Laici su, često, skloni da pojmove “normalnosti” i “nenormalnosti” ili “ludila” koriste u pogrešnom kontekstu dajući sebi slobodu da arbitrarno procenjuju tuđe ili svoje ponašanje. Kao parametar normalnosti često mogu uzeti svoje ili ponašanje većine osoba iz svoje okoline-sve što odstupa od nekog “standarda” koji važi za većinu. Obično se zaključci donose na osnovu ustaljenih društvenih, vrednosnih normi, nepotpunih informacija o duševnim oboljenima koje se dobijaju iz medija ili onih koji se dobijaju uz pomoć internet pretraživača, koje donekle mogu biti od pomoći ali su uglavnom pogrešno protumačene i prema tome štetne.
Da li postoji definicija normalnosti?
Istina je da ne postoji jedna prihvaćena definicija normalnosti, ako bismo rekli da je normalno ono što je u skladu sa društvenim normama onda bismo imali problem jer bi se ta definicija menjala s obzirom na vreme, mesto, kulturu u kojoj se nalazimo-uporedimo samo kulturološke razlike između naroda Evrope i Azije, i razmislimo o tome kako se menja pojimanje o tome šta je “normalno” ponašanje kroz istorjiske epohe. S druge strane, ako smatramo da je normalno ponašanje ono koje je svojstveno za većinu ljudi opet upadamo u problem, onda bismo mogli da kažemo da je ponašanje političkih disidenata abnormalno, takođe ponašanje većine se razlikuje od kulture do kulture. Rešenje ove problematike se nalazi u tome da se psihološki normalno ponašanje može definisati samo u odnosu na psihološki poremećaj.
Definicije i klasifikacije mentalnih oboljenja su izvršene u okviru različitih verzija Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne bolesti (najnovija verzija DSM-5) američke psihijatrijske asocijacije (APA) u kojima su taksativno navedeni simptomi ovih oboljenja. Opšta definicija psihološkog poremećaja u DSM-u se sa jedne strane opet oslanja na društvene norme, pa se poremećaj opisuje kao ponašanje osobe koje narušava društvene norme, koje je retko u datom kulturološkom kontekstu i koje uzrokuje distres u svakodnevnom životu pojedinca. Iako je oslanjanje na društvene norme diskutabilno posebno treba obratiti pažnju na deo koji govori o distresu koji osoba doživljava. Ukoliko je reakcija osobe na stres/-ove takva da se u dužem vremenskom periodu loše odražava na različite aspekte njenog života kao što su funkcionisanje na poslu, u školi, kući i u medjuljudskim odnosima (nema odnosa sa drugima, ili su oni smanjeni, nekonstruktivani ili ugrožavajući za druge) može se govoriti o psihološkom poremećaju. Treba naglasiti da je psihološki poremećaj rezultat interakcije biološkog nasleđa, socijalnih uticaja i stresogenih situacija.
Psihološki poremećaj i psihološko zdravlje nisu isključive kategorije
Ono što je dodatno važno jeste da se na psihološki poremećaj i psihološko zdralje ne gleda kao na dve isključive kategorije. Dakle, ne tumačiti IMAM ili NEMAM poremećaj već imam ili nemam poremećaj u izvesnom stepenu. Npr. blaga depresija nije isto što i umerena ili teška depresija iako sve potpada pod depresiju. Što se simptomi ranije primete i što je stepen blaži veće su šanse za prevazilaženje problema. Takođe, depresija kod jedne osobe nije ista ko kod druge, treće, pete, iako postoje poklapanja u simptomatologiji treba biti svestan da je svaka osoba individua za sebe i da se na njen problem ne gleda kao na skup simptoma već se oni postavljaju u kontekst njenog psihosocijalnog razvoja, životnih iskustava, genetske predispozicije.
Osobe sa mentalnim oboljenjima su često stigmatizovane u društvu
Za kraj, veliki problem koji postoji a vezan je za mentalne poremećaje je stigma koja prati osobe koje imaju psihičke probleme. S jedne strane, osobe sa mentalnim poremećajima bivaju izopštene od strane društva jer su “čudne”, “opasne”, “bolasne” a prema tome i manje vredne i ne pripadaju ili su pretnja “normalnoj” zajednici. Sa druge strane, osoba koja ima problem će teže priznati da ima problem kako je ne bi osudili i teže će napredovati u njegovom prevladavanju. Za smanjenje stigme u društvu potrebni su veliki napori i vreme, ono što pojedinac koji ima psihološki problem može da uradi sam za sebe jeste da potraži pomoć stručnjaka kao da se radi o bilo kojoj drugoj vrsti pormećaja.
Mr Sanja Marjanović
dipl.psiholog
kontakt:064 64 93 417
vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com
skypename: psihologsanja
4 thoughts on “Šta znači biti “normalan”?”
Pitanje :Da li je danas,sizofrenija,izleciva? Buduci da postoje,titule kao,duhovni dr.i slicno.?Da li ste i vi culi da se moze izleciti,svetlosnom metodom za 1sat?Hvala!
Normalno postaje sve ono na šta ljudi naviknu. Ne postoji normalno i nenormalno, sve je samo prirodno. 🙂
Ovih dana se odlicno osecam,ali okp ili napad panike mi neda mira.Imam serije od po par minuta kada me uhvate metafizicka pitanja tipa sto mene trenutno muci je „kako znamo kada razmisljamo,a kada koristimo unutrasnji glas i da li je to isto?“ Znam da zvuci blesavo,mozda preterano mislim.Taj moj unutrasnji „glas“ je apsolutno necujan vise sam ga svesna da sam to ja isti je kao i onaj kad citam u sebi i ponekad ga koristim kad pricam sa sobom u sebi.Pre sam imala intruzivne misli strah da nekog ne povrediti,strah od ludila itd ali to sam prevazisla jednostavno znam da se to nece desiti.Ali jednostavno ponekad mi ne kontrolisano,a mozda mi je i u navici nekoj iskoci ista misao u boji tog mog unutrasnjeg monologa ali intruzivna i kratka tipa „povredi“ ne cujem je ali sam je svesna.Onda se zamislim i iznova pitam da li je to moja misao ili moj unutrasnji monolog i koja je razlika? Ta epizoda kratko traje i desava se kad sam sama i kad nista ne radim.Tad se osecam konfuzno iskreno kad sve to ispreturam u glavi i logicno mi je sto nemam pojma sta mislim.Prvu epizodu napada panike sam imala pre tri godine.Kao licnost sam pozitivna,salim se dosta.Zanima me vase misljenje imam li razloga za brigu?
Ovo je često najveći problem u manjim sredinama, kad su posebno mladi svjesni da imaju neki problem,ali o to nesmiju nikome spomenuti posebno ne stručim osobama, jer će odmah biti izvrgnuti ruglu do kraja života. A nekad to bude neki banalan problem koji s vremenom nekome kasnije napravi veliki problem, a u medicini se često koristi izreka da ste radi toga i toga došli ranije moglo je se nešto napraviti,a ovako teško. Tako da neki ljudi rađe to sve nose u sebi i trpe nego da se obrate nekome za pomoć, pa ako ništa dobit će lijekove , biti će malo bolje i dobro. A ne svoje opterećenje i probleme rješavti alkoholom ili drogom, pa naprave još veći problem. Ili trpljenje i nošenje problema u sebi često puta se odrazi na zdravlje uopšte.