Problemi sa samopouzdanjem

Koncept samopouzdanja je pre svega vezan za kognitivnu procenu nas samih. Obično se ova procena formira u skladu sa porukama koje dobijamo u detinjstvu i adolescenciji, pre svega iz primarne porodice, a zatim i iz socijalne sredine uopšte. U zavisnosti od tih poruka i od toga koliko je naša ličnost ranjiva, stvorićemo zdravu ili disfunkcionalnu sliku o sebi. Osobe koje imaju problem sa niskim samopouzdanjem sklone su da konstruišu lanac osujećujućih misli koji ih blokira da urade bilo šta konstruktivno za sebe. Najkarakterističnije misli su vezane za neprestanu samokritiku: kritikuju sopstvene sposobnosti, izgled, postignuća se minimiziraju, a greške preuveličavaju. Tuđa kritika se uzima kao potvrda već postojeće negativne slike o sebi. Postoji globalizovana procena sebe kao kompletno neadekvatne osobe, a „čitanje misli“ drugih osoba je često prisutno – osoba je uverena da i druge osobe procenjuju negativno, kao što ona procenjuje samu sebe.

Izraženo nisko samopouzdanje javlja se kao simptom u okviru različitih psiholoških poremećaja, kao što su socijalna anksioznost, depresija i poremećaji ličnosti. Tretman ovog problema sastoji se pre svega u razbijanju disfunkcionalnih kognitivnih shema koje su godinama potkrepljivane i razvijane, kao i u konceptu bezuslovnog samoprihvatanja. Samoprihvatanje podrazumeva da je naša vrednost uvek konstantna i da, bez obzira na promene uslova u sredini (uspeh/neuspeh), mi uvek vredimo isto kao i sva ostala ljudska bića. Bitno je da sebe prihvatimo kao osobu koja je kompleksna (naša ličnost je sastavljena od mnogih aspekata – delova od kojih su neki manje, a neki više dobri ili loši), kao osobu koja nešto ume da uradi, a nešto ne ume, kao osobu koja ima svoja ograničenja i kapacitete, jer ih svako ima od trenutka kada je stupio na svet, kao osobu koja greši, ali isto tako može i da popravlja stvari, kao ljudsko biće čija se vrednost ne menja, bez obzira na tuđe ili sopstvene procene.