Problemi u vezi/braku

Dobar odnos je onaj u kojem partneri postižu veći stepen zadovoljstva (kroz zadovoljavanje svojih želja) nego nezadovoljstva (koje su posledica konflikata, svađa i neslaganja). Uzorci nezadovoljstva i odsustva zadovoljstva ne moraju nužno biti identični. Odsustvo zadovoljstva ne znači apriori nezadovoljstvo. Na primer, česti uzroci odsustva zadovoljstva u vezi ili braku mogu biti: nezadovoljavajući seks, nedovoljno provođenja zajedničkog vremena, manjak zajedničkih interesovanja i aktivnosti, monotonost, rutina, odsustvo inovacija i inicijative jednog ili oba partnera, problemi na poslu ili hroničan umor jednog ili oba partnera itd. Neki od tipičnih uzroka nezadovoljstva su: konflikti i svađe, prevara, odsustvo komunikacije, međusobno optuživanje, težnja da se kontroliše partner, posesivnost, nerešavanje problema i gomilanje ljutnje itd.

Kada dođe do nezadovoljstva, partneri se mogu odlučiti za psihološku pomoć, odnosno za partnersku terapiju. Parovi najčešće dolaze na terapiju zbog prevara (jednog ili oba partnera), posesivnosti, neslaganja oko važnih životnih ciljeva, nemogućnosti da zajednički donesu neke važne odluke, odsustva međusobne komunikacije, nagomilanog besa i nezadovoljstva, seksualnih problema itd. Bez obzira o kom problemu je reč, tretman problema podrazumeva sledeće faze:

1. Identifikovanje problema – neki parovi, iako su u konfliktu i kritikuju jedan drugog, nisu u stanju da precizno i jasno definišu problem koji imaju. Nekada su problemi jasni, vidljivi i očigledni kako paru, tako i terapeutu, a nekada su uzroci problema skriveni, nejasni, neizgovoreni i zahtevaju definisanje.

2. Definisanje zajedničkog cilja – podrazumeva definisanje cilja koji je prihvatljiv i poželjan za obe strane i koji dovodi do zadovoljenja želja koje su bile blokirane problemom.

3. Podela odgovornosti – prihvatanje lične odgovornosti za nastali problem, što je preduslov za promenu.

4. Usmeravanje narušene komunikacije – otvorena i direktna komunikacija je jedino sredstvo za rešavanje problema. Iz tog razloga, neophodno je uspostaviti komunikaciju tamo gde ona izostaje, otkloniti prepreke koje ometaju komunikaciju, na primer, rešiti emocionalne probleme kao što su bes, anksioznost itd.

5. Definisanje strategija za rešavanje problema – podrazumeva definisanje koraka u rešavanju problema.

6. Promena ponašanja – direktna primena i uvežbavanje novih obrazaca ponašanja koji su proistekli iz osmišljenih strategija za rešavanje konkretnog, aktuelnog problema. Bez dosledne primene novog ponašanja u praksi nije moguće postići željene promene.

Na kraju, treba istaći da uloga terapeuta u terapiji parova nije uloga sudije, nekoga ko analizira krivicu, deli kritike i govori šta treba neko da uradi. Naprotiv, uloga terapeuta je da sasluša i razume, ne kritikuje i prihvata podjednako obe strane u problemu. Takođe, uloga terapeuta je da bude facilitator komunikacije, neko ko pomaže u definisanju zajedničkih ciljeva i pronalaženju adekvatnih strategija za rešavanje problema.