nepoznato?
Sta je covek?
Sa druge strane, svaki lek, svaki savet se prodaje za novac. Novac, i samo novac. On je jedino bitan, sve drugo je laz gospodo.
Zar nije cudno da anksioznost, depresija imaju jako slicne simptome i obrasce ponasanja kod razlicitih pacijenata? Kako je to moguce? Nije to virus, ili jeste?
Kao da su ljudi povezani nekim nevidljivim nitima, nitima za koje je nauka totalno slepa, ne zato sto se boji da veruje, vec zato sto je njena vera okupljena oko materijalisticke ideologije. Boje se ukljuciti Boga u mozak, prozeti svetlom sinapse koje je ocito stvorila neka visa inteligencija, o kojoj, takodje, nemamo blage veze.
Imamo religijske bajke sa jedne strane, koje sluze za kontrolu i manipulaciju, a sa druge njihovo cedo nauku, koja boluje od istih dogmatskih bolesti. Moderna medicina je iskorenila poprilicno bolesti. One su sada proslost, ali tu su sada mnoge druge za koje nema leka, vec samo dozivotna terapija. Koliko je nauka u 17.veku bila nemocna ili mocna, toliko je nemocna i mocna danasnja nauka. Sta se promenilo?
Da li je covek danasnjice zdraviji, dugovecniji, srecniji?
Tesko. Gde je problem?
Da slucajno problem nije u nasim jutrima?
.“U ovoj zemlji ljudi ne cene jutro. Bude se na silu uz pomoć budilnika koji im razbija san kao oštricom sekire i od tog trenutka znaju samo za žurbu. Recite mi kakav može biti dan koji počinje takvim aktom nasilja? U šta se pretvaraju ljudi koji uz pomoć budilnika dobijaju svakog jutra po jedan mali elektrošok? Oni se na taj način iz dana u dan privikavaju na nasilje, a odvikavaju od zadovoljstva. Verujte mi, karakter ljudi uslovljavaju njihova jutra“…Milan Kundera
Sve te price kako ti menjas svoju zivotnnu situaciju tako sto se neces indetifikovati sa negativnim iskustvimma su glubosti.Jedino sto ces postici time spokojstvo i nemanje losihh osecaja.Realna objektivna stvarnost se nece promeniti!