Agorafobija

Agorafobija je strah od situacija ili mesta koja osoba procenjuje kao nedovoljno sigurna i iz kojih ne može lako da pobegne, poput javnih mesta, trgova, tržnih centara, javnog prevoza i autoputeva. Ovaj strah dovodi do izbegavanja takvih lokacija.

Osobe koje pate od agorafobije svesne su da je njihov strah iracionalan i preteran (što znači da imaju očuvan kontakt sa realnošću), ali njihove emocionalne reakcije i dalje su intenzivne i nesrazmerne objektivnim okolnostima. Agorafobija se najčešće javlja u okviru paničnog poremećaja. Osobe s paničnim poremećajem mogu razviti agorafobiju ako nastave da veruju da su simptomi napada panike životno ugrožavajući ili smrtonosni ili da mogu dovesti do gubitka kontrole nad sopstvenim emocijama i ponašanjem.

Pre nego što izađe iz kuće, osoba predviđa mogućnost ponovnog javljanja simptoma paničnog napada, što dovodi do unapred prisutne brige. Ova briga pojačava strah, traje sve do dolaska u situaciju koja izaziva paniku, gde strah kulminira i prati ga niz telesnih simptoma. Na taj način osoba potvrđuje svoja početna očekivanja, što se naziva samoispunjujućim proročanstvom – osoba veruje da će se uplašiti, brine unapred, a na kraju se strah zaista i pojavljuje, čime se njena predviđanja dodatno učvršćuju.

Čest način „borbe“ protiv agorafobije jeste oslanjanje na takozvana sigurna ponašanja. Osoba se kreće isključivo na mestima gde se oseća „bezbedno“, poput kuće, područja u blizini kuće ili mesta blizu bolnica, što značajno smanjuje njen opseg kretanja. Na primer, kada mora da napusti kuću, često sa sobom vodi „sigurnu osobu“ – nekoga u koga ima najviše poverenja i ko će joj pomoći ako dođe do paničnog napada.

Tretman agorafobije pre svega podrazumeva promenu načina razmišljanja – osoba uči da simptomi napada panike nisu opasni i da može da ih prevaziđe. Kroz terapiju se savladavaju tehnike suočavanja sa fiziološkim simptomima, a zatim se postepeno planira izlaganje „opasnim“ situacijama. Ovaj proces se sprovodi postupno, uz nadzor i podršku stručnog lica.